Морална декаденција, бели прах и орошена вагина.

Изазван честим јавним презентирањем истина о свему што нам се догађало од Титове смрти, од стране разних „величина“, „громада“ и „актера“ тих догађаја, од којих сваки од њих има своје виђење и право на истину, и сам упадам у замку да размишљам о том времену, о људима које добро знам или мислим да их добро знам, о току неких догађаја који су се десили на начин који је могао да буде и другачији, о томе шта је истина и да ли она као универзална категорија постоји?

Ако је тачно да је истина само субјективна перцепција објективне стварности онда истина не постоји и сви они који су категорички да је њихово виђење неког или неких догађаја истина – нису у праву. Или тачније, улазимо у подручје рашомона  о томе шта је то истина. А они људи који су категорични у својим тврдњама како је баш њихова истина уједно и објективна, имају озбиљан проблем са интелектом!

Ја верујем да ми сви имамо неке своје истине и оне се темеље на чињеницама које смо имали у тренутку формирања наше перцепције истине. И то може бити само делић неког мозаика истине.

Ових дана повод за размишљање о томе шта је то истина, дали су ми господа Момир Стојановић, Небојша Павковић и Горан Јефтовић, својим јавним презентацијама њихових истина које су више обојене жељом моралне дискредитације једног или двојице актера, него ли битним чињеницама за детерминисање истине.

Актери су познати јавности и за моје промишљање о нашој прошлости они нису битни као јединке али јесу као носиоци једне веома негативне појаве међу бившим припадницима ЈНА и ВЈ.

Неки од њих су, с правом оних који их славе, слављени! Опет исти ти су од стране оних који их, опет с правом, куде, проглашавани „ лошим момцима“! А онда, где је ту истина? Или, можда је још боље да поставимо питање – шта се крије иза моралне декаденције већине актера распада СФРЈ и агресије на Косово и Метохију од стране НАТО!

Не чини ли се некоме да се наша свест о колективној кривици бори против те чињенице и покушава да пребаци терет одговорности на разне Милошевиће, Трифуновиће, Младиће, Лазаревиће, Павковиће итд, не бисмо ли опрали своју колективну одговорност као народ? Нормално да је и степен одговорности појединца сразмеран позицији у друштву.

Уместо да признамо себи неке чињенице ми и даље бандоглаво покушавамо да их ревидирамо неким својим истинама.

Рецимо, колико год да је то болно за српски народ, тврња да смо поразили НАТО је једна најобичнија политикантска флоскула. Јер откуд онда непријатељска чизма у Бондстилу? Зашто је Војска Србије прихватила све НАТО стандарде? Откуда то да се НАТО пита о релевантним питањима државе Србије? Чекајте мало, без обзира о којој „величини“ у овој земљи да се ради? Какве су то небулозе?

Ја сам склонији оцени да је то привремено запоседнута територија Републике Србије.

Ако опет претпоставимо да је то моје субјективно виђење стварности и да ми у Министарству одбране немамо предстваника НАТО, да нису уведени чинови српским подофицирима, официрима и генералима  као у НАТО, да НАТО јединице немају право да иду кроз територију Србије као кроз сир, да не морамо да их питамо ништа када је територија Косова и метохије у питању, онда ћу вам рећи следеће:

На званичној вечери у апартману Изасланика одбране СРЈ у НР Кини, непосредно после потписивања Кумановског споразума, високи представник Кинеске армије ми је поставио питање да ли ми на Косову имамо граничаре ВЈ према Абанији? Одговорио сам да немамо! Питао ме је да ли имамо иједну војну формацију на Косову? Одговорио сам да немамо! Затим ме је питао да ли је тачно да НАТО снаге праве базу Бондстил? Одговорио сам да је и то тачно! Онда је он рекао:“ Према мећународном праву, непријатељ је окупирао део ваше територије“!

Дакле, ништа ново, то свако од нас зна!

Зашто је онда потребно да се међусобно блатимо? Каквог то смисла има?

Стојановић има своју истину!

Павковић има своју!

Јефтовић има своју!

Ја имам своју истину о „способностима“ многих који нису били способни да ураде било шта за свој народ, а били су дужни! Или рецимо, ко је имао право када је почео распад СФРЈ да каже тадашњој ЈНА – официри из Крајине и Босне у рат а ви други на фудбал.

Чекајте, у који рат? Ко је непријатељ? Јесмо ли сви положили заклетву да бранимо територијални интегритет? Могао бих да поставим дестине питања правне и моралне природе, која би све те наше „величине“ отерале на ђубриште моралних наказа! Могао бих да им кажем, ако спустим критеријуме и сиђем на њихов ниво следеће- чекајте бре ви генерали из Доње Вукојебине које сте први пут видели трамвај када сте дошли у Војну академију, ко је вас овластио да рушите морал једне армије чином дискриминације по националној припадности. Зашто се избацили на улицу већину часних официра који нису били Срби? Братство и јединство је било фундамент на коме је опстајала СФРЈ? Зар не мислите да сте подједнако одговорни као и националистичка руководства у републикама за распад СФРЈ а последично и НАТО агресију на СРЈ.

Али, хоћу ли тиме било шта променити? Вратити мртве међу живе? Исправити неисправљиво?

А данас, када треба да се бавимо животном збиљом и будућношћу Србије, исти ти који су до гуше у разним моралним проблемима кокодачу, анализирају, оптужују, перу савест, пишу мемоаре?

Њихове истине нас не интересују и не треба да буду предмет преокупација јавног мњења.

Доста је њихових истина!

Доста ми је и „земунаца“, белог праха, прљавих биографија, плагираних доктората и орошених вагина!

Мене интерсује зашто сам сваким даном све сиромашнији а они полуписмени који кокодачу све богатији?