Дали је “Сарапин проблем“ и наш проблем.

 

 Емисија телевизије „Студио Б“ „Сарапин проблем“ коју смо гледали у репризираном термину 11. фебруара, заслужује, по много чему, да буде коментарисана. Гости господина Предрага Сарапе,  Бошко Јакшић, Милан Ћулибрк, Ненад Прокић и Милан Париводић, имали су шта да кажу о политичкој ситуацији у Србији, предстојећим изборима и будућности Србије.

Да уважени гости нису ударили „ in medias res” не бих се  латио пера и по ко зна који пут изнео своје критичке ставове о актуелној политичкој сцени у Србији на страницама „Српског културног клуба“ и свог блога.

Учесници емисије су афирмисане и кредибилне личности у политичком животу Србије и њихова мишљења представљају мишљења великог дела грађана Србије. Посебно ме радују веома храбре оцене и процене господе Прокића и Париводића, које се, сублимирано, своде на закључак да је време продавања магле народу прошло, и да ће се морати нешто конкретно да уради сопственим снагама, како бисмо се покренули са мртве тачке напред или нам предстоји суноврат.

Дакле, господа учесници емисије нису саопштили ништа ново што сваки, политички оријентисан грађанин није знао, али је новост у томе што су они то саопштили у огољеном облику и назвали правим именима збиљу политичког рашомона Србије.

За мене, инспиративна је дискусија о предстојећим парламентарним изборима! Чини се да се све странке које имају политичке амбиције прибојавају белих листића, и мало мало, нека странка се огласи преко медија да то није добро и да се тиме иде на руку великим странкама, посебно СНС? А зашто би то било тачно и јели тачно?

Хајде да анализирамо разлоге због којих бирачи не би требали да заокруже нити једну странку. Има их колико год хоћете! Једна странка је овејана криминалом, друга непотизмом, трећа је уништила економију, четврта је у свим тајкунским аферама, пета систематски пљачка грађане да би попунила празан буџет и остварила какав такав социјални мир..итд. Од 2000. године присутан је тренд пропадања државе и њених институција и грађана, са мањим периодима стагнације. Али прогреса није било! Овакво стање неће моћи дуго да се одржава. Диверзија државе према грађанима организовањем избора ( близу смо да их организују сваке године) који  не носе суштинске промене на боље, неће моћи дуго да буде рецепт опстанка на власти, сада већ искристалисане политичке касте која је на сцени Србије преко двадесет година.

Склон сам да се  придружим мишљењу господина Прокића – или ће постојеће владајуће странке окренути ћурак и ући у суштинске економске реформе или ће се морати појавити нова политичка странка са јасном идеологијом, политичким програмом и реалним плановима за излазак свих сегмената друштва из кризе.

Искуство нас учи да лубеница не може да се накалеми на дрен као што нам и историја модерних политичких партија 20. века јасно показује да је готово немогуће да старе партије постају суштински нове. Суштински нове партије јављају се у мање или више оштрим социјалним покретима.

Дакле, ако знамо да се на изборима неће ништа битно променити осим кадровских рокада, зашто бисмо учествовали у томе. Грађани на изборима гласају за странке које ће им донети бољитак. Постојеће странке то нису успеле свих ових година! Нису успеле да прескоче 1,5 метара пре четрнаест година а убеђују нас да ће овог пута то учинити а старији су за четранаест година. Другим речима, решиће проблеме који су се нагомилавали овако дуго, само треба да им дамо наше гласове и учинимо их легитимним и легалним владарима наших живота!

Шта добијамо не гласањем? Шаљемо јасну поруку домаћим политичарима и светској демократској јавности да је народ Србије политички сазрео и да жели неке нове снаге које ће успети да се изборе са проблемима које постојеће политичке партије нису могле или нису желеле да решавају!

Србија је имала шансу 2000. године! Није је искористила! Колико 2000. година нам треба да бисмо то схватили?