Србија на раскршћу

Локомотива изборног воза са вагонима обећења намењених народу наученом да купује јефтину робу, полако се захуктава. Најшаренији је вагон Вука Јеремића. У њему има свакакве робе, углавном оне коју носимо од  распада СФРЈ, за свакога понешто. Вешт трговац, школован и интелектуално формиран на западу, у свом вагону има понешто за левичаре као и за десничаре, за националисте и оне који то нису, за русофиле, синофиле и љубитеље западне демократије.

Заклети патриота, коме је у Србији прво радно место била позиција саветника министра у Министарству за телекомуникације, у свом вагону као најквалитетнију робу продаје уверавање да му је Србија на првом месту?

Изгледа да је господин Јеремић поприлично удаљен од српске збиље и не види да нам се роба која се зове „Србија на првом месту“ одавно поцепала, а оно робе  што још можемо да носимо да је прилично излизано и прети нам да почнемо да идемо ко од мајке рођени! Очигледно да господин Јеремић има погрешну перцепцију о потрошачком укусу српског народа.

Да Србија Србима није на првом месту показује окрутна статистика о томе да сваке године композиције младих људи беже из земље у којој владају политичари којима је Србија а не Срби на првом месту. Србија постаје све више дијаспора. У Србији више нема балова. Преселили су се у Беч, Париз и Чикаго. Једино Војска Србије организује официрске балове? Каква иронија! Само недостају сабље димискије и перушке на капама да лакрдија буде потпуна. Да се таква манифестација организује о оквиру неке од културних свечаности могу да разумем, али да то организује Комада КоВ Војске Србије?

Истина, ти политичари говоре истину – њима је Србија на првом месту у мисији личног богаћења и страних интереса. Срби и њихова судбина њих не интересује. То што постоје страни интереси у Србији није, само по себи, ништа необично. Необично и ненормално је то да Србијом владају људи, који у име флуидне будућности Србије пристају и слепо извршавају неоколонијалистичке услове које нам намећу земље запада.

Србија готово да нема политичку странку и политичара који не раде у интересу неке сране силе. Ако неко мисли да су интереси великих сила разлог таквом стању вара се. Такво стање је последица нашег менталитета који ствара услове да стране силе виде могућност лаког присуства на овом простору. И то присуство страних сила нема баш никакве везе са сиромаштвом српског народа и народа на Балкану. Оне само користе ментални склоп политичара који су то углавном због личних интереса. О жељи политичара да се Србија очува и гради као модерно друштво нема ни говора. Да је ова констатација тачна говори најгора пљачкашка транзиција друштвене својине изведена у бившим земљама социјализма!

Србија је на раскршћу! Или ћемо разумети да овако даље не можемо да опстанемо као држава, или ћемо нестати у овим границама јер ће нас, због економске и војне слабости черупати са свих страна!

Предуслов је да да се појави нека партија, покрет, неке нове друштвене снаге, нека се зову како год желе, које ће ставити интересе грађана на првом месту! Које ће поштовати Устав и законе, које неће рушити систем по мери властитих интереса. Снаге које ће развијати домаћу привреду, снаге које ће знати да процене где држава мора да интервенише а где допустити да владју закони тржишне привреде! Снаге које ће обезбедити да сви грађани имају иста људска права и где неће бити дискриминације читаве једне групе људи – пензионера. Требају нам снаге које ће обезбедити слободу штампе и слободан проток информација и још много тога што у Србији нема.

Треба нам Војска Србије која неће бити експозитура владајуће странке и војска преко које се богате фирме појединаца. На челу Војске не може бити политичар него генерал који је прошао „сито и решето“ и који неће допустити нарушавање борбене готовости. Једна смо од ретких земаља Света која своје генерале, команданте јединица високог ранга и војне дипломате, након пензионисања баца као употребљене презарвативе. Земље као што су САД, Русија, Кина, Бразил и Индија, своје генерале и војне дипломате, преводе у високе државне функционере који настављају да раде свугде где су интереси њихових држава? Али, наши партијски челници на места конзула доводе бивше шверцере бензина „на литар“, ћерке које су тек дипломирале су саветници амбасадора, поједини партијски амбасадори не знају ни енглески језик, и служе само за дочек партијских делегација,, итд,итсл! Листа аномалија је бесконачна.

Србија нема озбиљну политички странку која наслучује да би могла да нас покрене из ове политичке летаргије!

Најближи пролазној оцени јесте Српски покрет Двери!

Многе ће ова оцена да изненади!

Међутим, аргументи говоре у корист оваквог мишљења. То је покрет младих људи, политички одмерен спој интереса српског народа, државе Србије и концепта о месту Србије у међународним односима. Иако га многи пежоративно означавају као покрет националистичког предзнака, тога у Програму Српског покрета Двери-нема!

Двери су, за кратко време, показале да су доследни у спровђењу прокламоване политике. Једини су од свих опозиционих странака поштовале договоре постигнуте са пензионерима Србије. Били су у првим редовима на протестима пензионера.

Бошко Обрадовић често говори као су Двери једина права опозиција у Скупштини Србије. Можда је то и тачно, када је Скупштина Србије у питању!

Међутим када говоримо о интерсима српског народа и свих грађана Србије, према до сада виђеном, Српски покрет Двери је једина странка која заслужује да буде позиција и зато господин Обрадовић није у праву!

Зато верујем, да ће воз господина Бошка Обрадовића, уколико се кандидује на председничким изборима, бити скроман и да ће народ моћи да добије један једини поклон – шансу да се издигнемо као држава, да почнемо да живимо у правној држави, да зауставимо белу кугу, да ојачамо одбрану, да успоставимо реалну спољну политику у којој ће централно место бити инетреси српског народа и свих грађана Србије!

На грађанима је да то разумеју!

Напомена: Текст није лекторисан.