Управа безбедности ССНО- анонимка- Прича седма

Међу официрима Управе безбедности ССНО као зла коб и стална претња лебдела је крилатица – није проблем доћи до Управе, проблем је опстати у њој. Нико није био поштеђен, од водника до генерала. Управа безбедности била је војна копија стања у СФРЈ. Сваки политички потрес веома брзо узроковао је и персонални потрес у Управи. Међутим, то и није било страшно, што би народ рекао –сјахао курта да узјаше мурта. Персоналне промене носиле су и заокрете у тежишту рада службе. Служба се све више претварала у моћан инструмент за очување интереса појединаца из војске и политичара. Временом, борба за очување уставних принципа остали су мртво слово на папиру и у сфери виртуелне заклетве. У пракси, веома лако су рушени братство и јединство, одрицало се комунистичке идеологије а човек је постајао веома јефтин потрошни материјал. Последњи, неуспео покушај да се спасе што се спсити може био је оснивање СК-ПЈ. Овоме је погодовала чињеница да је СКЈ одавно престао да буде инспиративна и кохезиона идеологија, која се потврђивала доживљавањем партијских састанака као обликом испирања мозга и малтретирање а плаћање чланарине као намет. Временом, лични интереси група постајали су доминантан облик командовања армијом. Они, који су искрено веровали у СФРЈ, нестајали су са сцене или маргинализовани. Служба је све више постајала главни инструмент за обрачун са унутрашњим непријатељем, а то је био свако - од политичких неистомишљеника до добронамерног патриоте који је сматрао да је критика позитивно цивилизацијско достигнуће. У годинама после Тита многи су настојали да буду други Тито. Спутавана ауторитетом  Маршала, примитивност, и као логична последица, жеља за влашћу појединих „природно предодређених  чувара домовине“, избијала је на површину свом снагом.

Суочен са чињеницом да ништа није више као пре, годинама васпитаван да само извршава наређења, неспособан да сам одлучује, неспособан да разуме друштвене процесе који су се дешавали у земљама у окружењу, вођен у каријери уларом послушности, врх ЈНА све више је постајао неспособан да испуни било коју уставну обавезу. Они способни и часни официри, а било их је пуно на нижим нивоима, елиминисани су на различите начине. Начини сатанизовања људи никада нису мањкали властодршцима на овим просторима. Таква армија, конципирана на достигнућима 2. Светског рата, са застарелим наоружањем, материјално осиромашена, морално уздрмана сецесионизмом република, крај 20. века на Балкану и распад СФРЈ дочекала је потпуно неспремна.

Све се најбоље могло видети и све се знало у врху контраобавештајне службе, у Управи безбедности ССНО. Квазиполитичари, вођени личним или у најбољем случају партијским интересима који су се на крају ипак кристалисали као лични, схватили су да је веома добро имати своје људе у КОС-у и у Обавештајној управи ГШ. Ако није било могуће директно експониране, оно бар флегматизоване за озбиљније одлучивање. И мали су их. Али и КОС и Обавештајна управа су имали њих. Тако је створен брак из интереса који траје. Од свих људских веза брак из интереса је најјачи. Он се никада не разводи, он генерише сам себе, он је стоглава хидра, без чврсте форме, увек је флуидан, и повремено сублимира да би се појавио у другом облику.

Управа безбедности је имала још један објективан проблем. Након Титове смрти расформиране су многе јединице гарде и највећи проблем је био како и где удомити припаднике официрског батаљона. Припадници тог батаљона били су Титова телесна гарда и најплаћенији стражари у земљи. Одани Титу до смрти, спремни да и најмању алузију о Титу, партији, самоуправљању или било чему другом пријаве официру безбедности, били су мање-више уверени да су они баш ти који су рођењем стекли право на ту част, мада је то ипак било у вези са географским пореклом. Већини, прави разлози те части никада нису били јасни. Видело се то након Титове смрти. Прегажени временом, набусити и ненавкнути на креативан рад, тешко су се сналазили у армији која је имала широко поље делетности. Најбоље је било сместити их на позиције где не могу да упропасте постигнуто и где ће неко други обављати стручне послове уместо њих. Они су требали само да командују... преносе наређења претпостављених. И да буду одани новом господару, јер су то једино знали да буду. У Управи је био поприличан број таквих официра и сукоби између гардиста и правих контраобавештајаца имали су за последицу померање тежишта рада са битног на периферне ствари и интерперсоналне обрачуне у времену када је држави јединство војног врха било најпотребније.

Официри нижих чинова, неинфицирани синдромом гардијског официра успешно су се уклопили у армијско биће и постали  део морално вредне, радне и надасве патриотске већине припадника ЈНА.

У таквој Управи безбедности ССНО  мајор Стане Арсенијевић наставио је да живи свој војнички пут.

Онда, почели су догађаји који ће наслутити шта нам се спрема.

Стане се вратио свом основном послу, организацији контрадиверзионе заштите  људи и објеката ЈНА и успостављану система заштите. На основу контраобавештајне процене лица која се штите мерама службе или, како се то стручно каже – лица под КОЗ – пошта која је долазила Савезном секретару за народну одбрану, командантима армија и другим високим војним руководиоцима, контролисана је у КД центрима ради утврђивања да ли је безбедна.

Једнога дана, начелник одељења позва Станета и рече му да се одмах јави начелнику Управе!

Било је веома чудно да начелник Управе зове мајора!

Стане се јави секретару који му рече да уђе у кабинет.

„Изволите друже генерале, мајор Арсенијевић“

Генерал је држао у руци отворен коверат и кратко рече – „ испитајте ово писмо“.

„Разумем“ одговори Стане. Ни на крај памети му није пало да пита шта да испита.

Надао се да ће накнадно схватити а није ни било паметно питати генерала шта да испита. Већ је научио да потчињени треба да одговори „разумем“. Стане је прионуо на посао и након седам дана проверавања навода из анонимномног писма, написаног рукописом, о криминалној делатности  генерала, начелника једног сектора ССНО, победоносно је написао извештај да су сви наводи из анонмномног писма тачни!

Сутрадан ујутро, таман што је ставио џезву за кафу на решо, и бесциљно гледао кроз прозор своје канцеларије  у аутомобилски колапс на углу Кнеза Милоша и Немањине, зазвони телефон. Ко ли зове овако рано, помисли. Прави посао почињао је након брифинга генерала са начелницима одељења. За то време би начелници одсека са референтима  организовали послове за тај дан, уз кафу или чај. Понеки старији потпуковници, који нису били планирани за напредовање у служби и прегажени временом, нису раздвајали чашицу жестоког од кафе. Да плакну душу, говорили су. Навукао их оперативни рад на алкохол.

 „ Ко ли је овако рано“ проговори потпуковник Вуле, подиже слушалицу и кратко рече- „ јасно“.

„ Стане, зове те секретар да одмах сиђеш доле, тражи те начелник Управе“.

„Вуле, далеко ће овај твој да догура,... право па код начелника...мене ће да позове да ми пожели лепе пензионерске дане... и то ако буде имао времена“, добаци потпуковник Воја, и наискап попи „векију“.

Стане осети неку зебњу јер је знао да је нешто у вези са извештајем о анонимном писму. Очекивао је да ће генерал тражити појашњења, али би непријатно изненађен смркнутим лицем генерала и речима:

“Мајоре, па нисам вам ја рекао да испитујете тачност бљувотина у анонимки него да утврдите које се то ђубре усуђује да тако пише против генерала ЈНА. То вас треба да занима! Такви поткопавају армију....што то не каже јавно ако је официр и комуниста!.... То ви мени утврдите, мајоре.... А и то што сте утврдили да је истина само тако изгледа,  то му мангупи око њега подмећу.... којима је стало да укаљају лик генерала ЈНА. То су непријатељи! Подметали му да потписује штетне уговоре, а он им веровао! Ја сам мислио да ви мајоре са оном вашом техником, за коју је овај народ дао толике хиљаде долара, можете да утврдите ко је то писао. Али добро, млади сте у овом послу...нисте правилно схватили задатак. И запамтите мајоре, анонимни напади на морални лик руководећих људи армије су напади на армију и државу, а људи који то раде су непријатељи! Поразмислите добро о овоме што сам вам рекао!“.

Стане је само слушао. Осећао је да би било какав покушај објашњавања био бесмислен. У тренутку је схватио суштину начелникове тираде о недодирљивости генерала ЈНА  и ту више није имало шта да се прича. Тачније, схватио је да субординација не дозвољава да потчињени оцењује рад претпостављеног. Чак ни анонимно!Схватио је и то, мада не баш јасно,  да се иза лепо упакованих речи о патриотизму и непријатељима друштва маскирају самовоља, незнање, беззакоње и још много, много тога. Генерал није оставио могућност за било какву сумњу о генералу као кварљивој роби. Или то потчињени нису смели да знају. Могуће је да је начелник чврсто веровао у чистоту свих генерала.... могуће је и то...коначно начелник Управе даје сагласност за унапређење у чин генерала...или можда није згодно признати пропуст....или су неки лукаво искористили службу да би постигли свој циљ....а ни то није баш добра препорука за службу...

Генералова реакција отворила је Станету врата за многе сумње и преиспитивања.

Чињеница да су начелник УБ ССНО и тај генерал из исте републике и по територијалном принципу земљаци, мајору Станету тада ништа није значила.

Некако у то време рађен је пројекат техничке заштите приватне виле Савезног секретара за народну одбрану. Екипа за израду пројекта, сви из УБ ССНО, имала је петорицу чланова. Мајор Стане је био један од њих. Дошло се до видео конторле уласка у вилу која је требала да се реализује уградњом „Сони“ видео система, чија се примена у то време сматрала тајном и плаћен је веома скупо. Склон коментарисању, Стане рече“ Је..о те људи, да зна народ где одлазе њихове паре набио би нас на бандере на сред Теразија“. Нико није ништа коментарисао. Сутрадан, начелник Одељења у пролазу добаци: „Арсенијевићу, ви не идете на онај задатак, могу то да обаве други, потребни сте ми овде“. Стане у први мах није схватио о чему се ради али му сутрадан колега из тима рече: „ Је.и га Стане ниси више прва лига. Много причаш а то није баш здраво“!

Намах, Стане схвати суштину приче о лакоћи доласка у Управу и тежини опстанка у њој. Једноставно, сваку реч коју сте изговорили неко је проследио групи која се бавила идеолошким „клинигом“ Управе. Од поражавајућег сазнање да сте под сталном опсервацијом било је још поражавајуће сазнање да се Управа бави таквим стварима и да нема поверење према свом кадру. Али, то је тада Станету тако изгледало а суштина ће избити на видело нешто касније.

Некако с јесени, почетком зиме, управе ССНО су, како то раде озбиљне институције државе, планирале задатке-послове за наредну годину. Једна од предложених студија на нивоу ССНО била је и „Студија контрадиверзионе заштите ЈНА“, чији је носилац била УБ ССНО, односно непосредни извршилац, мајор Стане Арсенијевић. Студија је била веома респективна. Имала је седам сепарата доктора наука из разних области науке и рађена је скоро годину дана. Политички- безбедносни део написао је Стане и повезао сепарате у логичку целину. Коначно, дошао је дан да се Студија презентира начелнику Одељења пуковнику Бојићу.

Сутрадан, дође Станетов непосредни шеф Вуле, и рече:

“ Стане, ево ти пуковник Бојић враћа студију и написо је у углу да је треба прерадити. Ја не знам шта треба да се преради, ваљда хоће да то скратиш...ма је.и га иди ти доле па види са њим шта то он хоће“.

Стане поново прегледа студију и не виде никакве напомене осим оне да је треба „прерадити“.

„Слободно“ чу се са друге стране врата.

„Друже пуковниче, дошао сам у вези студије да видим шта желите и у ком правцу да прерадим“.

„ Мајоре, искрено, онај први део о југословенској непријатељској емиграцији, оно о политичко-безбедносној ситуацији у свету, Европи и на Балкану је добар, разумљив свакоме, али оно даље, шта ти је оно човече, какви су оно изрази, оне формуле, ја то ништа нисам разумео. Ништа ти то не ваља мој мајоре. Све мора да прерадиш“.

Стане заусти да каже како су то научни сепарати доктора наука између којих је један дело професора доктора, генерала са ВМА, али поучен искуством, само прогута кнедлу.

“Зар ти, мајоре, мислиш да генерали и посебно Савезни имају времена да читају такве ствари“.

„Разумем друже пуковниче, студија јесте обимна, али молим вас да разумете да су сепарати ствар научног реномеа аутора, и ваша сугестија коју област да скратим била би ми од велике помоћи“.

Пуковник поче да отвара ташну и да вади доручак-пола векне хлеба, сланину и црни лук, и не гледајући у Станета рече:“ Откуд ја знам шта треба, ти си стручњак па ради. Ја сам овде да кажем да ли то ваља или не. Ајд сад морам да доручкујем“!

Стане рече „разумем“ и изађе испред врата у ходник.

У њему проради бес изазван речима необразованог, некултурног и незадовољног човека што није постао генерал, поново покуца на врата и без чекања уђе.

„Извините друже пуковниче, нешто ми ипак није јасно“.

„Шта ти сад није јасно“?

„Није ми јасно да тврдите како ви нисте стручњак, да сам ја стручњак а да ви знате да студија не ваља“!

„ А.... нећеш ти мени дуго...много си ми ти паметан...имам ја за тебе право место...у ОБШЦ ћеш ти мени па тамо мудруј и учи децу а не мене...полако мајоре. Излази и да те више нисам видео. Студију дај Вулету, он зна шта треба да уради“.

Еполог је била информација о стању противдиверзијске заштите ЈНА Савезном секретару за народну одбрану на једној и по страници, и почетак хајке на мајора Станета. Пуковник Бојић дунуо је у рог којим је сезона одстрела мајора Станета Арсенијевића почела.

Неколико дана касније, један други пуковник, доброћудан и изван свих персоналних игрица, срета Станета на ходнику и упита га:

„Мајоре, јеси ли ти био подофицир па постао официр?“

„Не, завршио сам Девету београдску гимназију а затим и Високу војнотехничку академију“.

Пуковник га изненађено погледа, па онако више за себе промрмља:

„Штета, баш права штета“, што је требало да значи да је мајор Стане извукао још једну лошу карту у игри која се зове кадровска вртешка.