Прича о времешном Ђокици

Пре него што пустим да на папир изађе сва мука која ми се накупила у души откако су светски моћници одлучили да сатру народ Србије и сав српски род а оставе да живе у ропству сарадници који им у својој људској минорности свесрдно и искрено у томе помажу па и сами предлажу и смишљају начине како да убрзају патњу народа, испричаћу вам причу о малом Ђокици.

Елем, оженио се повучени и никада у животу успешан Ђокица лепом девојком. Прође свадба и времешни Ђокица оде са својом изабраницом на брачно путовање, када се и десила прва брачна ноћ. Млада, која је имала предбрачно искуство (немојте молим вас да то кажете Ђокици), одмах оде у купатило да се припреми за љубав са изабраником срца њенога и на своје велико изненађење по излаку из купатила виде да Ђокица седи на кревету - обучен. Млада одмах схвати да Ђокица не зна шта треба да ради и да му треба помоћ некога ко је искусан и узе ствар у своје руке.

„Ђокице љубави, скини ципеле и капут (био је почетак марта, поприлично хладно)“. Ђокица то уради и ни макац даље.

„Ђокице љубави, скини све са себе и лези у кревет поред мене“. Ђокица уради и то и загледа се у плафон тражећи грешке у молерају. Види млада да ће морати да се више потруди око стидљивог, времешног и неискусног Ђокице и одлучи се за последњи напад!

„Ђокице, смести се између мојих ногу у ради оно што ти мама и тата нису дали да радиш док си био мали!“

Ђокица живну.

„Јел смем“?

„Смеш“, одахну млада.

Ђокица седе поред ње, напући усне и поче прстима да прелази преко усана вичући као у трансу брл...бр....брл...брл...!

Ето то је била прича о Ђокици који се оженио у поодмаклим годинама. Оно чега нема у причи јесте животни пут послушног, тлаченог, спутаваног и лажно хваљеног Ђокице, док су неки други уживали живот, продавали маглу и поприлично крали и тровали Ђокицину свест. Тако идеолошки препариран наш Ђокица дочеко је распад СФРЈ, СРЈ, и почетак грицкања једине преостале отаџбине, Србије! И ништа му није јасно! И још верује да ће се поново оженити женом која ће му дозволити да изживи снове младости. Али, стварност је сурова и он нашег лика из приче данас тражи да он сам нешто уради да би му живот био бољи! Али како да уради када му осим млатарања прстима по уснама не пада ништа на памет!?

И ту је глави проблем! Ђокица мора да одрасте, да схвати у каквом суровом свету живи, да он није више потребан отуђеној држави јер ово и није његова држава, његове државе више нема, нестала је и он је само терет овој држави који мора да једе, да станује, да се лечи а све то кошта оне чија је ово држава и притиска им стандард као ноћна мора из које би се најрадије пробудили ујутро и видели да нема нити једног пензионера у Србији, посебно војног! Онда би поносно могли да кажу како нема више оних који су их кочили у спровођењу демокртаске пљачке народа Србије!

Дакле, господо војни пензионери, дошло је време да докажемо да смо господа која је вољом светских моћника и вишегодишњим идиотским вођењем државе, додирнула друштвено дно и да као „феникс“ из пепела полетимо и супротставимо се биолошком нестанку!

О проблему који нас све мучи, нећу да пишем. О пресудама, подвалама, тужбама, жалбама, табелама у ексцелу, ставовима, мишљењима, „брејкинг њуз“ саопштењима, анализама финансијских квазиексперата и осталих ствари које нисмо чинили кад смо требали, нећу да пишем.

Хоћу да вас позовем да ставимо прст на чело и размислимо – како ми то мислимо да остваримо своја права оваквим понашањем!

А шта смо добро урадили?

Окупили су се представници регистрованих и нерегистрованих удружења војних пензионера око АППВС и формирали Организацијски одбор за протесте. Председника и чланове Одбора смо ми изабрали!

Организацијски одбор је припремио и реализовао протест 10. марта, најбоље што се могло у датим условима!

Показали смо да можемо да сами изнесемо терет протеста и да имамо вредне и способне активисте.

Скренули смо пажњу јавности на наш проблем!

Шта је требало да урадимо?

Требало је наставити са омасовљавањем присталица протеста из свих организација!

Наставити акцију прикупљања пара за нове, још веће протесте, на начин који сам предалагао у својим обраћањима.

Приволети и мудро увући УВПС у протесте на начин који неће директно изазвати политички притисак политичких партија на руководство УВПС.

Наћи сврсисходније облике притиска на Владу Србије.

А шта смо урадили?

Свађама људи неспособних да схвате потребу заједничког наступа против Владе Србије,преко Фејсбука, Радиоадмирала, АППВС и на све друге могуће начине, скоро да смо уништили постојеће јединство.

На површину су избили лични интереси а ми нисмо били спремни да ствари назовемо правим именом. Тиме је поприлично разбијена и ФБ група. Добра идеја формализовања ФБ групе, спроведена је на најгори могући начин и дојучерашње другове поделила.

Преплављени бесмисленим саветима квазиексперата за финансије претворили смо се у рачуновође као да ће нам то чија је табела или рачуница исправна повећати пензије.

Показали смо се у прилично лошем издању пред народом Србије када је култура јавне речи у питању, а коментари појединаца заслужују да буду скидани са портала!

Портал „ затворена ФБ група војни пензионери“ претворен је у трач портал типа „јесте, ти си мени рекао па сам ја теби, а онда је баба Јула рекла да јој је снајка чула шта си ти рекао“! Какав је смисао таквих расправа? Нама се пред очима дешава пропаст државе а ми се бавимо некаквим 33.000 динара!  Људима се дају неосновано квалификације које су за тужбе!

Идеја да се УВПС увуче у нашу ствар пропала је у старту јер је УППВС Градски одбор Ниш, одбио било какву сарадњу са УВПС. Ја разумем њихове интересе!

Људи хоће своје удружење, своје финансије, свог председника, своје чланове, преко портала позивају да се људи учлањују у њихову организацију! Ништа лоше, рекло би се на први поглед, али није тако.

Како мисле да покренемо чланство УВПС ако нисмо формално присутни и ако не усмеравамо мишљење њиховог чланства. Зар они(Нишлије) стварно мисле да могу са надуваним бројем чланова да остваре било какав утицај на Владу Србије? И како то они мисле да ми из Београда, Ваљева, Новог сада, итд. будемо њихови чланови? Бесмислено. Ево сада ћу и ја да се наљутим на генерале у Београду и позивам све да се учлане у удружење пензионисаних пуковника магистара и доктора наука и заказујем основачку скупштину за тај и тај датум! Ма не само то, него ево позивам све пензионисане пуковнике и генерале бивше војне изасланике и изасланике при мисијама Србије на оснивачку скупштину! Глупост! 

Ми се боримо за наших 11.06 и 9.4 а неки тамо се баве промоцијама постојећих и нових организација. То има своје име и треба јасно реће и су то ретроградни процеси у овом моменту!  

Хтели ми то да признамо или не, али свако цепање бића војних пензионера с позивом на чин и статус,  јесте уступак актуелној власти и проблем више у остваривању нашег циља.

Шта треба да урадимо?

Дати пун легитимитет актуелном Организацијском одбору за протесте ( нико га није званично ни оспорио) са позивом да се окупе јер то није ствар њихове воље и да наставе са радом као до 10. марта! Ко не жели да им помогне – нека се склони! Ако је неко од њих онемогућен да настави са радом у Одбору нека предложи замену или нека база делегира новог члана. Али, напред морамо!

Почети озбиљне припреме за протесте на јесен и дефинисати нове облике протеста!

Прекинути са препуцавањима преко интернета и најављивање сваког нашег корака!

Сваку конструктивну иницијативу саопштавати Одбору путем личних контаката а не преко портала интернета, о којој треба расправљати и заузети став!

Ето, рекох вам што сам имао. И није ми ништа лакше. Шта ви мислите као да се даље боримо за наша права. Ово неће стати!

Реликти сумануте „демократске“ политике.

Да су џепови пензионера Србије последња чабрица са медом у који Влада Србије и њен премијер, и поред изборних обећања да то неће чинити или да ће бити последње што ће чинити за спас Србије, ипак завукоше руке до лаката не би ли се спасили пада у чабар без дна, притешњени неспособношћу свих претходних и властите гарнитуре на власти да извуку земљу из кризе покретањем привреде.

Али, господо драга, зар сте очекивали да су тако нешто у стању да изведу људи без дана радног искуства у привреди, војсци, дипломатији, органима државне управе и да не набрајам даље. Дилетантизам млађаних и Млађиних демократа, Борисових бораца за бескрупулозно богаћење као и превртљивост патриотског блока који брзо попусти пред неодољиво зеленим мирисом петро долара, довела нас је до тога да је Србија спала на то да тражи спас у веома плитком пензионерском џепу. Чини се да од свих обавеза које наши министри немају, они једино правилно процењују да су паре код пензионера јер једино о томе имају прецизне податка из фонда ПИО, док о другим релевантним подацима немају појма због тога што су ови претходни упропастили све!

Хвале пензионере како су најредовније платише комуналних услуга и логично закључују да су паре ту! Нешто ми је та логика, Башћаршије, Понте Роса и „мунзе тебра“  веома позната!

Колико пре петнаестак година, мајка нам и отац држава Србија, упути наредбодавну молбу свим припадницима Војске Југославије да помогну војну индустрију СР Југославије и да купе оружје, пушке ремонтоване М-48, пиштоље Магнум 357, као да смо сви не дај Боже, Елиот Несови. Неки се бунили па их критиковали да нису патриоте. Куд ће шта ће, људи убедише и жене, таста и све који су могли да купе оружје. Мени купише танџару да нисам ни знао ( био на одмору док је текла акција).

Али не лези враже. Патриотизам пензионера има своју цену. Цена је данас 3400 динара годишњег пореза за гомилу гвожђа, по комаду, које морамо расклопњено да кријемо у стану. И то одједном - ништа на рате. Нагрнули војни пензионери у полицијске станице, на леђима им по две три пушке, у најлон кесама пиштољи! Неко би реко – општа мобилизација трећепозиваца. Један наивни грађанин примети; „ Боже, колико криминалаца се одазвало акцији МУП-а да пријаве оружје без дозволе. Сад ће све да их попишу“. Један други, очигледно упућен у порески систем, рече: „нису бре то криминиалци, њима се не доставља порез на оружје, то су војни пензионери који после свих смањења пензије и повећања пореза немају пара за порез на гвожђе па дошли да врате оружје“! РТС славодобитнички објављује да је акција додатног сиромашења показала резултете-пријављено је десетак хиљада комада оружја. На снимку – све саме пушке М-48 и „магнуми“!

Војни пензионери, неки доведени до улоге кантопревртача, окончаше петодневни протест пред Владом Републике Србије. Први дан протеста дошле примерене снаге  из Бригаде полиције да заштите пензионере од љутих службеника Владе Србије ако некоме пукну трпила што морају да се осећају непријатно у својим дубоко расхлађеним канцеларијама!

Остала четири дана – јадно. Полиције све мање, помешали се са војним пензионерима, неки би да и они узму транспаренте – виде људи шта их чека. А и сада им баш није како треба. Знам многе полицајце. Дивни људи. Ми им не дамо транспаренте. Они почели да нам завиде, ословљавају нас по чиновима, просто се зближили. Један рече „ господине пуковниче, извините, пређите на ону страну да разговарате јер чим вас је троје ми морамо да вас штитимо, а сунце упекло, ми у чизмама“! Па јесте, на њихову муку још им треба и наша мука, мука просветара, мука здравствених радника, мука железничара, мука грађевинаца. Колико мука има Србија?!

Званичници војних пензионера – ћуте. Народни посланик Константин Арсеновић, који је то постао као представник војних пензионера не проговара – ваљда је укорен што је ономад онако плашљиво изненадио премијера Вучића својим питањем у Скупштини Србије; председник УВПС Љубомир Дргањац – ломи се човек - и са нама би да иде у уличне протесте али му се не напушта позиција јер зна да повратка нема ако буде радио свој посао! Војни пензионери – као свака војска без команданта. Расуло!

Сви би да командују. Они који то никада нису радили да осете сласт командовања.Они који су командовали сматрају да је нормално да то наставе да раде. Јављају се  и лидери а понајвише лидерска трвења.

Превејани квазиполитичари меркају жртве. Данас на разговоре позивају једне, сутра друге. Војни пензионери као у оној давној песми „Идем и ја – не ти не“. Закрвили се а министар Вулин, да онај што је престао да фура имиџ Вудстока 60-тих, само се смешка – те примиће их овај, те примиће их онај, те он је своје урадио сада је на потезу министар Вујовић –то је министар коме не пада на памет да повећава пензије војних пензионера које су преко 150.000 динара, и  све тако у круг. Коларићу панићу, сами себе саплићемо!

И док се пажња главног правца удара Владе на грађане Србије одвлачи на пензионере Србије, а Уставни суд Србије поданички ћути, стандард грађана стрмоглаво пада, све поскупљује, сива економија буја, јер да не буја држава не би морала да завлачи руку у пензионерске џепове, најављују се мегаломански пројекти путем којих међународни капитал претвара Србију у колонију! О трећеразредним посетама наших државника свтеска јавност ништа не извештава док нашим средсвима јавног информисања недостаје времена да објаве успехе наших државника! Млади одлазе, остају само најстарији. Ускоро, када почнемо да продајемо и земљу, доћи ће неки млади Марлон Брандо и купити нам од нових власника Србије парче наше земље где ћемо, као староседеоци у резервату, бити приказивани светским туристима као реликти једне сумануте „демократске“ политике.