Прича
прва
Тежак мирис
олајисаног пода и спреја за биоскопске
сале на тренутак прекиде изненадно паљење светала у сали биоскопа „ Лашва“ који минут након почетка прве послеподневне пројекције филма „
Дипломац“. Ништа што се до тада дешавало
није указивало да ће догађаји досадног јунског дана, те 1972.
године, на 37 степени у малој босанској касаби, везирском градићу Травнику,
бити почетак умирања 20. века на Балкану.
Командир
3.вода 1.чете поручник Стане Арсенијевић на тренутак зажмури, јер је имао
проблем са изненадним светлом, и када отвори очи угледа од трчања раздрљеног
курира гарнизона, који загледан у пројекционе отворе кина, поправи опасач са
упртачима, згура кошуљу у панталоне и збуњено саопшти:
“Поручник Арсенијевићи
да се одма јави у гарнизону“.
У гарнизону
је владала некаква тиха ужурбаност. Испред зграде дежурног официра, поручника
дочека помоћник команданта за политички рад, познатији као емпевејац, капетан
1. класе Филип Филиповић, и озбиљним гласом, који није остављао могућност за
било каква питања, стављајући му руку на раме и благо, али одлучно одводећи у страну, тихо саопшти:“Слушај Стане,
идеш на свијетли задатак! Изабери 20-ак најбољих војника, узмите лично оружје и
пењите се у дајца. Гориво узми на ининој пумпи, потпиши шта год буде требало, и
што пре иди у Бугојно. Пут знаш. Тамо се јави потпуковнику Селиму Ибрићу из
Сарајева који ће бити у МУП-у Бугојна! Јеси ли разумјео?“
„Јесам,
одговори Стане“ и поче да одабире војнике из чете.
Међу
војницима се већ нагађало о каквом свијетлом задатку се ради и некако је
преовладало мишљење да маршал иде у лов и да војска даје људе за претрес терена
и трећи прстен обезбеђења. Сви су волели овај задатак јер се обично после тога
добијало наградно одсуство а командири су добијали бољи рејтинг, ако би све било
у реду. Нешто лоше никада се није десило.Поручник се суочи са првим проблемом, да
буду одабрани наметали су се не баш добри војници вођени идејом о наградном
одсуству. Да их одбије није имао оправдање, јер би то лако могло да добије
политичку конотацију, што су сви једнако добро користили,од војника до
генерала. Само му нешто реци да није добро урадио и то ће одмах бити повезано
са националном, верском и расном
нетрпељивошћу. Братство и јединство чували су као зеницу ока свога, да
буде здрава када је буду вадили једни другима. Коначно, поручник некако састави
списак, војници се попеше у дајца, поседаше али не беше уобичајне песме „ми смо
малади војници, армија нас дала, да чувамо границе и Тита маршала“. Била је
некако чудна тишина.Поручник провери да ли је све у реду са возилом и пре него
што нареди возачу да затвори задњу страницу возила угледа сандуке са бојном
муницијом на дну, до кабине. Емпевејац то примети и умирујућим глсом рече:
“За сваки случај, злу
не требало. Хајде сретно, и држите се часно и војнички, како доликује“.
Поручник
чврсто стеже руку емпевејцу, који је увек очински наступао према младим
официрима, вероватно зато што није имао своје деце, на тренутак заборави на
сумњу изазвану бојном муницијом и непевањем, ускочи у дајца и у стилу Џона Вејна руком показа и рече возачу:
“Вози у Бугојно“!
Дајц се затресе, избаци облак дима из ауспуха, и лагано скрену десно ка главном
путу Сарајево-Бањалука. Мотор је једнолично брујао, сунце на западу
полако је дужило сенку камиона који је грабио на север ка Бугојну. Поручник
оста са својим мислима.
Убрзани
воз из Београда за Сарајево уз шкрипу точкова поче нагло да успорава и уз мали
ударац одбијника између вагона, стаде.
"Лашва" -
дремљиво викну кондуктер.
Потпоручник
Стане невољно подиже велики кофер голубије боје који је добио након завршетка Војне
академије у Загребу и једва сиђе из вагона на туцаник поред пруге. Шеф станице
дуну у пиштаљку и воз крену као да жели да што пре напусти станицу. У даљини,
видело се само бљескање црвеног светла на последњем вагону. Ускоро све утону у језиву
тишину и таму. Потпоручник подиже крагну на шињелу и натуче јаче шапку на
главу. Погледом оучи парче свитајућег неба у кањону реке Лашва, поче да
разазнаје хук воде и светлост шкиљаве
сијалице на стени са спомен плочом на којој је писало да се одаје признање
градитељима пруге Шамац-Сарајево; композицију „ћире“ на ускотрачној прузи са
парном локомотивом која је испуштала пару те је личила на чичицу са белим
брковима и неколицину људи у радничким оделима и француским капама на глави.
“Јел
јаране, јел ово воз за Травник?“, упита Стане.
„А за ђе би био“, одговори мрзовољно јаран.
Ћира
полако крену и тако настави. Ваљда брже није могао. Успут је стајао и кретао,
људи су на појединим деоницама улазили и излазили у воз док се лагано кретао,
кондуктер је више за себе саопштавао имена станица - Витез, Била, Долац,
Травник!
Кроз густу и тешку маглу пуну димова различитих боја и мириса пробијало се рано
јутро са обронака Влашића на станичну ознаку -Травник. Потпоручник Стане је чуо
за Нови Травник, вероватно зато што су Нови Београд, Нови Загреб, Нови Сад, и
многи други нови градови широм земље били обележја социјалистичког прогреса.
Али о Травнику је знао само оно што му је било доступно из гимназијске
литературе. Загледан у белину магле док му је нека невидљива сила стезала груди,
потпоручник поче да свлачи са шака, прст по прст маслинасто зелене помало свиленкасте
рукавице, док су му сећања на Крсманац, Еуридику, Сунце и редовне позоришне
представе у ЈДП и Народном позоришту одлазила низ полузарђалу ускотрачну пругу.
Снажно удахну хладну и специфично загушљив маглу, рукавице дубоко гурну у џепове
да их неко не види, оштро подиже кофер пун неизвесне будућности и крену пешке
штреком ка касарни која је била ето ту, на педесет метара иза магле.
Док је корачао, у
мислима му се појавише први тонови арије баркароле из Офенбахових Хофманових прича, прво клавира, а затим и
виолончела. Корак му постаде некако чвршћи, а када избише двогласи које је
некада слушао уживајући, док је са гимназијским друговима улазио у тајне
филозофије под утицајем гимназијског професора Ковачевића, црне мисле
попустише пред елегичним расположењем изазваним аријом. Песмом, коју је само он
могао да чује, придржи се тако познатим гласовима. И ко зна колико би то
трајало да из магле не изронише рампа капије касарне и лик стражара са поткапом
на глави и титовком.
„Јели ово
војна пошта 2998 Травник“ упита потпоручник.
“Јесте“
одговори војник.
„Реци
дежурном официру да је стигао нови потпоручник“.
Војник
рече да разуме, уђе у стражару, два-три пута окрену ручицу индукторског
телефона и смушено изговори“ друже капетане, стигао нови потпоручник“.
Нема коментара:
Постави коментар