Политички узроци и последице бунта пензионера.

Дуго времена требало је неком државнику бивших држава СФРЈ, СРЈ, ДЗ Србије и Црне Горе и Републике Србије, да се отисне у опасне воде изазивања турбуленције социјалних слојева друштва доношењем Закона о привременом уређивању начина исплате пензија из 2014. године, након Закона о конфискацији и о извршењу конфискација („ Службени лист ФНРЈ“,бр.61/1946 од 30.7.1946 године).

Закон који је у име Владе Републике Србије предложио Александар Вучић, а Народна скупштина Републике Србије готово  једногласно усвојила уз одобравање председника Републике Србије Томислава Николића, последице су неспособности свих политичких гарнитура на власти од крвавог распада СФРЈ до данас, који је између осталог и последица неспособности тадашње политичке елите да спречи грађански рат. При том, не мислим на вулгарни појам неспособности, него на комплекс интереса појединаца, странака, крупног домаћег и иностраног капитала и геостратешких интереса великих сила на простору, како га сада зову политички мимикричари, западног Балкана.

Закон о привременом уређивању начина исплате пензија, настао је из неправа, јер је у супротности са Законом о РФ ПИО Србије, и у суштини представља закон о делимичној конфискацији имовине делу грађана Србије и то без судске пресуде о конфискацији.

У правно уређеним државама ова мера се може изрећи лицима за која се докаже да су до имовине дошла искључиво чињењем кривичног дела те се и мера може односити искључиво на ту имовину.

Нажалост, данашња Србија, којом влада СНС политократија са својим коалиционим партнерима, које осим новца не повезује никаква идеолошка или било која друга платформа, није правна нити демократкска држава. Она све више тоне у диктатуру са веома опасним последицама.

Поменути Закон је вишеструко опонентан повељама о људским правима и Уставу Републике Србије. Без аспирација да улазим у дубљу анализу, да споменем само члан 20. Повеље ЕУ о сновним правима који прецизира :“ Пред законом су сви једнаки“ и члан 21. који гласи:“ Забрањена је свака дискриминација по било ком основу...имовног стања, старосног доба....“?

Има ли држава Србија адекватан аргумент да докаже како поменути Закон о привременом начину обрачуна и исплате пензија није у супротности са наведеним члановима Повеље европске уније о основним правима?
Да ли је тачна тврдња да се поменути Закон не односи на све пензионере Србије? Јесте, зато што се не односи на све пензионере већ само на неке и то на оне одређеног имовног стања, чиме се чини дискриминација дела грађана са вишим пензијама!

Поставља се питање зашто режим који је успоставио Александар Вучић, није поштовао начело једнакости грађана пред законом и предложио закон којим би у истом проценту били обухваћени сви пензионери? Зашто је господин Александар Вучић и унутар саме групе пензионера којима је конфисковао део имовине, које је неотуђиво право, и ту извршио дискриминацију и имовину до 40.000 динара опорезовао за 22% а преко тог износа са 25%? О каквој владавини права ту може бити говора? Јасно је да не може!

Међутим суштина као и узроци проблема су веома дубоки и скривени, али ипак, веома логични?

Иако је Србија као чланица СФРЈ, СРЈ и ДЗ СЦГ, деведесетих година декларативно увела демократију и политички плурализам, у суштини још увек се није одрекла једнопартијског система из простог разлога што политичком сценом Србије још увек доминирају људи који не могу да изађу из љуштуре једнопартијског промишљања. То није случајно. Једнопартијски систем, сам по себи, омогућује дуг опстанак на власти појединцима и увођење дикатуре на привидно демократски начин, путем избора. Сви демократски процеси који су се одвијали у Србији након 1991. године били су само привид а у реалном животу увек је владао култ једне личности и једне партије која је као параван имала сурогат опозицију. Праве опозиције у Србији никада није било! Замислите лидере странака, који су до јуче били носиоци комунистичке идеологије и социјалистичке праксе, као опозицију владјућој странци која се те идеологије незванично није одрекла?

Пети октобар требало је да буде „Дан Д“ за увођење стварне демократије и вишестраначког парламентарног система, али није! Није из истог оног разлога који сам навео – није било реално да неко ко је обликовао свој политички профил у социјализму у једном дану почне да мисли и делује на сасвим други начин. То је било нереално очекивање. Петооктобарски догађаи нису били последица револуције, још мање еволуције, били су огољена борба за власт или ако грубље звучи, пуч који је имао за циљ пљачку, коју смо касније спозанали као најлошију транзицију који је реализовала нека бивша социјалистичка земља. О томе ми је један лидер ДОС-а рекао;“ Зар ви стварно мислите да смо се ми борили и добијали пендреке по леђима да би сада успоставлили  некакву државу благостања? Не, поштовани господине, доста сте ви јахали, сада је да ми мало јашемо народ!

Такођевеома битно је разумети да материјална моћ не значи да имате и политичку моћ. Тек када остварите политичку моћ створен је предуслов за нарастање материјалне моћи. Зато, материјална моћ, створена пљачкашком транзицијом није била довољан гарант реалне моћи.

Свет признаје реалну моћ само уколико је остварена на „демократски“ начин путем избора. Дакле, гласови народа су ти који отварају пут да се легализује пљачкашки изведена транзиција, кроз флоскулу о вишестраначком систему, и зато се не бира начин опстанка на власти и зато се тако често изазивају парламентарне кризе које за последицу имају продужавање опстанка увек истих људи на власти који као камелони мењају странке или њихове називе! Коначно, од првих дана буђења демократије у Србији далеких шездесетих година, група људи окупљена око часописа „Праксис“, осим идеја социјалдемократије, није имала другу идеолошку платформу која би се супротставила комунистичкој идеологије и њеној операционализацији у пракси – самопуправном социјализму. Интересантно је да су све партије након 5. октобра, уствари биле мање или више јасни деривати социјалдемократије. Разлог за то је веома прост – поделити једну идеју на више њих и на тај начин код бирача створити привид о реалном плурализму политичких интерса и на тај начин разбити чланство владајућих странака. Неке од њих су у своје програме уграђивале ставове који су их детерминисали као десне, центар или леве, а у суштини никаква идеолошка платформа није постојала нити данас постоји.

Да се сада вратимо теми- како су пензионери постали тема број 1 у Србији?
Основни разлог за то јесте да је актуелна власт дошла до тачке када више нема шта да прода да би попунила државну касу из које се делом финансира Фонд ПИО Србије. А до таквог стања дошло се јер је тај фонд, још од грађанског рата на простору СФРЈ био проточни бојлер из кога се узимало кад год је држави недостајало пара за финасирање својих обавеза и смиривање социјалних тензија. Сад када држава треба да врати узето-пара нема!

Поставља се питање зашто је држава узимала паре да би обезбеђивала социјални мир у земљи. Зато јер се на тај начин обезбеђивало сигурно бирачко тело које је политократији обезбеђивало вечити опстанак на власти. То су радили све гарнитуре на власти и тако се дошло до апсурда да се сигурно бирачко тело СНС није могло обезбедити повећавањем пензија јер пара није било ниодкуда. Привреда није стварала нити ствара профит, а страни фактор је престао да финасира пројекат политократије која је покушавала да имитирањем несврстане политике обезбеди себи позицију на неодређано време.

Другачији развој догађаја није се ни могао очекивати од људи који су са улице улетели у канцеларије Владе и Скупштине Србије!

У таквој ситуацији, господин Александар Вучић одлучио са не потез са почетка колумне – прибегао је конфискацији дела имовине пензионера!?

Али не свих пензионера. С обзиром да је суштина доношења Закона о привременом уређивању начина сплате пензија обезбеђивање сигурних гласова на изборима, пажљивом анализом дошло се до пензије од 25.000 динара! То је господин Вучић прогласио животним минумумом у који се не сме дирати. Гле апсурда? У једном домаћинству, два пензионера-муж и жена, обоје имају по 24.999 динара пензије, то је укупно око 50.000 динара и тај износ се не умањује, а један пензионер са пензијим од 50000 динара који има супругу домаћицу која нема пензију, њему се одбија 22% на износ од 15.000 динара и 25% на износ од 10.000 динара?

Да ли вам је сада јасна политичка позадина Закона о привременом уређивању начина исплате пензија? Дакле господин Вучић је овим Законом обезбедио у старту око милион сигурних гласова, уводећи дискриминацију у право!

Јасно је да флоскула о бризи државе за најсиромашније становништво, ако се уведе претпоставка да реално нико у Србији не може да живи од 25.000 пензије ако нема додатне изворе финасирања ( сеоска домаћинства, приватан бизнис, сива економија, додатни рад  итд), једноставно не може да издржи критику логике!

Још опаснија последица Закона о привременом уређивању начина исплате пензија јесте увођење у политички живот праксу по којој је имовина грађана власништво државе која може, путем инструмената парламентарне демократије да одузима део или сву имовину једној групи грађана и даје је другој групи грађана и на тај начи ствара социјалне тензије које воде грађанским немирима!

Овај процес се већ дешава у Србији, али због медијског мрака о томе се мало зна. Пензионери, којима се пензија „повећава“ почели су да сматрају да имају законито и право на део пензије других пензионера и све су гласнији у својим захтевима!

Овако створено стање правне анархије има последице и на међународни кредибилитет Србије. Најтеже последице су у имплемнтацији процеса придруживања Србије ЕУ, односно отварању преговора о Поглављима 23. и 24, о којима не може бити речи док траје овакво бесправље!

Јасно је да Европска Унија неће да прими у своје чланство државу која нема независну законодавну, судску и извршну власт и којој би се само на леђа натоварили проблеми настали неодговорним вођењем државе.

Коначно, јасно се поставља и питање – да ли српској политикратији одговара правно уређена држава? На основу свега, јасно је да не одговара, и да актуелна гарнитура настоји да што дуже одржи „статус кво“, користећи проблем Косова као круцијалног џокера у пацификација маса према режиму Александра Вучића.

Организовани бунт пензионера, које су сви издали, у првом реду ПУПС са Јованом др. Кркобабићем на челу, постаје неминовност српске политичке сцене. Хоће ли организована пљачка дела пензионера Србије имати расплет на не баш миран начин, јер владајућа гарнитура није у стању нити жели да понуди друго решење, остаје да видимо!
 

Заказани протест пензионера Србије за 22. фебруар у Београду, показаће реалне домете у борби за остваривање својих права. Частан део опозиционих странака требало би да масовно подрже пензионере и тиме покажу да су извукли поуке из прошлости и да су спремни да се боре, не за власт, већ за увођење реалне демократије у Србији, која ће се темељити на владавини принципа уставности , законитости, људских права  итд, и тиме увести Србију у клуб правно уређених држава Европе, где нам је место.