Увод
Као дете
веровао сам да смо баш ми, деца послератног Сарајева, без предрасуда о нашим
именима и пореклу, храни коју једемо, масти или уљу, богу или алаху, попу,
фратру или хоџи, рођени под срећном звездом мира, не знајући колико је људске
крви проливено у име нечега бољег, а изродило се у нешто за шта ни дан данас
немам израз којим бих описао гнушање над неким поривима бића које себе назива „
homo sapiens“. „ Ступали“ смо иза војника који су из касарне „Маршал Тито“ одлазили
преко Грбавице и Враца на „војничко брдо“ на „занимање“- како се то тада звало,
а сада по НАТО стандардима, „тренинг“, према Требевићу и Лукавици, дивећи се
колони твораца и бранилаца наше дечије среће, маштајући да и ми једнога дана будемо
Титови војници.
Сарајево
има посебно место у историји народа Балкана, посебно српског, који је данас из
њега, углавном, протеран. Није ми циљ да износим историјске и демографске
податке у скромном покушају трактата о историјском губитништву властитог народа.
Хоћу романсирану причу о Сарајеву коју су тако добро испричали господа Абдулах
Сидран и Емир Кустурица. И све је било тако – ништа нису одузели нити додали.
Као да су ми се увукли у сан у коме премотавам Миљу, Вилсоново шеталиште,
гледање љубавних парова на клупама, прве представе од 4, паркет у кинима
Партизан, Локомотова и Тесла у фасцинантној синемаскоп техници; филмове „
Европа ноћу“ и „витезови округлог стола“; „радничко насеље“ и праве правцате гомиле
муниције заостале из историје Балкана. Сећам се „ Шклице“ и „Цоце“ локалних
кабадахија из радничког насеља, који ме је у јануару 1953. године гурнуо у
ископину за темеље „павиљона“ пуну воде. За десет минута мој капутић
ораховозелене боје сашивен од неког војничког ћебета био је као леденица а ја
нисам смео да одем кући да не бих добио батине. Упала плућа, која се и данас
види као сенка на рендгенском снимку, била је ситница у односу на страх што сам
упропастио толико жељени капут. Том капутићу није било суђено да потраје – исте
те зиме чекајући са мајком у „гранапу“ у реду за месечно следовање, стао сам поред
пећи „бубњаре“ да се огрејем и срећом, само га спалио! Остатак зиме носио сам превелик стари капут старијег брата који ми се мотао око ногу.
Не знам
зашто, али ето, сан, а можда и носталгија за тим временом, подсетише ме да су
се мој босански животни пут и уметничко дело Емира Кустурице опет индиректно
сусрели у његовој причи о судбини сина Славе С. Тодоровића. Случајно, тај Слава се из Сарајева доселио у
мој стан у Травнику, тада Улици 29. новембра 4. спрат, а ја отишао у његов у
Сарајеву. И све што је господин Кустурица тако дивно написао у причи о љубави
сина Славе С.Тодоровића, оно што ја знам,
истинито је. И још пуно тога.
Касније,
снови ће ми бити покварени многим неистинама и догађајима који су претворили
љубав у мржњу. У сан ми често дође онај „дрекавац“ из тунела Срђана
Драгојевића, а у глави одзвања реченица „ шта кажеш, ,оће л бити рата?“ Сећам
се и неистина око српског „гранатирања“ пијаце „Маркале“, погрома у Травнику
којих није било, веровања да је БиХ симбол братства и јединства и да рата у
Босни никада неће бити ( пуковник Фикрет Муслимовић 1992. године: „ у мојој
канцеларији је још увек Титова слика“ - део
телефонског разговора са пуковником Владимиром Валковићем у пролеће 1992.
године).
Гледајући
из своје канцеларије „дешавање народа“ и колону „чачана“ са Џоом багеристом на челу,
након разговора са генералом Кргом о томе да сам из војнодипломатских кругова
добио информације о припреми догађаја који се управо дешавао, искуство ми је говорило да наши кошмарни
снови неће нестати 5. октобра 2000. године.
Мање
упућени воле да кажу да су после битке сви генерали паметни. Не мислим тако.
Битке добијају паметни политичари и генерали. Они други их губе – и нема говора
да су паметни!
Велики народи
градили су своју економску, културну и политичку моћ на крви, мање својој а
више туђој - крви мањих народа. То је, чини се, универзални закон који влада на
овој планети. Ни сам не знам зашто, немам неки посебан разлог, али, све чешће,
мисли ми се враћају на једну реченицу, једног заборављеног, боље рећи
протераног мислиоца: „Читава историја људског друштва је историја ратова.“
Причаћу
вам о томе како сам доживео историју распада народа Балкана од 1972. године.
Сва имена актера биће измењена из разумљивих разлога. Сви догађаји су се десили а њихова перцепција је лична и не
мора бити тачна. Често помислим да се догађаји нису десили онако како смо их ми
видели, него како су их неки други људи описали. Неки други људи из сенке који
често и не знају ништа о догађају који анализирају, истражују, промишљају,
претпостављају, закључују....оспоравају, протерују, манипулишу и осуђују појединце и целе народе.
Недавно,
јавно сам реаговао на нападе на српски народ који је дошао из неког „Канадског
института за истраживање геноцида“ и бошњачког кокуса у Чикагу, одакле се води
организована пропаганда против Републике Српске и српског народа. Колико ми је
познато, нико званично није реаговао на систематске тврдње о Србима као
геноцидном народу, али су зато бошњаци из Србије веома брзо пренели мишљење
душебрижника за опстанак бошњака у БиХ гурајући их у нове погроме причама о
опасностима које им прете од српског народа.
Својевремено,
амбасадор једне бивше републике СФРЈ, поверио ми се да га је срамота што су
политичари његове земље учествовали у креирању фарсе о угрожености СФРЈ од
великосрпског хегемонизма. „ Када бих могао да бирам моралне особине свога
народа онда бих изабрао моралне карактеристике српског народа“ – рекао је! Али,
до прича о том времену, много тога се десило!
Па да
почнемо?
Нема коментара:
Постави коментар