КРВ, ЗНОЈ И СУЗЕ

Шеста седница Другог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије на којој су разматрани аргументи за доношење и усвајање сета од четири нова закона, који највише погађају пензионере, није донела ништа ново осим да и преостали, мали број грађана схвати да се не бира повод, место и време за гладијаторску страначку борбу ради опстанка на власти. Реторика посланика, углавном шефова посланичких група, личи на све само не на озбиљну аргументацију зашто српски грађани, који су свој радни век провели у време социјализма - пензионери, и запослени  у предузећима губиташима која су научила да раде према својим способностима а да примају плате које нису условљене законима тржишта, морају да сносе терет неспособне државе!

И како то закони једне странке на власти  могу да оспоре уставно начело да су сви грађани пред законом једнаки, када је очигледно да тако неће бити!?

Озбиљни аргументи вечитих лидера позиције и опозиције о томе зашто смо „додирнули дно“, као и увек до сада, изостали су из простог разлога јер су и једни и други веома свесно и савесно преливали народно богатство у делатности које немају везе са јавно декларисаним циљевима, и надали се неком чуду да ће нас Свевишњи извући из блата у које смо увучени туђим и вољама лидера странака које смо сами глорификовали као да смо на дрбију „гробара“ и „делија“. Маса, несвесна политичког тренутка прекомпоновања односа снага у Европи и на Балкану, као у трансу руши све пред собом и маше свећама и мобилним телефонима, еуфорично узвикујући  „Вуче, Вуче“,„Коштуницееее“, „Зоранееее“, „Борисееее“, „Чедоооо“, „Томо Србинееее“, „ Вучићууу“ и не примећује да дели судбину са жабом, која се налази у казану са водом која се лагано загрева и буде жива скувана  а да не регује на такву опсност, надајући се да ће и она на лак начин приграбити своје парче колача, несвесна чињенице да је након бесмислених ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, бомбардовања СРЈ ради остварења стратегијског циља САД продора на Исток и подршке САД сецесије Косова и Метохије са циљем стварање жаришта дугорочне политичке нестабилности, још једном изманипулисана, али овога пута властитом вољом!

Вечито правдање садашњег лошег стања због лошег рада претходне власти прети да ускоро почнемо да се вадимо и на грешке Старих словена! То само показује да свака нова власт наставља да ради лоше по народ а добро за себе! И ту је суштина „додиривања дна“! Али зашто свака власт то ради када је јасно да ће доћи дан када власт неће више имати шта да да ни себи ни народу? Одговор не ово питање је прилично комплексан.

Као прво, стабилно решење национална питања српског, шиптарског и муслимаског народа на простру Балкана није ни на видику, а самим тим ни решење питања територија,  а земљама Запада, посебно САД, нису у интересу решења која би довела до политичке и економске стабилности држава на Балкану.

Друго, с првом констатацијом у вези, присутан је и проблем судара религија и њихова злоупотреба у политичке сврхе. Сећам се једне од расправа вођених око дефинисања Устава СРЈ и доктринарних докумената ВЈ из 1992. године када се потегло питање дефинисања националних интерса. Српски интереси су да сви Срби живе у једној држави, Шиптари су такође желели исто што је значило сецесију, муслимани исто да имају своју државу, Мађари, Румуни, Бугари би вероватно да се припоје земљама матицама ( Већ се дешава да наши грађани из Димитровграда одлазе у Бугарску ради лечења и студирања. Уколико неко не разуме шта то значи и чему води, треба да уступи место ономе ко то схвата и ко је способан да решава те проблеме). Показала се сва сложеност проблема за чије решавање нису постојали ни воља ни мудрост државе. А Запад је нескривено стимулисао интересе свих на штету интереса Србије. Тако смо дочекали сецесију Косова а сада имамо проблем са Бошњацима и шиптарима на југу Србије који се, као и увек, гурају под тепих некој другој влади у наслеђе.

Треће, и сами славодобитници 5. октобарске револуције били су изненађени лакоћом доласка на власт и потпуно неспособни да преузму институције државе и били су принуђени да подлегну притисцима оних код којих је била економска моћ у земљи и политичким интересима извана. Последица таквог стања били су морални, економски, политички, институционални и етички колапс државе. Схвативши у шта су се упустили, једино што су могли да учине јесте капитализација „револуције“ кроз лично богаћење. И тај посао су углавном сви добро урадили! То се и могло очекивати с обзиром на чињеницу да је радно искуство првих влада у управљању институцијама државе било равно нули! Интелектуална елита насрнула је на шопинг дипломатију ( посебан облик дипломатије у којој амбасадор и дипломатско особље имају основни задатак да обезбеде шопинг многобројним делегацијама државних органа, Скупштине и лидерима странака који су их поставили на та места) која је на сваком кораку, осим часних изузетака, брукала земљу и изазивала подсмех у дипломатским круговима. Неки други револуционари упустили су се у колаборацију око изручивања оних који су бранили интересе српскиг народа и свих грађана СРЈ да би оправдали финансијска улагања запада у њих, трећи су се инфилтрирали у институције локалних самоуправа и направили економски и финансијски хаос. Посебан хаос направљен је у  законодавству које је свака странка на власти потчињавала властитим интересима и судској власти за коју не постоје реалне прогнозе када ће се и хоће ли се консолидовати. Зато Европска унија инсистира на сређивање ових области као услов за пријем у ЕУ знајући да је то, у датом односу политичких снага, немогуће!

Речју, готово да не постоји област у надлежности државе у којој није направљен невиђени хаос!

Актуелна власт суочена са чињеницом да јој је припао горак задатак да каже народу да нема више шта и коме да прода, макар то била и магловита обећања, покушава да консолидује државу јачим везивањем за Русију. Једно је сигурно – традиција, вера, геостратешки интерси и ратови у 20. веку у којима је Запад, у суштини, био против Србије, иду у прилог јачој и свестранијој сарадњи са руским народом. Ово јесте мач са две оштрице и политика актуелне Владе   - и ЕУ и Русија – и уколико се погоршање односа САД и Русије радикализује, неће моћи да опстане.

Међутим, ценећи чињеницу да су економски фактори данас доминантан фактор у дефинисању политичких односа и да Русија има снажане аргументе који се зову гас и огромно тржиште, без кога Европа неће моћи дуго, реално је претпоставити да ће доћи до смиривања ситуације „нагодбом“ интереса САД и Русије у корист Русије јер је Украјина ипак интересна сфера Русије коју Путин, с правом, не сме ни по коју цену да препусти САД, јер би попуштањем угрозио своје геополитичке интерсе који су ојачани стратегијским везивањем Русије, Кине и Индије које им обезбеђује апсолутну предност у разговорима са САД и земљама ЕУ.

Са оваквом политичком проценом развоја догађаја Србија има шансу да развије и увећа обим своје привредне размену са Русијом и дође до даха тако потребног нашој економији. Са озбиљним и стручним људима то и неби био велики проблем јер је српска економија мала и сваки помак напред био би снажан подстицај за интензивнију привреду. Посебно треба инсистирати на аграру јер је он једини способан да покрене привреду. Све остало је, у датој ситуацији, или замајавање народа или свесна опструкција државе. Србија мора да се одрекне свезнајућих и универзалних  министара који могу да воде војску, економију, телекомуникације, финансије, мањине итд, у зависности од потреба странке којој припадају. То се у жаргону зове „ошљарење“.

Најаве ограничене примене смањења пензија и плата су, благо речено, неозбиљна. Пензионери, која погађа овај закон, никада више неће моћи да ревалоризују смањену куповну моћ из простог разлога што природа чини своје, они су, бесконачно сигурно, старији и више никада неће моћи да уживају евентуални повратак на старе пензије. Неки други пензионери ће моћи, ваљда док актуелна власт оствари право на старосну пензију.

Вечина пензионера није обухваћена смањењем и то је управо онај део сиромашног и већинског бирачког тела који обезбеђује актуелној коалицији на власти мирно и дуготрајно крцкање резултата рада.

Истовремено се удара на малобројни део пензионера који је имао новца за колико-толико пристојан живот – да иде аутобусом десет дана на море у Грчку са два кофера хране купљене у Мађарској, који је могао да купи неопходан лек а који, по правилу, није на позитивној листи, и да својим унуцима купи понеки слаткиш без убеђивања да је слатко штетно за зубиће!

Ови закони ће сигурно бити без ефекта јер је сваком јасно да јака држава може да постоји само ако има јаку привреду а не жеље. Жеље су једно а реалност је друго. Удар на једну категорију пензионера донеће даље раслојавање на мали број богаташа и сиромашне већине. Социологија нас учи шта се тада дешава са таквим друштвом.

Ова мера је израз неспремности актуелне власти да се ухвати у коштац са стварним проблемима и изворима расипништва у држави, јер би тиме угрозила властиту позицију.

Међутим, ни ово није крај игара без границе на српској политичкој сцени. Наводно притиснута реакцијом јавности и опозиције, позиција ће широкогрудо и под хитно предложити измену закона о финансирању странака које предвиђа смањење буџета за ове сврхе за 35 %, који ће вероватно и усвојити. Овим ће полукувани пук бити задовољен, СНС ће скочити рејтинг а целокупна опозиција ће нестати са политичке сцене јер су спремљене мере и за спречавање црних фондова за финансирање странака. Финансијери на црно, у суштини, и немају интереса то да раде јер је извесно да би то биле бачене паре!

Крајњи резултат биће једнопартијска владавина у којој коалициони партнери имају задатак стварања привида о Србији као демократској држави савремене европске оријентације.

Србија и српски народ, нажалост, не могу да се ослободе једнопартијског система и живота на кредитима. Дошло је време враћања кредита и после крви у ратовима, зноја у борби за власт, народу су остале сузе! 

Какви смо, боље нисмо ни заслужили!

Парада поноса и насиља

Парада поноса протекла је без инцидента али зато политичка сцена Србије није. Јединица жандармерије из Ниша брутално је претукла брата премијера Србије и двојицу припадника елитне јединице Војске Србије „ Кобре“ и то се све могло видети „ у живо“!

Политичка препуцавања су се пренела и у Скупштину Србије, речју, инцидент или нешто друго, постао је медијски хит, како је то код нас уобичајено у недостатку информација о расту економије, људских права и стандарда. А да ли се ради о медијском хиту или о озбиљним политичким превирањима покушаћемо да аргументовано анализирамо.

„Семе зла“ посејао је несвесно режим Слободана Милошевића 90. година када је одлучио да део припадника МУП-а организује као војне јединице. Тај процес није се дешавао „ад хок“. Никако. У војној академији ЈНА и ВЈ школовани су кадрови МУП и то на смеру специјалних јединица. Нажалост, ти школовани припадници МУП само су војнички организовали јединице али нису испољили никакав утицај на те формације, које су вема брзо постале азил за безбедносно веома сумњиве припаднике којима је дат статус бранитеља српства и православља на просторима ратом захваћене СФРЈ. Држава је створила те јединице, дала им звучне називе и ненормално велика овлашћења у односу на степен њиховог општег и политичког образовања, наивно верујући да ће их одбацити након једнократне употребе. Али ствари не функционишу тако, бар не у државним институцијама, поготово када ти људи у својим рукама имају чинове, оружје и легитимације припадника службе државне безбедности.

Ову заблуду први су платили политички противници тадашњег режима а затим и сам премијер Др. Зоран Ђинђић. Онда се држава „наљутила“ па је почистила део најекстремнијих припадника тих јединица. Засигурно онај део који је могао да на неки начин компромитује државу. Оне мање екстремне, држава није пасивизирала на адекватан начин или они нису могли да се уклопе у мирнодопске функције полиције. И проблеми су почели!

Иако се челници МУП упињу да убеде себе и јавност као се ради о „елитној јединици“ тешко да се њихово ангажовање може назвати елитним.Али то и није нека новост на нашој политичкој сцени где се свакави и свашта проглашавају елитом и елитним! Бар она дела који види народ. Елитне су само афере које су увек индикатор лошег стања у одређеној институцији!

Од ове оцене изузимам снаге ангажоване у КБЗ!

Професионалци знају да вредна, поштена и надасве сиромашна већина припадника МУП има само штете од таквих „елитних јединица“ и појединаца.

Не улазећи у питања да ли су господин Вучић и двојица припадника „Кобри“ легитимисани или не, били физички насилни или не, а чини се да нису, постоје многа спорна питања која се тичу организације система безбедности Републике Србије.

Дакле овако – ако је брат премијера имао легитимно физичко обезбеђење, двојицу припадника „Кобри“, онда мора да  постоје безбедносна процена о угрожености породице премијера Вучића и план мера контраобавештајне заштите. Зашто је физичко обезбеђење из „Кобри“ ствар је  председника Николића, премијера Вучића и директора ВБА. Ако је разлог поверење у Војску, онда тврдим да је процена логична и добра. Војска је неупоредиво стабилнија и ванстраначка организација.

Да је тако у прилог иде информација да ВБА има снимак напада на штићене личности што указује на професионализам војне контраобавештајне службе, што је она увек и била! Мада, веома је индикативно да је ВБА у мере контраобавештајне заштите личности предвидела и меру тајног праћења и снимања. Још је чудније да је примена тајне мере обелодањена!

Да ли су се, и ако нису припадници „Кобри“ позвали на службене легитимације припадника војне полиције показаће најављена истрага. Верујем да јесу, и да су тиме вероватно изазвали бес појединаца  „елитне јединице“ јер анимозитет између војске и полиције постоји одавно, још од времена дербија Партизана и Звезде и романтичних туча војника и милиције на коњима и када се Радован Стојичић звани „Баџа“, деведесетих, хвалио како ће да изврши „ваздушни десант“ на Генералштаб ВЈ и држао генералску униформу у свом кабинету пре него су чинови уведени у МУП. Али то су мање озбиљни проблеми!

Много озбиљнија питања су:

Да ли је обезбеђење брата премијера Вучића дато мимо важећих докумената?

Ако је физичко обезбеђење дато  у складу са законом и подзаконским актима онда је поступак жандармерије изван закона?

Да ли постоје и јесу ли оператвна документа ВБА,ВОА, БИА, МУП, и Војне полиције којима су регулисани права, обавезе и сарадња ових веома важних институција система безбедности Републике Србије?

Уколико су односи наведених институција норматовно регулисани а инцидент се десио на овако високом нивоу, онда постоји разлог да се надлежна тела државе   Србије озбиљно замисле о функционисању система безбедности према грађанима Србије, који финансирају исти тај систем и очекују заштиту, и реагује веома оштро!

Гурање овог случаја под тепих могло би да буде затварање очију пред проблемом који би свака озбиљна држава хитно решавала, било јавно било далеко од очију јавности. Међутим, једна ствар је сигурна – нефункционисање система безбедности последица је противуставног страначког уплитања у рад државних институција које по свом бићу не смеју бити страначки вођене!

Појава да се с времена на време службе безбедности нађу у негативном контексту у жижи јавности, указује да је „семе зла“ из деведесетих још увек присутно у одређеним институцијама државе и да хвалоспеви свих власти од 2000. године о успешним реформама система безбедности немају видљиву потврду у пракси.

Крај двадесетог века на Балкану - слом -прича девета

Станетов непосредни шеф Вуле, волео је да слуша музику и неки стари транзистор  је све време био на Б92 радио станици. Два дана након партијског састанка тразисторче напрасно престаде да ради. Стане предложи да га поправи али Вуле остаде при ставу да је ионако имао лош звук и да је боље да га не поправљају.

У Управи безбедности нико није знао да је Вуле био у родбинској вези са тадашњим председником Председништва СФРЈ по жениној линији. Он је то вешто крио све док га једног дана председник Председништва није посетио кући и ССУП известио начелника УБ о том догађају посебном информацијом за чланове Председништва, Владе и руководећих људи државе. И то се прочуло, а Вуле је  постао личност од великог поверења.

Некако тих дана, после Станетовог саопштавања својих закључака о не баш светлој перспективи СФРЈ,  Вуле  је напрасно постао ватрени критичар стања у држави. Те каква је ово држава,  те зашто нас радничка класа плаћа,  те какво нам је руководство кад у друштву цвета криминал, буја национализам на све стране, и све у том стилу. Сам је доносио „закључке“  а онда би питао Станета шта он мисли о исправности његових закључака.

Станету све то било смешно, позната му методологија, види куда му срља колега. Стане помисли у једном тренутку да би било забавно да му „сложи ЗОПМР“ о вербалним иступима, али одустаде од те идеје да не прекида „игру“.

Да је „игра“ у питању Стане је закључио и по томе што му је један подофицир војне полиције рекао да су колеге „из оне наше куће“ тражили кључ његове канцеларије и да су се задржали у њој око пола сата. Наводно нешто није било у реду са телефонима а Стане им рекао да провере!

Такво стање са различитим интензитетом потрајало је до децембра 1984. године.

 А онда Стане примети да му је кућни телефон почео да прекида у предаји јер су се саговорници жалили да повремено не чују разговор а било је и „фејдинга“.

Стане узе своје коферче са алатом, прикључи инструмент на кабл телефона – кад тамо, нема омског отпора угљеног микрофона. Какав сад прекид, помисли Стане и отвори поклопац микрофонског дела. Унутра, њему добро познат, „електродинамички микрофон“! Стане гледа и не може да верује. Њему да сместе тако нешто. Е, нећемо тако, рече Стане за себе, распертла микрофонску капсулу, узе филмску камеру „супер-8“ и и опцијом „макро снимање“ сними расклопљену „справицу“. Пре тога, на једном делу чипа врхом игле остави маркер видљив само лупом -пројекционом оптиком Еумиг супер 8 пројектора.

Тог 25. децембра 1984. године, на католички Божић, снег је падао као никада те године. У сретним државама идеално време за младе заљубљене парове. Пртином у снегу, поред зграде општине Нови Београд у којој се венчао пре много година, ишао је Стане са супругом у блок 30. код свог колеге, коме је тог датума рођендан, и смишљао како да обузда бес. Снег који је вејао топио се испред Станетовог лица од силне топлоте  изазване стресом.

Била је то једна од најдужих бесаних ноћи у Станетовом животу. Мислио је да се никада нешто тако неће поновити али било их је још много, не зна се која је била гора. Наивни кажу да је то добро, да се човек тако кали. Стане је знао да се од тога добија само висок притисак, чир на желуцу или инфаркт.

Сутрадан, као на иглама, Стане дочека полазак на посао. Право из лифта, не обазирући се да ли има или не секретара испред канцеларије заменика начелника Управе, уђе мирно у канцеларију, извади микрофон из ташне и стави га на сто пред генерала  Барловића.

„ Изволите друже генерале ово је ваше, и немојте да трошите оперативну технику за тајно слушање својих људи. Боље је искористите за што је и намењена – за примену према стварном непријатељу“.

Генерал Барловић , онако омален, ситних очију, забезекнуто је слушао али није био изненађен.

Видевши то Стане настави:

„ Ви сте заменик начелника и носилац контраобавештајног рада. Невероватно је како имате лоше контраобавештајне процене. Прва вам је да сте проценили да треба примењивати оперативне мере прем школованом официру службе а друга је да сте се одлучили за примену тајне контроле телефонских разговора и озвучење стана путем телефона. Па ви генерале, појма немате колика су моја знања из те области и колико пута сам ја то средство имао у рукама. Све сам документовао ако покушате да негирате ово или примените било какве мере репресије према мени. А о овоме ћемо још да расправљамо. И реците онима, мојима другарима тамо да ми врате мој угљени микрофон и да се на њих не љутим! Све што вам није јасно питајте ме и добићете одговоре. Ако нешто нисте у стању да разумете ја вам ту не могу помоћи! „

Стане изађе из канцеларије не затворивши врата а друг генерал оста непомичан и блед у својој, прилично исхабаној, кожној фотељи.

Наредних неколико дана ништа се није дешавало. Само је једног дана Станетов стари „јаран из Сарајева“ дошао код њега рано ујутро на „ракијицу“ и успут га као питао где он оно има викендицу и има ли викендица врата, прозоре и је ли обезбеђена. Стане се насмеја и рече му да не с*ре, и да ће му дати кључ ако их нешто интересује али да би најбоље било какда пођу у тајни претрес да поведу и њега – да се не муче. Јаро поцрвене и изусти „ је*и га јаро, не вреди , кажем им ја да је грешка, навалили ко мутави, извини молим те, знаш да морам... па и ти би, је*и га таква нам служба“. И на томе се завршише отворене провокације и неопрезна примена мера.

Након месец дана стиже абер од начелника Управе Безбедности да Стане дође код њега у вези са захтеваним разговором код Савезног Секретара за Народну одбрану, под претњом подношења кривичне пријаве против начелника УБ због злоупотребе службеног положаја.

Генерал пружи руку Станету, поздравише се, седоше у столице обадвојица уверени у своје тактике.

„Добро мајоре, шта се то дешава са вама?“

„Друже генерале, вадите затворену обраду на сто па идемо забелешку по забелешку, да видимо шта је непријатељски или индикативно у мојим ставовима“!

„Какву обраду, Арсенијевићу, ево вам отворена каса па погледајте сами, о чему ви то, какве затворене обраде...откуд вам то?“

„Друже генерале, молим вас да не покушавате да од мене правите идиота или психички поремећеног човека, и ви и ја знамо о чему говоримо и ако хоћете да достојанствено завршимо овај разговор желим да вам кажем да треба да будете сретни што имате официре спремне да саопште истине и упусте се у борбу за своју државу и армију. Уосталом, ви сте службовали са мојим оцем и знате се добро, и требало је  да знате и ко сам ја“!

„Е па то сам управо хтео да вам кажем и да питам како је он? Па дај реците му да дође, да поразговарамо“!

„О чему ви имате да разговарате са мојим оцем?“

„О овоме, о вашем проблему, о психичким проблемима који су изазвани вашим амбицијама и учењем у школи“!

„Слушајте ви мене друже генерале, ја сам мајор ЈНА и ако имамо нешто да решавамо то ћемо решавати ви и ја а не мој отац и ви и ја га нећу позвати“!

Ипак, генерал није одустао до своје намере и позвао је Станетовог оца на разговор да евоцирају дане из Војне академије. Стане је пијуцкао кафу и слушао натегнуту причу о данима које су проводили у служби. Али када генерал рече Станетовом оцу како му је син мало застранио са тим учењем па види догађаје који се никада неће десити док су они живи, Стане се диже и једноставно, без објашњења, напусти кабинет начелника.

До разговора са Савезним секретаром за НО никада није дошло. Припремљени систематски преглед припадника УБ ССНО на коме је Стане требао да буде проглашен психичким болесником – није се реализовао!

Време је пролазило и ништа се није дешавало.

Некако, тих дана почела је реализација наставног филма, за који је сценарио написао Стане и за стручног рецензента намерно изабрао пуковника Александровића „ Ацу“ из ОБ 7. армије. На једној консултацији, у току снимања филма, Стане га упита зашто није упозорио начелника УБ да је све велика грешка. Нажалост, Ацин одговор је био очекиван - да он исто сматра да Стане пати од „параноје“ и да он има пријатеља на ВМА који ће му помоћи тако „да нико неће знати“.

Стане се насмејао и захвалио му се на мишљењу. Аца се такође насмејао и констатовао да не сумња у Станетову интелигенцију око тумачења  „ дијагнозе“.

Једнога дана, пре него што ће ући у лифт, Стане виде возача начелника Управе како руком блокира аутоматска врата, што је значило да иде начелник Управе и да други морају да сачекају испред лифта осим ако их генерал не позове. Стане стаде испред и генерал уђе и рече Станету да уђе у лифт. Врата се затворише и генерал поче причу:

 „А да, не питам вас мајоре, јесте ли превазишли оне проблеме?“

„Које проблеме, друже генерале?“

„Оне око телефона и сукоба са мојим замеником“.

„Не разумем вас ништа, који проблеми са вашим замеником“.

Лифт се отвори и генерал пође корак напред, стаде, окрену се и рече Станету да изађе из лифта и пође са њим. Стане уђе у кабинет, затвори врата и рече :“Изволите друже генерале“

„Је ли бре мајоре, јел ти то мене заје**ваш“

„Молим вас друже генерале стврано не знам о чему говорите и немојте тако да разговарате са мајором. Ви сте ипак генерал ЈНА“.

„Дакле, морам да кажемда си ти или лудо храбар или дефинитивно већи играч него што сам могао да претпоставим. Добро, значи ништа није било“

„Ништа није било самном али јесте са вама“!

„Шта је то било самном?“

„Извините друже генерале, ово је ваша приватна ствар, али прича се по Управи да сте болесни“!

„Нажалост, истина је“

„И да нећете да идете у Лондон на операцију да вам овде не би приговорили како користите позицију и трошите народне паре?“

„Јесам одбио, али нико ми није рекао до сада овај други део, мада је истина, боље да умрем часно него да испирају уста самном. Ионако ми нема помоћи, трећи стадијум кажу лекари, а посла преко главе. На Косову се свашта дешава. Треба спашавати државу“!

„Друже генерале, ви бринете о мојим наводним психичкм проблемима, а шта је са вама? Па зар ви мислите да ћете ви да спасите ову државу и да нема баш нико други ко може да вас наследи? Да ли ви слушате себе шта говорите? Друже генерале, маните се тих заблуда, један живот имате, идите у Лондон, оперишите се, пустите Управу, има ко ће да брине, многи једва чекају да вам виде леђа. Сви смо ми млади, добри официри и патриоте у УБ а колико их тек има у целој ЈНА!“. А што се тиче спашавања државе, већ сам јавно рекао шта мислим да ће бити!

„Ви сте стварно невероватно дрски, улазите у моју приватност и не одустајете од својих политичких пројекција“!

„И ви у моју и то у стану!“

„Још ћеш да ме убедиш да одем на операцију“

„ Зато сте ме послали на школовање. Предмет -Изградња морала армије, одељак мотивација за борбу“!

Генерал, вечито озбиљан, покуша да сакрије осмех.

„Иди сада, морам код Савезног. Што се мене тиче, ствар је завршена. Дипломирај што пре, до јесени, време ти је да мислиш на пуковнички положај. Ове године постајеш потпуковник, колико ја знам? Три године брзо прођу и једа на пуковничко положају, и ако буде све у реду...“

„Ваљда ће бити све у реду, дозволите да одем“

Са осмехом на лицу, Стане затвори врата кабинета. Секретар га погледа и кратко рече:

„Шефе, биће да је ствар легла“.

„Биће да је тако“.

Те 1986. године, десио се и „случај психички посрнулог начелника аналитичког одељења УБ ССНО“, због „каријеризма и пребрзог вођења у служби“ који се дрзнуо да Савезног секретра за Народну одбрану извести о неправилностима рада УБ ССНО, иначе дивног и поштеног човека са пуно људских особина које красе праве официре. 

Недеље су протицале. Стане је, на крајње дрзак начин, сваки пут када би се срео са генералом Барловићем, исмејавао првог контраобавештајца Управе, који је због тога увек прелазио на другу страну ходника који смо због сличности са ентеријером затвора звали у жаргону „ синг-синг“. Ситуација се заоштравала. Једна појава је била очигледна и тајно је коментарисана – руководећи људи УБ били су или Хрвати или Срби из Хрватске. У управу је дошао и будући начелник управе генерал Ћеран.

Чекајући решење, Стане одлучи да  истражи порекло прислушног уређаја. Интегрално коло са ознаком на њему није постојало нити у једном каталогу светских произвођача. Зато се Стане одлучи на мали трик. Свом колеги, цивилном магистру електротехнике, иначе пословном партнеру, рече да је на војном отпаду нашао неки војни уређај са  ИЦ колом чудне ознаке и да га моли да у једној југословенској фирми провери да они случајно не знају о каквом колу се ради.

Након десетак дана овај га позва телефоном и уплашено саопшти да су два сата након што је питао колеге о том интегрирцу дошла двојица наводно радника СДБ и саслушавали га откуд му информација о том интегралном колу. Он им у страху све признао и на томе се завршило.

Генерал Ћеран је би строг и правичан човек. Почео је са кадровским чисткама, али то је увек тако када дође нови начелник.Он има свој тим и настоји да изврши одређене промене кадра.

Једнога дана генерал Ћеран, који је већ преузео дужност начелника УБ, позва мајора Станета у своју канцеларију из без увијања пређе на ствар:

„Слушајте мајоре, генерал Барловић ми се стало жали да га исмејавате. Ја то не дозвољавам. Ко је правио сра*а, правио је, ја нисам и не интересује ме ништа око тога. Ви сте за мене као и сваки други припадник УБ ССНО, мајор, и не дозвољавам да кршите војну дисциплину. Пред вама је избор два пута – оба су на П! Или за начелника КОГ-е у Приштину или у ОБШЦ у Панчеву за наставника. С обзиром да завршавате Високу политичку школу и стичете формалан услов за чин пуковника, ја вам кажем да пуковник у Управи нећете постати. Доста ми је тога, од потпоручника до генерала у Београду. Идите у оперативу и доказујте се. Ни на шта вас не присиљавам! Одлука ће бити ваша, кад год будете хтели. Јавите ми се када одлучите шта желите! Можете да идете“!

Мајор Стане није имао шта да каже. Генерал је био више наго јасан и надасве, коректан. Након месец дана вагања Стане одлучи да се јави новом начелнику Управе.

„Хајде мајоре, шта сте одлучили“

„ Панчево ми више одговара“!

„Добро, тако сам и мислио. Имаш ли неке захтеве?“

„Имам“!

„Реците које“.

„Да ми се дозволи да упишем последипломске студије на смеру ратне вештине“!

„Добио, реци начелнику ОБШЦ да те предложи а ја ћу да одобрим, даље“.

„ Да будем поставњљен на чист потпуковнички положај“!
“Подразумева се, добио, даље?“

„Када буде време, да будем постављен на пуковнички положај“!

„ Е...стани мало, јел ја теби личим на пиљара па да се ти погађаш самном. То ти нико не може гарантовати. То зависи од много фактора а не само од тебе или мене. Ко зна где ћемо ми бити за три-четри године? Можда ће бити јачих кандидата од тебе. Ја ти то не могу гарантовати. Оно што могу у овом моменту добио си. Дакле, одлучио си – Панчево. Немој после да буде да сам те ја отерао. Уосталом, ОБШЦ  је формацијски састав  УБ и званично ти остајеш кадар управе и не рачуна ти се у прекоманду. А колико су ми рекли имаш одличне препоруке за наставника оперативне технике. Надам се да ћеш слушаоце научити како се то ради а да објекат обраде то не провали“, рече генерал и кисело се насмеја.

„Будите сигурни да хоћу. Али ћу их научити и да мисле и да правилно процене ко је за обраду“!

Све је било спремно да крајем новембра 1986. године, тада већ потпуковник, Стане Арсенијевић своја искуства, не баш афирмативна, и знања пренесе младим оперативцима службе безбедности ЈНА.

Све шок до шока

Актуелне климатске промене, које званична наука никако не прихвата као тачне иако су последице веома опипљиве, натерше ме да сурфујем по интернету јер нам је најновија киша однела пут до викендице склепане од пара намењних за море, у време васколиког гушења демократије, уништавања економије и невиђеног сатирања људских права.  И тако, сит званичних ставова и саопштења, реших да мало сурфујем по опозиционим сајтовима и прсти ми, као сасвим случајно, откуцаше „пиштаљка“. Кад тамо, стварно, појави се сајт таквог наслова а теме провокативне да једноставно не може човек а да не прочита садржај.

Елем, закачим се ја за тему „Правно саветовалиште за узбуњиваче“! Видим, ствар није ни мало наивна – траже се људи који ће да пријављују мито и корупцију а заузврат њима се гарантује правна сигурност? На страну што већина узбуњивача остаје без посла.

Тако им и треба када раде туђи посао! Као да државни органи, добро плаћени да то раде, не знају ко шта ради у овој држави.

Заинтересујем се мало више, и видим да потенцијални или актуелни узбуњивач мора да попуни формулар са силним подацима о себи, фирми у којој ради, да ли је склон цинкарењу – узбуњивању, да ли је то већ радио, има ли намеру да то ради и убудуће и тако даље.

На крају странице видим ко то нама помаже и, доживим шок!

US AID/SRBIJA.

Од америчког народа!!

Амерички народ правно саветује народ у Србији како да пријављује своје шефове, претпостављене, политичаре, брата, сестру, оца, а и мајку ако треба ако се баве недозвољеним радњама? Е, то баш и неће ићи тако.

Као прво, тај амерички народ, ако изузмемо нашу емиграцију, која се ускопистила и с поносом показује амерички пасош као да им први комшија није погинуо у НАТО агресији на СРЈ, појма нема где је Србија! Дакле, иза ЈУ ЕС Ејда стоје САД и њени политички интереси у Србији! Ко се не слаже са овом тврдњом нема потребе да чита даље!

Оне које интересује овај текст упознајем са чињеницом да је саржај формулара за узбуњивача школски пример једног од перфидних начина прикупљања обавештајних података о лицима потенцијално спремним за организовану сарадњу са страним обавештајним службама. Тако се почиње – прво пријавиш друга што је преписао писмени, затим колегу његовој жени да има швалерку, онда шефа да користи аутомобил за приватне потребе у радно време, онда- тамо где треба- пожалиш се на рад министра и успут добронамерно кажеш са којим будућим мерама Владе се не слажеш и тако све више тонеш!

Е онда, једнога дана, добијеш задатак који мораш да извршиш, јер ако нећеш, на видело ће изаћи досије твојих демократијом мотивисаних „узбуњивачких успеха“!

Е, сада ја очекујем да ће премијер Србије да добије критике из једне европске институције  јер је у Скупштини Србије упозорио јавност Србије и посланика Скупштине да албанци на југу Србије и он лично прво треба да плаћају струју, а онда да питају зашто нема уџбеника на албанском језику!

Јесте брате, али не само што албанци на југу Србије бојкотују Србију, струју и грејање и порезе не плаћају ни многи виђени и богати Срби и за мене они су исти као и ови на југу. Сви они поткрадају своју државу јер су им интереси у банкама других држава. А пензионери од својих минималних пензија треба да спашавају државу. Интересује ме шта ће рећи Уставни суд ако се пензионерима смање пензије у односу на законима стечено право!

Интересује ме и то да ли ће таксу за РТС плаћати и глувонеме особе и особе које имају лекарско уверење да не смеју да се узнемиравају гледањем и слушањем дневних информација, као и чињеница да ако грађани финансирају РТС, хоће ли бити објављивани подаци колике су им плате како и где троше наше паре, колико нових партијских и породичних кадрова је запослено и како ће држава да обезбеди да они који ништа нису плаћали до сада ради социјалног мира, постану равноправни са нама и искористе своје право да плаћају струју, грејање, порезе, комуналије, регистрацију возила и многе друге обавезе.

Интересује ме и да  ли ће бити противуставна такса за РТС и значи ли то да ћемо, адекватно овом закону,  морати да плаћамо и штампање новина као облика информисања. За сада, новине не морамо да купујемо, али ко зна...?

Општина Обреновац или држава Србија универзално је субвенционисала износе за таксе приликом регистрације аутомобила у поплављеним општинама иако поједини људи немају никакве везе са поплавом осим што су пријављени да бораве на тој територији и то на брду, а у време поплава су шетали Јелисејским пољима и повремено свраћали да обиђу стан у „кругу двојке“. И остварују право на субвенције приликом регистрације возила! Мислим..., стварно брука!

Све ово спада у корпус кривичног дела поткопавања економске моћи државе!

Један актуелни министар, кога сам у време агресије на СРЈ често виђао у „Перл маркиту“ у Пекингу( шверцери бисерима знају где је то), иако је тада имао подужу црну косу, поштено ме је засмејао пре неки дан коментаром о управо усвојеном Закону о раду тврдњом новинару да се подразумева да сви закони Републике Србије па и Закон о раду важе и на територији Косова?!

Ових дана све шок до шока! А shok-ови ( friend, companion, fellow, comrade), као што смо видели, прогласише независност. Пре тога ништа нису плаћали! Само узимали-на крају и део територије!

Крај 20. века на Балкану - коначан раскол - прича осма

Каријера официра ЈНА била је формално условљена степеном образовања односно школом коју сте завршили. У службама сте морали завршити последипломске студије да бисте остварили формални али не и довољан услов за чин пуковника односно одбранити докторску дисертацију за чин генерала а у родовима то су биле Командно штабна академија и Школа националне одбране са својим варијацијама. Висока војнополитичка школа била је у рангу КША и већина генерала који су значили нешто у ЈНА завршило је ову школу, што је с обзиром на комунистичку идеологију било логично.

Стане је схватио да из незавидне ситуације, у којој се нашао, мора да изађе и да учини нешто, и након много напора успео да издејствује слање на школовање у Високој војнополитичкој школи ЈНА али као ванредни слушалац, што је значило да повремено иде на семинаре, пре подне ради а послеподне учи до раних јутарњих часова – и тако две године.

Ако је постојала добра политичка школа у СФРЈ то је била та школа. Стане је то могао добро да уочи  јер је након те школе похађао наставу и на ПДС  ФПН која је била више „ex catedra“.

Неки предмети Високе војнополитичке школе били су прави баук за већину слушалаца. Многи никада нису дипломирали. Али неки од оних који то јесу, научилу су да мисле. Не било како да мисле. Научили су да логички анализирају друштвено политичке појаве и да закључују!

Мајор Стане био је одушевљен. Проклијало је у њему семе које је његовој и потоњим генерацијама Девете београдске гимназије посејао професор филозофије Милан Ковачевић. До касно у ноћ, до јутарњих сати изучавао је дела грчких класика, Канта, Енгелса, Маркса.. Лењина. Почео да улази у бит идеологије, вере и друштвене праксе-социјализма.

И резултати нису изостали. Оцене на испитима биле су девет или десет, само једна осмица.

Време лова на мајора Станета полако се ближило крају али је почело време зависти и зла. „Лако је њему да добија десетке кад ништа не ради и само учи“, говорили су научени на успех „ чеговићи по себи и пореклу унапред одређени за напредовање“.

Стане је постао и вођа дебатне групе и веома запажен на партијским састанцима који у суштини нису били ништа друго него „ непотребно млаћење празне и одавно уситњене сламе“. Схвативши то, Стане одлучи да на наредном партијском састанку Организације СК УБ ССНО изнесе своје анализе, оцене и процене актуелног политичког стања у СФРЈ те 1984. године.

Коначно, дође и тај дан. У 16.00 поче партијски састанак коме је испред организације СК у ССНО присуствовао друг генерал Рамиз. Причало се као и обично, нико и није слушао шта ко прича, сви су једва чекали да иду кући или да наставе започете послове. Четврта тачка- разно. Неки померили столице да устану кад Стане поче:

„Другови, ја имам нешто да кажем под овом тачком“.

Другови преврнуше очима, неки само што не рекоше нешто ружно.

„Хајде Стане, мора да је нешто важно, ми смо стари другови још из Сарајева. Тишина да чујемо“, рече друг Рамиз и упиљи очи у Станета.

„Другови ви знате да сам ја на школовању у Високој политичкој школи ЈНА и да се у тој школи изучава дијалектика социјализма, теорија и пракса савремених социјалистичких покрета, комунистичка идеологија, Савез комуниста Југославије, изградња морала армије и свих битних чинилаца ове наше заједничке домовине. Посебна област мог интересовања јесте комунистичка идеологија“.

„Скрати“ тихо рече мајор Рајко, „знамо да си добио деветку“.

„Ја сам изучавајући садржај Марксовог Манифеста комунистичке партије и Устава СФРЈ из 1974. године, закључио да су створене идеолошке и правне претпоставке за распад СФРЈ, тачније, да је формирањем посебних партијских комитета по републикама, распад СФРЈ отпочео“!

Генерал Рамиз је шокирано гледао у Станета не могавши да изговори нити једну реч. Задужен за глупости, мајор Рајко одвали.“Шта то причаш, ти си бре полудео од учења“. Пуковник Зекавица само кратко рече „ Ја се ограђујем од ове дискусије“.

Генерал Рамиз коначно дође до ваздуха и рече:

„Стане, знамо се дуго и ја те знам као паметног официра. Али када ово каже официр Управе безбедности, мајор,  онда то има посебну тежину. Мораћеш да објасниш шта ово значи“.

„Ово значи, друже генерале, да када се идеологија дели на сепаратне идеологије по територијалном принципу, а у основном значењу представља идеологију радничке, пролетерске класе свих земаља света, уствари се стварају претпоставке за одвајање република и разбијање СФРЈ јер по Уставу републике имају право на самоопредељење до отцепљења. Једина кохезиона сила која то може да спречи јесте комунистичка идеологија, односно СКЈ а и он је како видим разбијен на СК република и покрајина. Једино СКЈ у ЈНА чува овакву државну заједницу. Идеологија је недељива. Лично, нисам сретан што сам дошао до оваквог закључка“!

„Ово је нечувено, да мајор УБ има овакве ставове“ љутито закључи генерал Рамиз и нагласи да о овоме неће извештавати даље, с обзиром да се ради о Управи безбедности, и да се нада да ће Стане ревидирати своје ставове.

Састанак се завршио мучно. Стане је остао сам у великој соби за састанке на седмом спрату Управе безбедности ССНО.

Сутрадан, рано ујутро, мајор Рајко који је био и записничар, дође код Станета у канцеларију и рече:

„Класо, ја јуче ништа нисам разумео шта си оно говорио а морам да напишем извештај са састанка. Ајде, молим те, полако ми издиктирај то“.

„Нема проблема Рајко, све ћу ја да ти експленирам“

„Немој молим те ништа ново и ово што си рекао није ми јасно, немој да шириш“

„Добро је класо, важи, настојаћу да будем јасан тако да и Балабан схвати“.

„Је**еш ми матер, попи**ећу од тебе. Који ти је сад па тај Балабан“.

Стане му објасни. „Добро класо, само да знаш ја ти ништа не пакујем и није фер да ме потцењујеш“.

Стане виде да је претерао и кратко рече: „Извини другар, предстоји ми велика заје**нција, ниси ти ништа крив нити било ко други. Него хајде пиши“.

Управа безбедности ССНО- анонимка- Прича седма

Међу официрима Управе безбедности ССНО као зла коб и стална претња лебдела је крилатица – није проблем доћи до Управе, проблем је опстати у њој. Нико није био поштеђен, од водника до генерала. Управа безбедности била је војна копија стања у СФРЈ. Сваки политички потрес веома брзо узроковао је и персонални потрес у Управи. Међутим, то и није било страшно, што би народ рекао –сјахао курта да узјаше мурта. Персоналне промене носиле су и заокрете у тежишту рада службе. Служба се све више претварала у моћан инструмент за очување интереса појединаца из војске и политичара. Временом, борба за очување уставних принципа остали су мртво слово на папиру и у сфери виртуелне заклетве. У пракси, веома лако су рушени братство и јединство, одрицало се комунистичке идеологије а човек је постајао веома јефтин потрошни материјал. Последњи, неуспео покушај да се спасе што се спсити може био је оснивање СК-ПЈ. Овоме је погодовала чињеница да је СКЈ одавно престао да буде инспиративна и кохезиона идеологија, која се потврђивала доживљавањем партијских састанака као обликом испирања мозга и малтретирање а плаћање чланарине као намет. Временом, лични интереси група постајали су доминантан облик командовања армијом. Они, који су искрено веровали у СФРЈ, нестајали су са сцене или маргинализовани. Служба је све више постајала главни инструмент за обрачун са унутрашњим непријатељем, а то је био свако - од политичких неистомишљеника до добронамерног патриоте који је сматрао да је критика позитивно цивилизацијско достигнуће. У годинама после Тита многи су настојали да буду други Тито. Спутавана ауторитетом  Маршала, примитивност, и као логична последица, жеља за влашћу појединих „природно предодређених  чувара домовине“, избијала је на површину свом снагом.

Суочен са чињеницом да ништа није више као пре, годинама васпитаван да само извршава наређења, неспособан да сам одлучује, неспособан да разуме друштвене процесе који су се дешавали у земљама у окружењу, вођен у каријери уларом послушности, врх ЈНА све више је постајао неспособан да испуни било коју уставну обавезу. Они способни и часни официри, а било их је пуно на нижим нивоима, елиминисани су на различите начине. Начини сатанизовања људи никада нису мањкали властодршцима на овим просторима. Таква армија, конципирана на достигнућима 2. Светског рата, са застарелим наоружањем, материјално осиромашена, морално уздрмана сецесионизмом република, крај 20. века на Балкану и распад СФРЈ дочекала је потпуно неспремна.

Све се најбоље могло видети и све се знало у врху контраобавештајне службе, у Управи безбедности ССНО. Квазиполитичари, вођени личним или у најбољем случају партијским интересима који су се на крају ипак кристалисали као лични, схватили су да је веома добро имати своје људе у КОС-у и у Обавештајној управи ГШ. Ако није било могуће директно експониране, оно бар флегматизоване за озбиљније одлучивање. И мали су их. Али и КОС и Обавештајна управа су имали њих. Тако је створен брак из интереса који траје. Од свих људских веза брак из интереса је најјачи. Он се никада не разводи, он генерише сам себе, он је стоглава хидра, без чврсте форме, увек је флуидан, и повремено сублимира да би се појавио у другом облику.

Управа безбедности је имала још један објективан проблем. Након Титове смрти расформиране су многе јединице гарде и највећи проблем је био како и где удомити припаднике официрског батаљона. Припадници тог батаљона били су Титова телесна гарда и најплаћенији стражари у земљи. Одани Титу до смрти, спремни да и најмању алузију о Титу, партији, самоуправљању или било чему другом пријаве официру безбедности, били су мање-више уверени да су они баш ти који су рођењем стекли право на ту част, мада је то ипак било у вези са географским пореклом. Већини, прави разлози те части никада нису били јасни. Видело се то након Титове смрти. Прегажени временом, набусити и ненавкнути на креативан рад, тешко су се сналазили у армији која је имала широко поље делетности. Најбоље је било сместити их на позиције где не могу да упропасте постигнуто и где ће неко други обављати стручне послове уместо њих. Они су требали само да командују... преносе наређења претпостављених. И да буду одани новом господару, јер су то једино знали да буду. У Управи је био поприличан број таквих официра и сукоби између гардиста и правих контраобавештајаца имали су за последицу померање тежишта рада са битног на периферне ствари и интерперсоналне обрачуне у времену када је држави јединство војног врха било најпотребније.

Официри нижих чинова, неинфицирани синдромом гардијског официра успешно су се уклопили у армијско биће и постали  део морално вредне, радне и надасве патриотске већине припадника ЈНА.

У таквој Управи безбедности ССНО  мајор Стане Арсенијевић наставио је да живи свој војнички пут.

Онда, почели су догађаји који ће наслутити шта нам се спрема.

Стане се вратио свом основном послу, организацији контрадиверзионе заштите  људи и објеката ЈНА и успостављану система заштите. На основу контраобавештајне процене лица која се штите мерама службе или, како се то стручно каже – лица под КОЗ – пошта која је долазила Савезном секретару за народну одбрану, командантима армија и другим високим војним руководиоцима, контролисана је у КД центрима ради утврђивања да ли је безбедна.

Једнога дана, начелник одељења позва Станета и рече му да се одмах јави начелнику Управе!

Било је веома чудно да начелник Управе зове мајора!

Стане се јави секретару који му рече да уђе у кабинет.

„Изволите друже генерале, мајор Арсенијевић“

Генерал је држао у руци отворен коверат и кратко рече – „ испитајте ово писмо“.

„Разумем“ одговори Стане. Ни на крај памети му није пало да пита шта да испита.

Надао се да ће накнадно схватити а није ни било паметно питати генерала шта да испита. Већ је научио да потчињени треба да одговори „разумем“. Стане је прионуо на посао и након седам дана проверавања навода из анонимномног писма, написаног рукописом, о криминалној делатности  генерала, начелника једног сектора ССНО, победоносно је написао извештај да су сви наводи из анонмномног писма тачни!

Сутрадан ујутро, таман што је ставио џезву за кафу на решо, и бесциљно гледао кроз прозор своје канцеларије  у аутомобилски колапс на углу Кнеза Милоша и Немањине, зазвони телефон. Ко ли зове овако рано, помисли. Прави посао почињао је након брифинга генерала са начелницима одељења. За то време би начелници одсека са референтима  организовали послове за тај дан, уз кафу или чај. Понеки старији потпуковници, који нису били планирани за напредовање у служби и прегажени временом, нису раздвајали чашицу жестоког од кафе. Да плакну душу, говорили су. Навукао их оперативни рад на алкохол.

 „ Ко ли је овако рано“ проговори потпуковник Вуле, подиже слушалицу и кратко рече- „ јасно“.

„ Стане, зове те секретар да одмах сиђеш доле, тражи те начелник Управе“.

„Вуле, далеко ће овај твој да догура,... право па код начелника...мене ће да позове да ми пожели лепе пензионерске дане... и то ако буде имао времена“, добаци потпуковник Воја, и наискап попи „векију“.

Стане осети неку зебњу јер је знао да је нешто у вези са извештајем о анонимном писму. Очекивао је да ће генерал тражити појашњења, али би непријатно изненађен смркнутим лицем генерала и речима:

“Мајоре, па нисам вам ја рекао да испитујете тачност бљувотина у анонимки него да утврдите које се то ђубре усуђује да тако пише против генерала ЈНА. То вас треба да занима! Такви поткопавају армију....што то не каже јавно ако је официр и комуниста!.... То ви мени утврдите, мајоре.... А и то што сте утврдили да је истина само тако изгледа,  то му мангупи око њега подмећу.... којима је стало да укаљају лик генерала ЈНА. То су непријатељи! Подметали му да потписује штетне уговоре, а он им веровао! Ја сам мислио да ви мајоре са оном вашом техником, за коју је овај народ дао толике хиљаде долара, можете да утврдите ко је то писао. Али добро, млади сте у овом послу...нисте правилно схватили задатак. И запамтите мајоре, анонимни напади на морални лик руководећих људи армије су напади на армију и државу, а људи који то раде су непријатељи! Поразмислите добро о овоме што сам вам рекао!“.

Стане је само слушао. Осећао је да би било какав покушај објашњавања био бесмислен. У тренутку је схватио суштину начелникове тираде о недодирљивости генерала ЈНА  и ту више није имало шта да се прича. Тачније, схватио је да субординација не дозвољава да потчињени оцењује рад претпостављеног. Чак ни анонимно!Схватио је и то, мада не баш јасно,  да се иза лепо упакованих речи о патриотизму и непријатељима друштва маскирају самовоља, незнање, беззакоње и још много, много тога. Генерал није оставио могућност за било какву сумњу о генералу као кварљивој роби. Или то потчињени нису смели да знају. Могуће је да је начелник чврсто веровао у чистоту свих генерала.... могуће је и то...коначно начелник Управе даје сагласност за унапређење у чин генерала...или можда није згодно признати пропуст....или су неки лукаво искористили службу да би постигли свој циљ....а ни то није баш добра препорука за службу...

Генералова реакција отворила је Станету врата за многе сумње и преиспитивања.

Чињеница да су начелник УБ ССНО и тај генерал из исте републике и по територијалном принципу земљаци, мајору Станету тада ништа није значила.

Некако у то време рађен је пројекат техничке заштите приватне виле Савезног секретара за народну одбрану. Екипа за израду пројекта, сви из УБ ССНО, имала је петорицу чланова. Мајор Стане је био један од њих. Дошло се до видео конторле уласка у вилу која је требала да се реализује уградњом „Сони“ видео система, чија се примена у то време сматрала тајном и плаћен је веома скупо. Склон коментарисању, Стане рече“ Је..о те људи, да зна народ где одлазе њихове паре набио би нас на бандере на сред Теразија“. Нико није ништа коментарисао. Сутрадан, начелник Одељења у пролазу добаци: „Арсенијевићу, ви не идете на онај задатак, могу то да обаве други, потребни сте ми овде“. Стане у први мах није схватио о чему се ради али му сутрадан колега из тима рече: „ Је.и га Стане ниси више прва лига. Много причаш а то није баш здраво“!

Намах, Стане схвати суштину приче о лакоћи доласка у Управу и тежини опстанка у њој. Једноставно, сваку реч коју сте изговорили неко је проследио групи која се бавила идеолошким „клинигом“ Управе. Од поражавајућег сазнање да сте под сталном опсервацијом било је још поражавајуће сазнање да се Управа бави таквим стварима и да нема поверење према свом кадру. Али, то је тада Станету тако изгледало а суштина ће избити на видело нешто касније.

Некако с јесени, почетком зиме, управе ССНО су, како то раде озбиљне институције државе, планирале задатке-послове за наредну годину. Једна од предложених студија на нивоу ССНО била је и „Студија контрадиверзионе заштите ЈНА“, чији је носилац била УБ ССНО, односно непосредни извршилац, мајор Стане Арсенијевић. Студија је била веома респективна. Имала је седам сепарата доктора наука из разних области науке и рађена је скоро годину дана. Политички- безбедносни део написао је Стане и повезао сепарате у логичку целину. Коначно, дошао је дан да се Студија презентира начелнику Одељења пуковнику Бојићу.

Сутрадан, дође Станетов непосредни шеф Вуле, и рече:

“ Стане, ево ти пуковник Бојић враћа студију и написо је у углу да је треба прерадити. Ја не знам шта треба да се преради, ваљда хоће да то скратиш...ма је.и га иди ти доле па види са њим шта то он хоће“.

Стане поново прегледа студију и не виде никакве напомене осим оне да је треба „прерадити“.

„Слободно“ чу се са друге стране врата.

„Друже пуковниче, дошао сам у вези студије да видим шта желите и у ком правцу да прерадим“.

„ Мајоре, искрено, онај први део о југословенској непријатељској емиграцији, оно о политичко-безбедносној ситуацији у свету, Европи и на Балкану је добар, разумљив свакоме, али оно даље, шта ти је оно човече, какви су оно изрази, оне формуле, ја то ништа нисам разумео. Ништа ти то не ваља мој мајоре. Све мора да прерадиш“.

Стане заусти да каже како су то научни сепарати доктора наука између којих је један дело професора доктора, генерала са ВМА, али поучен искуством, само прогута кнедлу.

“Зар ти, мајоре, мислиш да генерали и посебно Савезни имају времена да читају такве ствари“.

„Разумем друже пуковниче, студија јесте обимна, али молим вас да разумете да су сепарати ствар научног реномеа аутора, и ваша сугестија коју област да скратим била би ми од велике помоћи“.

Пуковник поче да отвара ташну и да вади доручак-пола векне хлеба, сланину и црни лук, и не гледајући у Станета рече:“ Откуд ја знам шта треба, ти си стручњак па ради. Ја сам овде да кажем да ли то ваља или не. Ајд сад морам да доручкујем“!

Стане рече „разумем“ и изађе испред врата у ходник.

У њему проради бес изазван речима необразованог, некултурног и незадовољног човека што није постао генерал, поново покуца на врата и без чекања уђе.

„Извините друже пуковниче, нешто ми ипак није јасно“.

„Шта ти сад није јасно“?

„Није ми јасно да тврдите како ви нисте стручњак, да сам ја стручњак а да ви знате да студија не ваља“!

„ А.... нећеш ти мени дуго...много си ми ти паметан...имам ја за тебе право место...у ОБШЦ ћеш ти мени па тамо мудруј и учи децу а не мене...полако мајоре. Излази и да те више нисам видео. Студију дај Вулету, он зна шта треба да уради“.

Еполог је била информација о стању противдиверзијске заштите ЈНА Савезном секретару за народну одбрану на једној и по страници, и почетак хајке на мајора Станета. Пуковник Бојић дунуо је у рог којим је сезона одстрела мајора Станета Арсенијевића почела.

Неколико дана касније, један други пуковник, доброћудан и изван свих персоналних игрица, срета Станета на ходнику и упита га:

„Мајоре, јеси ли ти био подофицир па постао официр?“

„Не, завршио сам Девету београдску гимназију а затим и Високу војнотехничку академију“.

Пуковник га изненађено погледа, па онако више за себе промрмља:

„Штета, баш права штета“, што је требало да значи да је мајор Стане извукао још једну лошу карту у игри која се зове кадровска вртешка.

Прича о змији и жаби

Било је то негде 2003. године можда раније а можда и касније, пред врата мог стана појави се старији човек, представи се, и лепо ме упита да ли може да уђе да поразговарамо, да не буде са врата. Видим фин човек, наступ му некако скрушен, извињавајући, што да не уђе, помислих.

Седосмо за сто и он рече да је председник Удружења војних пензионера наше месне заједнице и да би радо да се реши те обавезе јер га издаје здравље, да је чуо да сам ја агилан, да имам препоруке неких његових другова и да они сматрају да бих ја могао да унапредим њихов рад.

Онако брзоречив, пресекох му мисао упадицом – који то рад војних пензионера?

Човек се збуни и поче да објашњава да је то рад на одржавању континуитета некадашњих и садашњих припадника војне силе и предложи ми да се ја прихватим тог посла.

Па добро, рекох, али који су то послови које пезионер треба да ради? Знам да неки играју шах, други евоцирају успомене, трећи се баве аматерском пољопривредом,  неки веома успешно као да су се све време активне војне службе припремали да наставе посао који су радили пре војске, четврти иду у лов и риболов, пети имају хоби активности, а шести су засновали радне односе по уговорима о делу и раде као лекари, инжињери, професори на факултетима, седми чувају унуке, набрајам ја све што ми пада на памет, не бих ли га одвратио до намере.

Па добро то, поче да врти саговорник, треба неко да нас организује, да пишемо у нашем листу, да чувамо традицију српског војника и популаришемо војнички позив...

Драги пријатељу, рекох, маните се тога, има ко то треба да ради, цело Министарство одбране постоји за те ствари, него бавите ли се ви регресираном набавком полутки, јаја, средстава за хигијену, повољним лечењем болесних и другим животним питањима?

Мој саговорник се мало љутну. Па немојте тако.... нисмо ми баш за бацање и за такве ствари! Добро, кажем, видим да сам вас мало увредио али немојте да се вређате, сетите се полутки и јаја 1992 и 93. године пре увођења Аврамовог динара. Људи морају да једу зар не!

Ех, рече он, ви се зафркавате и да знате нисам очекивао од вас да ћете одбити понуду.

Станите, рекох,  ко је одбио понуду? Ја нисам. Али ја имам нека питања? Па реците, живну колега. Ја да будем члан некаквог удружења грађана- војних пензионера- и да за то плаћам некоме, и трошим своје слободно време- не долази у обзир. Ја ћу се радо и бесплатно, ако је потребно користити и своја средства, прихватити посла али под условом да предузмемо мере за прерастање удружења у политичку странку! Е, пуковниче, нису то питања за мене, насмеја се мој саговорник. Е драги колега, мене интересује само смислен политички рад, јер само на тај начин можемо у парламенту да се боримо за наша права ако буду угрожена, и искористимо умне и искуствене потенцијале. У супротном не долази у обзир, жао ми је! Тако мој драги колега, не попивши до караја понуђену кафу, заврши врбовање.

Зашто оволики увод ономе што следи?

Има томе поприлично времена да се на интернет порталима води прави мали рат око вођења Удружења војних пензионера Србије. Сукоби су, наводно, настали због суштинске неактивности руководства Удружења у заступању интереса војних пезионера у поступку решавања дуга Фонда ПИО према њима. Неки тврде, што је могуће, да је руководство УВПС одиграло негативну улогу „замајавањем“ војних пензионера да не треба подности тужбе јер ће то бити системски решено, да ето само што није, да судови не решавају тужбе, да предедник Удржења стално пише писма на која му одговарају...није вредно коментара. Све у свему, рашомонијада једне просте административне- случајне или намерне- грешке, или политичке одлуке једне или више гарнитура власти.

Међутим, случај УВПС нити је бениган нити неочекиван!

УВПС је мимикрија бивше ЈНА. Има своју скупштину, председника- генерала у пензији, има свој штаб (главни одбор), надзорни одбор, извршни одбор, комисије и своје јединице - 50 општинско градских организација за прикупљање пара. Имају и своја гласила, лист „Ветеран“ и пропагандно „лимитирани“ сајт на интернету. Имају и међуармијску сарадњу ветерана. Да човек не поверује! Којим ли језицима разговарају?

Невероватна је чињеница да руководсво фирме прима надокнаду за свој „рад“ у веома опипљивим динарима и то на основу броја бодова које су имали у активној војној служби ( ако је податак из сајта „Адмирал“ тачан). Што би рекли ови из „Мунзеа“ „ Сине, не да су завршили конструкцију – брате, само тако, пуна шака браде“. И све то добровољно финансирају наивни војни пензионери! Просто да се се нормалан човек пита да ли је то могуће?

Дакле, овако стоје ствари. Држава не финансира УВПС што значи да што се ње тиче, и не мора да постоји. Закон дозвољава формирање удружења али да се сама финансирају и набраја начине и изворе финансирања. Висина чланарине је ствар удружења као и расходи прикупљених средстава.

И овде почиње да ради плурализам материјалних интереса!

Како се троше паре, ко узима, колико узима, зашто узима, а зашто нема и нама него стално истима. Ми ћемо да се одвојимо- хоћемо и ми свој део. Централа неда да се одвоје региони, прети се тужбама!

О суштинском питању – прерастању удружења у политичку партију – ни речи.

Једноставно, наставља се са безскрупуларном манипулацијом војних пензионера научених да их неко води и штити и да ту „заштиту“ добровољно плаћају!

А ствар је банално једноставна. Чланство и чланарина су добровољни!

Као што сам својевремено, очајан због несувислих расправа о штедњи тоалет папира, предложио једном генералу да на полигону који је зарасао у траву гајимо овце које ће појести траву и на тај начин створити уштеде на којима је инсистирао Комитет СК у ЈНА, јер нећемо плаћати кошење траве а биће и меса за војнике,  са задовољством предлажем да се поједини чланови руководства УВПС, ангажују на јефтинијој набавци меса – посебно јагњетине, кромпира, јаја и детрџената. И да, умало да заборавим, обавезно бидони „ружице“ од пет литара. Може и оно из Рајнских пимница. Молим?

Није грешка, каже се пимница а не пивница. Као што се не каже „нами“ него „нама“.