Дали је “Сарапин проблем“ и наш проблем.

 

 Емисија телевизије „Студио Б“ „Сарапин проблем“ коју смо гледали у репризираном термину 11. фебруара, заслужује, по много чему, да буде коментарисана. Гости господина Предрага Сарапе,  Бошко Јакшић, Милан Ћулибрк, Ненад Прокић и Милан Париводић, имали су шта да кажу о политичкој ситуацији у Србији, предстојећим изборима и будућности Србије.

Да уважени гости нису ударили „ in medias res” не бих се  латио пера и по ко зна који пут изнео своје критичке ставове о актуелној политичкој сцени у Србији на страницама „Српског културног клуба“ и свог блога.

Учесници емисије су афирмисане и кредибилне личности у политичком животу Србије и њихова мишљења представљају мишљења великог дела грађана Србије. Посебно ме радују веома храбре оцене и процене господе Прокића и Париводића, које се, сублимирано, своде на закључак да је време продавања магле народу прошло, и да ће се морати нешто конкретно да уради сопственим снагама, како бисмо се покренули са мртве тачке напред или нам предстоји суноврат.

Дакле, господа учесници емисије нису саопштили ништа ново што сваки, политички оријентисан грађанин није знао, али је новост у томе што су они то саопштили у огољеном облику и назвали правим именима збиљу политичког рашомона Србије.

За мене, инспиративна је дискусија о предстојећим парламентарним изборима! Чини се да се све странке које имају политичке амбиције прибојавају белих листића, и мало мало, нека странка се огласи преко медија да то није добро и да се тиме иде на руку великим странкама, посебно СНС? А зашто би то било тачно и јели тачно?

Хајде да анализирамо разлоге због којих бирачи не би требали да заокруже нити једну странку. Има их колико год хоћете! Једна странка је овејана криминалом, друга непотизмом, трећа је уништила економију, четврта је у свим тајкунским аферама, пета систематски пљачка грађане да би попунила празан буџет и остварила какав такав социјални мир..итд. Од 2000. године присутан је тренд пропадања државе и њених институција и грађана, са мањим периодима стагнације. Али прогреса није било! Овакво стање неће моћи дуго да се одржава. Диверзија државе према грађанима организовањем избора ( близу смо да их организују сваке године) који  не носе суштинске промене на боље, неће моћи дуго да буде рецепт опстанка на власти, сада већ искристалисане политичке касте која је на сцени Србије преко двадесет година.

Склон сам да се  придружим мишљењу господина Прокића – или ће постојеће владајуће странке окренути ћурак и ући у суштинске економске реформе или ће се морати појавити нова политичка странка са јасном идеологијом, политичким програмом и реалним плановима за излазак свих сегмената друштва из кризе.

Искуство нас учи да лубеница не може да се накалеми на дрен као што нам и историја модерних политичких партија 20. века јасно показује да је готово немогуће да старе партије постају суштински нове. Суштински нове партије јављају се у мање или више оштрим социјалним покретима.

Дакле, ако знамо да се на изборима неће ништа битно променити осим кадровских рокада, зашто бисмо учествовали у томе. Грађани на изборима гласају за странке које ће им донети бољитак. Постојеће странке то нису успеле свих ових година! Нису успеле да прескоче 1,5 метара пре четрнаест година а убеђују нас да ће овог пута то учинити а старији су за четранаест година. Другим речима, решиће проблеме који су се нагомилавали овако дуго, само треба да им дамо наше гласове и учинимо их легитимним и легалним владарима наших живота!

Шта добијамо не гласањем? Шаљемо јасну поруку домаћим политичарима и светској демократској јавности да је народ Србије политички сазрео и да жели неке нове снаге које ће успети да се изборе са проблемима које постојеће политичке партије нису могле или нису желеле да решавају!

Србија је имала шансу 2000. године! Није је искористила! Колико 2000. година нам треба да бисмо то схватили?

Време белих листића

Откако је председник Србије расписао парламентарне изборе почео сам да уочавам неке од својих натприродних способности. Свестан чињенице да би се те моје натприродне способности испољиле у младости, почео сам да сумњам у своје ментално здравље јер се оно погоршавало са сваком информативном емисијом на програмима телевизија и текстом штампаних медија. Одлучих да и ја потражим свог „психића“ и испричам му свој проблем.

Елем, преко провереног пријатеља старе гарде, одем код познатог психијатра, недавно превремено пензионисаног, да му се пожалим и потражим подсвесне изворе својих натприродних способности. Човек ме лепо прими, пописмо по виски, испричасмо се сити о хроничним реуматским и психосоматским бољкама, тада дође на ред и прича о мојим „натприродним способностима“. И, почех своју причу:

„Можда ће ти бити чудно, али ја, чини ми се, ма не уверен сам, имам натприродну способност да предвиђам шта ће поједини људи који се појављују не малом екрану рећи. Нешто као „ дежа ви „! Као да сам то, што ће они рећи, слушао више пута. Као оно кад сањате да негде путујете, и видите неке познате пределе, а знате сигурно да туда раније никада нисте путовали а онда, када стварно путујете туда, препознајете слике које сте некада сањали. Само много реалније, знам да нисам то сањао, имам фоно и фото документа која потврђују да то што ја знам да ће они рећи и није баш нешто натприродно, али опет, збуњује ме чињеница да су различити људи а текст исти. То ми уноси кошмар у логичко расуђивање и помислим да ја ипак  имам натприродну моћ да знам да ће различити људи говорити исте текстове. Тако, сањам да сам председник пријемне комисије на неком факултету политичко-драмских уметности, и да су будући глумци натуршчици добили задатак да спреме исти текст и на различите нечине га презентују - одглуме пред народном комисијом. Буде ми јако тешко да се одлучим коме кандидату да поверим даске које живот значе. Будим се сав у зноју, не знам шта да радим! Невероватне способности трансформације ликова, карактера и умећа интерпретирања истог текста.

Доношење одлуке додатно ми компликују разни аналитичари нараторских способности кандидата. Као да су сви у рукама имали једну књижицу, коју сам својевремено имао прилику да читам, како направити композицију од бесмислених речи која ће на крају постати смислена, мада, у суштини, од бесмисленог не може настати смислено. И њихове анализе сам често слушао, увек су исте у стилу емисија типа да-можда-не. Само ми отежавају доношење правилне одлуке!

Потврђује ми се и способност предвиђања раста броја белих листића. Не бре белих мишева! Белих листића, гласачких белих листића. Сваки пут када су избори, сањам да њихов број расте, и стварно, статистика након избора то показује. Хајде, то што ја предвиђам и није битно, то је мој проблем предвиђања, али не ваља то што се предвиђања остварују.

Е, видиш мој доцо, ја мислим да је ту суштина моје способности предвиђања. И није нека натприродна способност. Увек исти кандидати за позоришне глумце, увек исти текст, исти апатични жири који по инерцији одлучује и нема снаге да се озбиљно посвети свом послу. И сада ти мени реци шта ја да радим са несталим сновима о објективно могућој демократији, о власти за народ а не за себе, о држави без корупције, о судској власти која не суди, о законодавној власти за коју сами посланици кажу да треба донети закон за заштиту народа од те власти.

И шта да радимо са трибунима који саветују раднике који остају без радних места да је неопходно да се „дошколовавају“, или онима који имају мишљење о „контраверзним“ бизнисменима.

Доца ме погледа и рече да није страшно и да сам одлучим хоћу ли или не да учествујем у даљим сновима. „Ако престанеш де верујеш у снове нестаће и твоји проблеми“ рече и насу нам још по један виски.

УПОТРЕБА НАРОДА

Употреба народа у тако омиљеном српском риалитију званом избори поново је на програму политичких странака. Како којој странци наводно нарасте рејтинг, према нарученим резултатима властитих истраживачких кућа, одмах се поставља питање прерасподеле власти.

Како крупну, системску и на Уставу Србије засновану прерасподелу власти није могуће извести без избора, а народ воли привид учествовања у демократији, политичари му са задовољством гурају у гладна уста привид уместо реалности.

Опет, реалност је сурова. Дугогодишња криза транзиције у свим областима, појачана немилосрдним тржишним законима који владају у земљама Европске уније којима Србија тежи, не остављају места за реалну наду у боље сутра у наредних двадесетак и више година. То је реалност. Србија ће морати да плати високу цену коју су јој одредили светски и европски моћници, без икакве гаранције да ће једнога дана постати равноправан члан те богате заједнице народа.

Само политички дилетанти верују у флоскулу о лепој будућности Србије. Европска политика према Србији то никада није била у савременој историји. Европа Србију види као извор јефтине радне снаге и јефтиних природних ресурса. И ту је крај,у датим условима, сваког даљег академског, добронамерног или злонамерног, наклапања о светлој будућности.

Има ли излаза из овако песимистичке процене. Има! Али он није у вечитом узимању „повољних“ кредита да би се обезбеђивао социјални мир и опстанак власти која је у свакој варијанти проевропска, иако је до доласка на власт имала тврду нациналистичку, социјалдемократску или демократску оријентацију. Уосталом, српска политичка сцена показује да наводни програми странака на леве десне или центре немају никакве везе са декларисаним и да имају једини циљ манипулацију бирачима ради освајања власти ради личног богаћења малог броја људи.

Излаз је у властитом раду на јачању економске, војне и спољнополитичке моћи који мора бити осмишљен у институцијама система.Морају суштински да се реафирмишу принципи владавине устава и права. Међутим, таква оријентација захтева озбиљан и дуготрајан рад на који наши политичари, навикли на политичку симултанку, нису спремни!

Зато, када год држава дође у било који облик кризе, потеже се спасоносни риалити, избори! Политички рингишпил поново ради, пуни су медији задужени за одвраћање пажње народа од горућих социјалних, економских, територијалних, војних и спољнополитичких проблема.

Коме избори доносе бољитак. Да будемо реални! Запад на наше изборе гледа као на унутрашњу борбу за власт која нема везе са његовим економским и политичким интересима у Србији. Народ од њих нема никакве кориси већ само штете јер избори иду преко његових леђа. Зашто би онда народ плаћао одмеравање снага политичких противника. Нека се сами бирају уколико мимо периода предвиђених Уставом и законима желе да прекомпонују власт у земљи. У флоскуле да ће избори у Србији донети нешто ново и боље не верују ни студенти прве године факултета политичких наука. Једноставно, таква очекивања немају утемељење у реалном животу. Донеће само армију нових, на власт и новац алавих чланова који ће настојати да материјализују изборне „победе“. Рингишпил ће наставити да ради. И зашто би народ учествовао у томе. Зар није јефтиније и поштеније према народу да сами реше проблем властитих амбиција!

Могли би да буду и политички опрезнији! Милошевић је изгубио изборе на основу „правих процена“ о рејтингу у народу. Иста судбина задесила је господина Тадића.

Има она мудра изрека, неки кажу кинеска:“Паметан човек удара у камен само једном, будала више пута“.

ЈЕСМО ЛИ "ПОКРАЂЕНИ"?

Сваког десетог у месецу, када дође време плаћања рачуна за струју, телефон, воду, грејање и остале комуналије, порезе и доприносе држави, озбиљно посумњам у знања стечена у школама социјалистичке  Југославије и до тада важећих научних истина из разних области природних и друштвених наука.

Спремни смо да безболно - без одласка психијатру - прихватимо научна објашњења о томе како у Србији функионишу специфични системи мерних јединица.

Мислили смо да се утрошена електрична енергија изражава у киловат-сатима и да се ова научна чињеница не може мењати у зависности од политичког система и власти.

Али,прво мешање политике у науку настало је увођењем појма виша и нижа тарифа. Последица је слабашног енергетског система земље, да би се растеретила оптерећења система у време када раде фабрике као велики потрошачи и натерали грађани на ноћну потрошњу, после поноћи. Наравно, психолози, лекари, еколози, психијатри и остали научни радници могли би да кажу много тога против противприродног терања народа на поноћни живот. Они који не желе да се уклопе у директиве власти, коју су сами изабрали, плаћају своју слободу вишом ценом струје, а како смо инатљив народ управо то и радимо, плаћамо вишу цену струје од реалне, у првом кругу. Логично би било  је да је цена једнотарифног система нека реална цена коштања, али није тако! Цена више терифе киловат часа је 5,412 дин, ниже 1,353 а једнотарифна 4,736! Дунав тече и дању и ноћу, рудари вредно копају и копају, хидро и термоелектране раде па раде углавном костантном снагом јер се таквим великим енергетским системима режими рада не смеју мењати у дневном ритму, роми и остали скупљачи секундарних сировина краду далеководе са предвидљивом константом, поједини потрошачи не плаћају струју уопште и зна се који- и то је константа. Добро, има ту још пуно промељивих функција тако да је тешко утврдити колико смо и јесмо ли „покрађени“ у првом кругу.

Други круг образложења рачуна за струју  је интелектуални нонсенс. Утрошени киловатсати су распоређени по зонама-зелена, плава и црвена. Можете да докторирате на електротехничком и филозофском факултету али нећете успети да докажете логику постојања зона у цени производње,  дистрибуције и потрошње електричне енергије. У свету постоји логика да ако купујете и трошите више плаћате мање. То је логика потрошачког друштва. Код нас је примењена обрнута логика: Пошто знам да мораш да потрошиш око 600 киловат часова месечно,да би преживео колико-толико нормално, ти ћеш киловат платитити пуно више! Овде нема места сумњи јесмо ли „ покрађени“! Ови што краду струју и каблове по принципу „шта зна дете шта је двеста кила бакра“ и  што уопште не плаћају и даље нису „покрађени“! Остали грађани, постоји основана сумња, јесу, макар и преливањем губитака на њихова леђа.

Трећи круг интелектуалног нонсенса јесте обрачунска снага коју је Дистрибуција одобрила као највећу једновремену снагу укључених уређаја у стану. Плаћа се месечно, па и онда када нема потрошње електричне енергије. Дакле, не морам да потрошим ништа али морам да платим нешто што ми је неко други одредио. По оној народној, могао си, што ниси!

Е, сада овако. Мој снабдевач горивом за кола запази да код њега купујем бензин за две хиљаде динара сваког месеца на истој пумпи и достави ми допис да су запазили ту чињеницу и на основу ње планирали да ми сваког месеца испоручују ту количину горива, што ће мене да кошта 100 динара месечно, без обзира хоћу ли или не поново купити бензин код њих, а ако наспем више платићу цену горива вишу него што су ми одобрили, јер им непланирано оптерећујем капацитете!

Или, појави нам се једног дана компанија ХБО и обавести нас да наш кабловски оператер користи услуге те продукцијске куће и да потенцијално можемо да гледамо њихов програм и да то кошта 1$ гледали ми то или не!

Или користите ли или не услуге Телекома Србије(телефонирање,интернет) месечну претплату плаћате 430,00 динара. Шта је онда плаћено приликом увођења телефона? У околини Београда се и дан-данас развлаче ваздушни водови по бандерама! У 21.веку. И то се дебело наплаћује!  И тиме се диче на званичном сајту! И да не ширимо даље. Ствари су потпуно јасне!

Да се ми вратимо на омиљену електричну енергију.

Објашњење грађанима Србије о обрачунској снази, о осигурачима, о монофазној и трофазној мрежи, обрачунској снази, активној и реактивној снази о волтамперима и варима, косинусима фи и осталим перфидијама са циљем да се маскира истина, садржи и једну материјалну полуистину: Наиме у Србији је званични напон 220 волта 50 херца а не 230 волта колико је исказано у обрачуну и о овој чињеници би неки други органи државе Србије требали да кажу своје мишљење. Просечног потрошача у Србији овај политичко-економски рашомон кошта 472,94 динара, без ПДВ.

Трошак јавног снабдевача покрива трошкове обрачуна, израде и доставе рачуна.Обрачунава се за свако мерно место у једнаким износима сваког месеца па и у месецима када нема потрошње.

Ако нема потрошње, на који начин је онда потрошач ангажовао капацитете Електропривреде Србије, у износу од 121,29 динара. Дакле ако ЕПС има само милион потрошача( бројила) он на име трошкова обрачуна инкасира сваког месеца 121.290.000 динара! Да ли излазак читача у зграду са рецимо 100 бројила, упис у дигитални читач, израда 100 рачуна и поштарина коштају 12 129 динара?

Да ствари нису у реду, приметише и неки од нових функционера у ЕПС-у. И на томе остаде! Ко је то непослушан у држави у којој се сви заклињу на увођење реда у јавним предузећима , и владавину уставности и законитости!

Недавно прочитах да поједини политичари у комуникацији са иностраним дипломатама износе веома погрдне и непримерене оцене о свом бирачком телу. За основаност такве тврдње нема доказа, али да сам лично разговарао са једним лидером ДОС-а 2001. године, који је, нажалост, сада покојни, у заносу изборне победе устврдио да је дошло време да и они мало јашу народ и да му не пада на памет да своје редове попуне људима који желе стварне промене осим промене власништва над парама, тврдим!

ИСКРЕНА ПОЛИТИКА

Да у политици не постоји пријатељство него интереси, основна је лекција коју би требали да знају сви који се њоме баве, у име народа. Када, вољом народа изабрани лидери, почну да воде политику која није у интересу народа, онда треба преиспитати мотиве вођења такве политике, који не морају али и могу бити свестан чин интереса појединаца или групе на власти.

Повод за овај увод у тему јесте недавна дводневна посета  председника Владе Црне Горе Мила Ђукановића Србији након више од седам година. Иако су се две државе, након за Србију мучког распада последње заједничке државе, даривале декларативним изјавама како желе најбоље могуће односе, реалних помака није било. Нерешена питања употребе српског језика, двојног држављанства, бирачког права, непостојање платног промета и заједничких инфраструктурних пројеката, признање „ шиптарске државе“, однос према суседима и према чланству у НАТО, оптерећују односе двеју држава и упозоравају на политичку мудрост и опрезност због лоших искустава у блиској прошлости, свакако на штету Србије! Црна Гора је поново самосвојна држава, решила се братске крагне Србије од које није могла да дише, бар се тако може да закључи на основу понашања господина Мила Ђукановића и ето сада је дошло време да се забораве грешке бивших режима и изграде нови „братски односи засновани на интересима“. А који се то братски односи заснивају на интересима? То ми некако звучи као да сте рекли хоризонтална вертикала! А, да ли су Савезна Република Југославија и Државна заједница Србије и Црне Горе биле омча око врата народу Црне Горе или омча апсолутизму појединаца у Црној Гори? Ако сматрате да је питање није на месту, хајде да анализирамо неке чињенице.

Ко је господин Мило Ђукановић, према јавно доступним изворима?

Господин Мило Радована Ђукановић ( Никшић, 1962. године), премијер Црне Горе, председник Демократске партије Социјалиста ( наследника црногорских комуниста), влада готово 24 године у Црној Гори  и ужива свој шести мандат!

Ђукановићи потичу из Старе Црне Горе, цетињског краја и огранак су старинског братства Ивановић из некадашњег црногорског племена Цуца. Једини је лидер из времена СФРЈ који је на власти од 1990. године.

Овде морам да направим дигресију и да испричам властито искуство. Осамдесетих година прошлога века ишао сам у Црну Гору да обиђем неке објекте ЈНА и да видим како се у њима спроводе мере безбедности. Како ред налаже, саопштим одговорном колеги шта је добро а шта није, а углавном је све било добро јер смо били озбиљна држава и армија, и на крају седосмо да попричамо уз кафу и неизбежни „првијенац“. Мој домаћин, честит подофицир, презивао се Ивановић, упитаме ме може ли ми он шта помоћи из Даниловграда. Није ми било јасно шта то он може мени у Београду помоћи те га упитах на шта мисли! Одговори ми да ако ми треба нешто да он може да ми помогне! Ја рекох, онако у шали, да хоћу да купим замрзивач сандучар али да неме шансе да га добијем у Београду, само преко јаке везе. „ А..очију ти шефе..што не говориш...па какав је то проблем...сада ћу ја то..“ рече водник Ивановић, дохвати индукторски телефон М-63, окрену ручицу и издиктира некоме број у Београду. Неко се јави, а мој домаћин отпоче : „Ђе си мрчо..шта има у Београду...како поса...треба ли што...слушај ме и добро упамти...Овдје ми је шеф из Београда...јашта него добар човјек...како није добар кад нема везе да набави обичан сандучар...да..да 300 литара,..може и Горење...али слушај ме шта ти велим..онај нов а на попуст...ма они као огребани.. и то на рате...на колико може, на 24, 36 рата...ма јашта јадан, окле му готовина...јел у реду..ево дајем му твој број да те назове а ти спреми...намој да чујем да си нам обрука фамилију“!

Ето шефе, ништа лакше!

Ја збуњен, не могу да верујем шта уради човек! Питам га како то све функционише, а он ми као у шали одговори:“ Мој шефе, сицилијанска мафија ти је за нас мало дијете. То су они нашег поријекла но су били непоуздани те их протјерасмо жабарима! Како бисмо, иначе,овако мали, опстали у овој врлети да се не држимо и не помажемо“.

На Фробсовој листи најбогатијих председника држава господин Мило Ђукановић налази се на 20. месту у свету са богатством од 14,8 милиона долара!

Често је довођен у везу са великим шверцом дувана у Црној Гори деведесетих година. Према извештају италијанске полиције, из 1993. године, која се бави порезом и царинама, Црна гора је била део шверцерског ланца повезана са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита, организованим киминалним синдикатима. Име господина Ђукановића спомиње се и у истрагама око Зорана Ђинђића, Иве Пуканића али без икаквих доказа.

Стицањем дипломатског имунитета на месту премијера, маја 2009. године, истраге у Италији  су архивиране.

Након седам и по година Србији се нуди да прогута колач који је упаковао председник Црне Горе Филип Вујановић рекавши да ће „ посета остварити свој пуни циљ. Веома се радујем тој посети и она показује да наши заједнички пројекти имају своју пуну вредност, да у европским интеграцијама имамо партнерски однос, да смо у свим практичним потребама заједно и очекујем да ће та посета имати свој пуни ефекат“.

Који су то наши заједнички пројекти, какав то партнерски однос имамо у европским интеграцијама и у којим практичним потребама смо заједно?!

Господин Ђукановић нуди помоћ у што скорији улазак Србије у евроатланске организације? Да није неозбиљно било би смешно. Као када би Србија понудила Русији да помогне у преговорима Русије и САД о антиракетном штиту у Европи!

Откуда ова „промена политике“ Подгорице ( Мила Ђукановића) према Србији? И зашто је сарадња две државе успешна једину у борби против организованог криминала?

Прво одговор на ово, лакше, питање. Време ратова, пљачке народа кроз приватизацију је на заласку и треба се решити ситних играча. Европа жели играче чистих рачуна и поуздане партнере који неће угрозити међудржавне  односе и интересе капитала „прљавом прошлошћу“! У правним државама владе падају због ствари којима се на Балкану диве! Запад жели да сами очистимо своје смеће, коме су и они поприлично кумовали па и њима стоји као непријатан смрад над главом.

Србија је, чини се, престала да се игра „мице“ и уозбиљила своју спољну политику. Најбољи примери су „Фиат аутомобили „ и „Јужни ток“. Ако неко мисли да се ради само о економском пројекту и интересу, не треба даље да троши време на читање ове колумне. Значај је много шири! Ради се о руским политичким интересима у Србији и то је у условима међународног окружења добар потез Србије. За оне који баш и нису верзирани да појасним - гас је руски, испоручују га земљама европске уније, пролази кроз Србију, па нека неко проба да бомбардује постројења гасовода који је део руског енергетског гиганта. Са подацима о још неким војним аранжманима Србије и Русије није потребно много мудрости да би се извела валидна процена о позитивној политичкој, војној и економској перспективи Србије. А шта је са енергетском перспективом Црне Горе, са друмским и железничким повезивањем са земљама Балкана и југоисточне Европе? Нису значајан фактор ни у поморском транспорту роба. Туризам им, захваљујући менталитету, не цвета. О негативном утицају шиптара на унутрашњем плану да и не говоримо!

Са веома малим људским, природним и економским потенцијалом, ситносопственичком и недоследном политиком према непосредном окружењу и у међународној политици иза које стоји један или неколико политичара, Црна Гора је дошла у објективну опасност губитка националног идентитета. Зашто!

Црна Гора иде брзим корацима у НАТО.Такву оцену је дао господин Ђукановић. Бугарска и Грчка су чланице. Македонија је у Партнерству за мир и само је Грчка кочи да постане чланица. О шиптарима на Косову да и не говоримо! Да ли неко мисли да ће Русија благонаклоно да гледа на чињеницу војног уобличавања и ојачавања НАТО у средоземљу? Италија, Словенија, Хрватска, Црна Гора(?), Албанија, Грчка, Бугарска, Румунија! А шта је са руским војним и економским интересима на Балкану и блиском истоку! Све су ово чињенице које црногорско руководство стављају на тешка искушења. Можда господин Ђукановић мисли да Црна Гора води добронамерну и принципијелну политику према Русији. Али, могу ли се градити добри односи са Русијом а истовремено хрлити у НАТО алијансу. То, тешко да ће бити могуће. Неоспорна је оцена да је Русија поново постала економски и војни фактор у свету који се и те како пита? Не мисли ваљда неко да је Кина без реалне основе увела рестриктивне мере за летове изнад острва које сматра територијом Кине. Кина и Русија имају потписане уговоре о стратешком пријатељству.

Није ли господин Ђукановић пожурио са идејом о евроатласким интеграцијама и схватио да је Црна Гора природно упућена на Србију. Није ли ово признање да је Црна Гора погрешила 2006. године кад је иступила из Државне заједнице? Или је поново дошло време, као у недавној прошлости, играјући на карту српског панславизма, да се на плећима Србије и српских грађана гради Црна Гора?

Ако се господин Ђукановић зажелео Дедиња онда ће морати да обезбеди адекватну заступљеност Срба у државној администрацији Црне Горе, да негује културна права Срба, речју, да се понаша према српском народу као конститутивном народу Црне Горе, да „одреши кесу“ властитог народа и да води искрену политику у односима са Србијом, ништа мање и ништа више него што то ради Србија у односу према Црној Гори!

А што се тиче црногораца у Србији, не верујем да се и један зажелео Цетиња! Сете га се само у контесту Петра Другог Петровића Његоша, једног од највећих српских песника, владике и владара Црне Горе. И не чух нити једног од њих да се у говору користе гласовима „ сј“ и „зј“!

WHAT NONSENSE!

Наслов сам намерно написао на енглеском језику да бих заинтересовао и оне читаоце који се на основу наслова опредељују хоће ли или не да читају неки текст! Тема је више него инспиративна и о њој, дословно сви, од времена господина Вука Драшковића и супруге му, госпође Данице, преко већине ad hoc политичара за једномандатну употребу, до незаобилазних дегустатора пива испред сеоских продавница, имају шта да кажу! Углавном не знају шта причају када заговарају „раскринкавање“ актера табу теме – отварање досијеа служби безбедности Републике Србије, мада, са театрално набаченим изразом озбиљности дају изјаве као да су цео живот провели радећи у тим службама. Истина је међутим да углавном сви они, до скора, нису правили разлику између делатности обавештајних и контраобавештајних органа, ВОА, БИА, ВБА и  СИД МИП-а.

Стање је нешто боље након скупштинских расправа које су вођене у последњих неколико месеци.

Речју, осим професионалаца и озбиљних политичара којима су интереси Србије на првом месту, без увреде, остали појма немају шта говоре. Они сматрају да досијее служби безбедности треба отворити на начин да и баба Милка зна ко је и када цинкарио да је просула кроз прозор пепељару са опушцима! Они амбициознији би да знају ко их је цинкарио за озбиљна кривична дела која су тада спадала у категорију „унутрашњег непријатља, а они најмудрији знају да ће моћи да добију само бенигне и фризиране текстове који могу да изазову само подсмех јавности и тиме наруше кредибилитет једне веома озбиљне државне институције.

Отварање досијеа служби безбедности  била би невиђена глупост и директно подривање политичке стабилности Републике Србије. А они који би дозволили тако нешто директно би прекршили Устав и законе !

Треба поставити питања као што су: Коме највише одговара отварање досијеа? Одговор је прост-управо страним обавештајним службама да виде колико смо успешни и где смо шупљи а где тврди! Управо зато су најаче обавештајне силе запада, кроз пријемчиву политичку флоскулу о демократији, растуриле прво безбедносне системе бивших држава источног блока јер се тиме продрло и у обевештајно- безбедносни систем СССР-а. Даље, преживеле и минорне странке, које су свој рејтинг градиле на овој теми, поново покушавају да активирају ову тему пред изборе. Коначно, странке на власти које верују да би на тај начин коначно послали лидере неких странака у историју или бар као средсво за притисак и смиривање политичких амбиција појединаца.

Ако је неопходан услов демократије отварње досијеа служби безбедности, зашто онда САД хистерично јуре свакога ко се усуди да изјави, напише или на било који други начин саопшти податке о раду тих служби. Нека они отворе досијеа својих служби и саопште нам које су им линије обавештајног продора, како им је организована агентура, који су им начини прикупљања информација, који политичари су им на платном списку, која техничка средства користе итд. Нека нам покажу на свом примеру како се то ради! Њихови коалициони партнери у НАТО вриште због обичног прислушкивања телефонских разговора! Када су такве демократе зашто се буне? Или можда имају двоструке стандарде...лажну демократију....или неоколонијалистичке амбиције које их никада нису напустиле!

Каква глупост, узвикнуће неко, па која ће то нормална земља да уради тако нешто!

Зашто би онда ратовима напаћена, на „демократски начин“ бомбардована и контаминирана осиромашеним уранијумом, економски уништена, већини једина отаџбина, прихватила да отвори досијеа својих тајних служби! Коме сметају безбедносне службе?

Који међународно обавезујући правни документ то тражи од нас. Нити један! Да ли је Уставом Републике Србије или било којим законом предвиђена ова могућност! Није! Управо супротно!

Онда, ко се бави сталним васкрсавањем овог питања!? Они којима не одговара стабилна политичка ситуација, економски и војно јака Србија, земља без полиције, земља у којој се они осећају као политички предатори за лов у мутном! Њима није потребна правно уређена држава! Исцрпли су своју листу идеолошких обмана народа! И зато стално покрећу ово питање! То су њихови интереси. Ти интереси или интереси других преко њих много коштају ову земљу. Њих не занимају последице. Користе демократска права и посланички имунитет да створе политички нестабилну ситуацију из које могу да извуку и те како опипљиву материјалну корист. Где су велики заговорници разбијања „озлоглашених“ служби безбедности? Удомили су се по амбасадама, разним агенцијама, дописништвима у иностранству! И више им те службе не сметају! Веома ревносно сарађују са њима! До јуче мрски непријатељ данас велики пријатељ!

Све је то једна велика политичка позоришна представа за народ који плаћа скупе улазнице, мимо своје воље, да учествује у тој представи и задовољи своју потребу политичког бића!

Губимо људе! Гинемо! Изумиремо! Деца нам умиру док они распредају приче о демократији и „озлоглашеним“ службама безбедности!Они стално бацају прашину у очи народу и заобилазе чињеницу да је контрола рада служби безбедности законски и институционално решена.  

И није више човек њихово највеће благо. Њихово највеће благо је у страним банкама!

КО ХОЋЕ ВРШАЧКЕ ВИНОГРАДЕ

Релативно тихо коментарисана је ових дана вест о разлогу непотписивања уговора о куповини „Вршачких винограда“ са кинеском компанијом „Гуан нан“, вредног 5,3 милона евра.

Суштина проблема је да је министар привреде Саша Радуловић рекао „да је поступак продаје Вршачких винограда кинеској компанији "Guan nan"  сраман и незаконит“ и најавио да ће сви одговорни бити кажњени.

Да ствари буду црње, премијер Ивица Дачић покушао је да ублажи проблем изјавом да кинеска страна није ништа крива, што је апсолутно тачно, али је том изјавом послао лепу поруку будућим инвеститорима о каквој се држави ради када себи може да дозволи луксуз да се игра са инвеститором и купцима из земље која је друга економска сила Света и једна од два наша велика политичка пријатеља ако не и највећи. При том, кинеску делегацију компаније са председником на челу, љубазно одбија да прими неко од службеника Министарства привреде.

Такво понашање наше власти, које није од јуче, траје добраних 25 година и иде под руку са развојем „демократије“ на простору СФРЈ и Републике Србије. Зашто је то тако, јасно је свима који се баве изучавањем процеса рађања стварне демократије у коме је транзиција државног капитала у руке политичке и економске елите главно обележје.

Да ли нам је неко понудио више пара од кинеске компаније? Наводно нико! Да ли се можда појавио неко ко сада хоће да да више пара? Видећемо! Или су се појавила сазнања да се неко уградио у цену? Видећемо и то! Ако се неко освестио и хоће да спречи распродају Србије буд зашто, то је добро, али се то не ради на овај начин, и никако са фирмама из пријатељске земље.

Народна Република Кина била је наш највећи политички савезник за време агресије НАТО на СРЈ и остала то и данас. Никада се није мешала у унутрашњу политику Србије нити је имала утицај на нашу међународну политику. Била је и остала конзистентна о питању одбијања да призна шиптарску државу на тлу Републике Србије. О високом степену сарадње Кинеске Народне Ослободилачке Армије и Војске Србије не треба трошити речи. Искрено помаже својим инвестицијама да Србија стане на здраве економске ноге и постане економски лидер југоисточне Европе. Откуда онда толика политичка незрелост појединих политичара у Влади Србије и њеним институцијама да се играју са нашом будућношћу. Шта ће бити ако кинезима дозлогрди наша превртљивост као што им је дозлогрдила политичка неконзистентност једне државе, нашег суседа, која је потрчала да се додвори САД и успоставила дипломатске односе са Тајваном? Амбасадору те земље, нашег суседа, отказано је гостопримство одмах и прекинути су дипломатски односи!

Због својевреме изјаве немачког канцелара Герхарда Шредера да НР Кина не поштује људска права мањине на Тибету настале су озбиљне дипломатске трзавице након којих су немци „подвили реп“ јер имају велик капитал у Кини! И никад им више није пало на памет да се мешају у унутрашње ствари Кине! Ако мислите да су САД препотентне у односу на НР Кину, грешите. За почетак, погледајте званичну статистику о томе колико је кинеског капитала у САД! Кина је и политички модерна држава. Модеран капитализам примерен кинеском народу, комунистичка идеологија неопходна у датим историјским условима и међународном окружењу.

Зашто се онда понашамо тако?

Зато што водимо непримерену и неконзистентну политику у савременим међународним односима. То стање, већ сам написао, није од јуче. Русија, Француска, Енглеска, Америка, Кина! Историјско оправдање нам је да смо мали и пиони у рукама „великих“, што сигурно није тачно. Савремне државе и њихове економије траже поуздане владе и економије. Њих не занима историја. Могу и гуслари, ако они остварују профит. Све остало је прича за унутрашњу и дневну политичку злоупотребу народа.

У суштини, ради се о типичном српском синдрому - дај ти мени леба без мотике- иде докле може, када не буде више могло одох ја код другог. Констатација је карикирани образац нашег понашања и све докле будемо настављали са таквом политиком нема нама „преко баре“. Остаћемо у њој али је све мање кисеоника, а реке нидкуда. Мораћемо сами да се латимо мотике!