Време белих листића

Откако је председник Србије расписао парламентарне изборе почео сам да уочавам неке од својих натприродних способности. Свестан чињенице да би се те моје натприродне способности испољиле у младости, почео сам да сумњам у своје ментално здравље јер се оно погоршавало са сваком информативном емисијом на програмима телевизија и текстом штампаних медија. Одлучих да и ја потражим свог „психића“ и испричам му свој проблем.

Елем, преко провереног пријатеља старе гарде, одем код познатог психијатра, недавно превремено пензионисаног, да му се пожалим и потражим подсвесне изворе својих натприродних способности. Човек ме лепо прими, пописмо по виски, испричасмо се сити о хроничним реуматским и психосоматским бољкама, тада дође на ред и прича о мојим „натприродним способностима“. И, почех своју причу:

„Можда ће ти бити чудно, али ја, чини ми се, ма не уверен сам, имам натприродну способност да предвиђам шта ће поједини људи који се појављују не малом екрану рећи. Нешто као „ дежа ви „! Као да сам то, што ће они рећи, слушао више пута. Као оно кад сањате да негде путујете, и видите неке познате пределе, а знате сигурно да туда раније никада нисте путовали а онда, када стварно путујете туда, препознајете слике које сте некада сањали. Само много реалније, знам да нисам то сањао, имам фоно и фото документа која потврђују да то што ја знам да ће они рећи и није баш нешто натприродно, али опет, збуњује ме чињеница да су различити људи а текст исти. То ми уноси кошмар у логичко расуђивање и помислим да ја ипак  имам натприродну моћ да знам да ће различити људи говорити исте текстове. Тако, сањам да сам председник пријемне комисије на неком факултету политичко-драмских уметности, и да су будући глумци натуршчици добили задатак да спреме исти текст и на различите нечине га презентују - одглуме пред народном комисијом. Буде ми јако тешко да се одлучим коме кандидату да поверим даске које живот значе. Будим се сав у зноју, не знам шта да радим! Невероватне способности трансформације ликова, карактера и умећа интерпретирања истог текста.

Доношење одлуке додатно ми компликују разни аналитичари нараторских способности кандидата. Као да су сви у рукама имали једну књижицу, коју сам својевремено имао прилику да читам, како направити композицију од бесмислених речи која ће на крају постати смислена, мада, у суштини, од бесмисленог не може настати смислено. И њихове анализе сам често слушао, увек су исте у стилу емисија типа да-можда-не. Само ми отежавају доношење правилне одлуке!

Потврђује ми се и способност предвиђања раста броја белих листића. Не бре белих мишева! Белих листића, гласачких белих листића. Сваки пут када су избори, сањам да њихов број расте, и стварно, статистика након избора то показује. Хајде, то што ја предвиђам и није битно, то је мој проблем предвиђања, али не ваља то што се предвиђања остварују.

Е, видиш мој доцо, ја мислим да је ту суштина моје способности предвиђања. И није нека натприродна способност. Увек исти кандидати за позоришне глумце, увек исти текст, исти апатични жири који по инерцији одлучује и нема снаге да се озбиљно посвети свом послу. И сада ти мени реци шта ја да радим са несталим сновима о објективно могућој демократији, о власти за народ а не за себе, о држави без корупције, о судској власти која не суди, о законодавној власти за коју сами посланици кажу да треба донети закон за заштиту народа од те власти.

И шта да радимо са трибунима који саветују раднике који остају без радних места да је неопходно да се „дошколовавају“, или онима који имају мишљење о „контраверзним“ бизнисменима.

Доца ме погледа и рече да није страшно и да сам одлучим хоћу ли или не да учествујем у даљим сновима. „Ако престанеш де верујеш у снове нестаће и твоји проблеми“ рече и насу нам још по један виски.