Време понижавања

Када социјално и ментално незрели родитељи изроде децу и затим се уз гомилу нељудских потеза разведу, једина права жртва су деца.

Слична је прича са државама, њиховим „лидерима“ и народима. Разлике готово да не постоје – и дете и народи проводе живот недостојан човека у 21. веку.

Историјски предодређена да не буду срећна, балканска деца, изрођена по правилу у  лошим политичким браковима, и сама усвајају модел понашања родитеља и настављају са истим понашањем без икаквих наговештаја жеље да се ланац балканских глупости прекине.

Кад би ми нека натприродна сила понудила могућност да бирам време и место када ћу и дге ћу да се трансформишем из духовног у материјални облик, сигурно је да то не би била балканска баруштина у којој царују несхватљиви модели понашања.

Елем, након многих година апстиненције од благодети морског сунца и воде, притиснут физичким болестима које незаобилазно иду уз живљење какво нам је неразумна политичка елита одредила као судбину, реших да упознам своју отаџбину Србију, некадашњу Јужну Српску Покрајину а потоњу братску републику Македонију и  народ  и море пријатељске нам Грчке која нас је у овој суровој балканској кланици увек подржавала. А то је најбоље доживети ако путујете аутобусом. Колима никако, јер гледате једним оком испред себе да не ударите у неки трактор, а другим у ретровизор да вас не покупи неки побеснели новокомпоновани Макс. Авионом никако није добро путовати, јер са висине, да се не лажемо, не видите ни варошице а камо ли људе. Виде се само повремени одсјаји базена на сунцу испред вила изграђених напорним политичким и транзицијским радом до дубоко у ноћ.

И..тако, крену  група, углавном пензионера, да вида и зацељује радом заслужено стечене болести и понеки млади брачни пар, факултетски образован али без посла, у авантуру звану последња и најјефтинија смена летовања у Грчкој. Али, ни организатор путовања није од јуче - путује се ноћу тако да ништа не видите од лепота отаџбине – предивни коридор десет, обрађена поља и у шпалиру предивно воће, смислено распоређену индустријске објекте чији се фабрички димњаци дижу високо у небо, уређене водотокове и хидромелиорациону мрежу канала и будућу трасу канала Дунав-Велика морава-Јужна морава-Вардар (који због сокола што пије воду) углавном личи на већи поток-до Солунског залива. Не може се видети да Морава припада црноморском сливу а Вардар егејском, што значи да постоје значајне висинске разлике. С обзиром да је био мрак туристички водич био је пресретан што не мора да нам објашњава шта је то бифуркација Неродимке код Урошевца. С обзиром да је ћутала и у Гркој, у коју смо ушли у сунчаним јутарњим часовима, углавном је добро што јој се умеће туристичког радника састојало у најављивању „пиш“ и „кафа пауза“ којих,чини се, има више од историјских чињеница у античкој и садашњој историји Грчке.

Елем, дође време да напустимо Србију. Мркла ноћ... Туристички водић у тишини покупио пасоше! Ми ко јагањци....утихнули...мук...увукао се неки страх од силе... Само дизел мотор даблдекера „волво“ лагано шапуће и загађује околину. Нешто се чудно дешава. Нема колоне возила...све је празно. Нема пограничног полицајца....Нико не сме да пита шта се дешава...Додуше, дешавају се нека повремена излажења људи са пиштољима и у неким јакнама и њихово још брже нестајање. Паде ми напамет да бих могао пук војске да протерам преко граничног прелаза и да нико не би реаговао. Насмејах се сам себи на такву сулуду идеју. Додуше, прелазило је и 20 усташа 1972, па камиони наоружања за Туђманову усташко геноцидну творевину, па ....али нећу о томе...темпо пасато...било па прошло. Истини за вољу, осим избеглица из ратовима захваћених земаља Блиског истока, сви би да оду из Србије. Нико неће да долази. А и они који нам долазе нису баш од неке користи. Ваљда морају, по задатку.

Време пролази. Сати су ситни. Неко тихо поче да пева саркастично;“Тихо ноћи моје злато спава“. Јави се водич са молбом да будемо тихи и да стрпљиво сачекамо пограничног полицајца да прегледа или покупи пасоше. Више ми не помаже ни контролок да сузбијем налет  ХЦЛ у желудац. Након два и по сата стајања испред рампе државне границе појави се локални погранични полицајац и нареди водичу да донесе пасоше и преда му их. Док водич преплашено узима кутију са пасошима, полицајац значајно шета испред аутобуса и с времене на врема погледа у небо. Помислих, нешто се горе дешава, па и ја, професионално деформисан, погледах горе да видим шта се дешава. Жена ме муну у ребра:“Не зајебавај се... вратиће цео аутобус“. Брзо схватих да је жена у праву у фиксирах поглед тако жељеној другој линији пробоја-македонској граници. Биомеријски пасоши прегледани су пола сата.

Нешто мало се разумем у електронику, учио сам колико је то наука тражила, знам да се биометријски обрађен пасош веома брзо провери, али добро...кад год службеница ради маникир испод стола на шалтеру пукла је веза са сервером, мада она мисли да је сервер...уствари грешим, не мисли она ништа.

Закључим да се детаљна провера података и идентификација лица ради због тога што готово сви у аутобусу ваљају беле прашкове и разнобојне пилуле чудних назива. Претрнух од страха ако погледају мој пртљаг, који се углавном састоји од лекова страног порекла.

Скоро три сата смо провели на граници чекајући, нико не зна шта и зашто. Или је у питању нешто друго? Али, нико се не буни..у својој држави! И то је оно што ме изненађује. Стално нам дају епитете како смо бунтован и правдољубив народ! Ма хајте....молим вас!

Ни братко  са македонската стране не остаде дужан. И код њега одстајасмо али о комшијама све најлепше...да се не мешам у међудржавне уговоре и међународно право! Бољи познавоци међудржавних односа Грчке и Македоније од мене, три старије даме са штаповима, изнеше процену да нас македонски полицајци намерно задржавају да напакосте грцима због имена Македонија. Један старији господин, очигледно добро информисан, устврди да Македоније неће ући у Европску унију ни за сто година због те балканске ујдурме са Грчком и да нам се црно пише сигурних сто година чекања на граници због тога. Наводно, иза свега стоји „велики брат“ који подржава Македонију јер је одмах признала сецесију Косова.

Грци...види се....Европска унија...прођосмо а да нисмо имали времена ни за неизбежну „пиш паузу“. Сви смо очекивали дивно сторију о античкој Грчкој, оној о којој смо учили у основној школи и гимназији. Цврц милојка. „Кафа вам је толико еура, ВЦ је иза пумпе, полазак за 20 минута“, огласи се водич.

Пролазећи кроз земљу Грчку, где све врви од натписа који вас асоцирају на реч македонија, желудац ми се све више грчио од успутних стајања. Сетих се да сам некада давно, у младости, тако путовао ћиром од станице Лашва до Травника. Улази и излази ко хоће и кад хоће. Воз иде, нема везе!

Коначно Пефкохори и море античких јунака. Човек вам је велико чудо. Зграбих штапове за пецање и право на обалу. Пред лепотом Егејског мора, и љубазности грчког народа, заборавих на петнаест дана  петнаестчасовну одисеју од Београда до Пефкохорија, звану балкански менталитет. Заборавио сам и отоке на зглобовима ногу од силног седења. Као да се Србија преселила у Пефкохори. А и Грци! Сви говоре српски. Нешто ме подсети на она дивна стара времена. У праву сте...да Нови Фосили..за она добра, добра стара времена. Ма пустите емоције...ваљда је то што смо тада били млади!

О повратку нећу ни речи да напишем осим да је нови водич оправдао своје звање. Дивно предавање о античкој и модерној грчкој историји. Господин се зове  Василије и свака му част.

Што се тиче необјашњивог чекања на граници, на Балкану ништа ново. Само су полицајци на македонско-српској граници заменили улоге.Српски полицајац овога пута био је изузетно послован и брз.

Док смо ми сатима чекали самовољне и бахате граничне полицајце, држављани из земаља Европске уније пролазили су кроз њихов гејт без икаквог чекања. Културно..добро вече... сретан пут. Како доликује људском бићу.  

Горак укус последица развода на Балкану, примитивизма и самовоље тешко схватљивих за време у којем живимо, нису могли да сперу ни киша нити хладних пет степени који су нас дочекали у Београду!

Завршни ударац

Док политичка јавност Србије с нестрпљењем очекује имена домаћих и иностраних спасилаца државних функција, из политичке позадине све јасније на површину излазе индикатори суштине „реконструкције“ Владе.

На сцени је извођење завршног ударца Српске Напредне Странке и господина Томислава Николића. Како је постала пракса, на дан „Д“ председник одлази у званичну посету НР Кини а сву одговорност за евентуални неуспех пребацује, како је то и ред, на Александра Вучића.

Да су истрошени општепљачкашки политички успеси „Петооктобарске револуције“ у организацији „демократских снага“ види се по рејтингу у бирачком телу Србије а и по веома опипљивим индикаторима имовинског стања и напрасних интересовања за бизнис некадашњих лидера странака „демократског блока“. Народу се није могла бесконачно дуго продавати магла , а за реалну продају имовине Србије више није било купаца!

Последњи рецидив „демократије“ господин Млађан Динкић одлази на одређено место у новијој српској историји након испуњења своје улоге синхронизатора између међународне јавности, деморатског и социјалистичког блока Србије и потуног преузимања власти од стране Српске напредне Странке.

Реализација ове давне жеље господина Томислава Николића, правног следбеника Српске Радикалне Странке, вешто модернизоване и примерене актуелним међународним и унутрашњеполитичким односима, спроведена је на веома мудар начин – председнику СПС-а и идеолошки блиском политичком партнеру господину Ивици Дачићу понудио је премијерско место и ставио га у позицију развлаштеног гутача ватре лаганог и суштинског признања шиптарске државе на територији Србије под притиском међународних разбијача Србије, и на тај начин му откинуо патриотски део бирачког тела. Коначно, суштинску власт има Николић преко Александра Вучића. Дошло је време за коначни обрачун у складу са рејтингом Српске Напредне Странке. Нема више поделе власти супротно изборним резултатима! Дошло је време скидања маски и бацања рукавица!

Да би реализовали ову идеју, јавност је препарирана борбом против криминала, што у Србији и није тешко јер скоро да нема никога ко је могао а да није завукао руку у џеп државе, незадовољством рада министара, лошим стањем у економији земље, које траје са мањим осцилацијама од осамдесетих година прошлога века, отварањем афера потенцијалних терористичких акција, прислушкивања, риплијиевски дугих судских процеса, као да за такво стање није одговорна Влада већ нека имагинарна сила.

Спасоносно решење је – доводимо нестраначке личности, признате стручњаке из земље и ностранства да раде посао за који ми нисмо способни јер смо такви какви смо а добро се зна какви смо! А они нису као ми и радиће онако како им каже онај ко их је довео, односно послодавац!Још понеки, јер имају двојна држављанства! Какви неспособни министри и директори јавних предузећа који раде по налогу шефова партија! То је спасоносна формула!

Када се замрзну пензије и социјална давања падају лидери ПУПС-а, када се ограничи или онемогући илегално сервисирање партија из јавних предузећа, падају лидери СПС и других мањинских партија јер СНС има легалне изворе финансирања вршењем већинске власти!

Међутим ни стари вукови, прекаљени магови српске политичке сцене се не дају! Одмах су позвали у помоћ цивилизацијске тековине-шта је са вишепартијским системом, поделом власти у складу са изборним резултатима, шта је са законски стеченим правима пензионера? Шта је са социјалном политиком? Народ мора да преживи! Нема даљег стезања стомака? Народ мора да се греје! Није народ крив што је економска криза погодила Србију! Очигледно, план господе Николића и Вучића неће проћи неокрњен.

Биће то још један блед компромис постојеће политичке гарнитуре на власти који неће донети никакве позитиве резултате за државу Србију осим за саме актере идеје и несумњиво почетак пада рејтинга Томислава Николића и Српске Напредне Странке. Истовремено вероватно ће доћи до анализирања грешака демократског блока, њиховог окупљања око нове идеје коју би бирачко тело прогутало и њеног јачања.

За суштинске промене у Србији потребне су нове идеје и поличке снаге, којих нажалост, за сада нема.  

Вруће лето

Прочитао сам неке вести да је мистериозни антенски систем ХААРП престао да ради због српског синдрома: онај који је требао да брине о парама, истраживач Алфред Вонг наводно је проневерио 1,7 милона долара. Присталице теорије завере приписивале су необично високе температуре у Србији, када им време није, и необична понашања манифестована психичким поремећајима овом научном пројекту. Температура би требала да се сада нормализује, али није. Никако да се нормализује!

Подигла се температура изазвана трагичним убиствима двојице људи од стране припадника јединице Жандармерије МУП Републике Србије која, по дифолту, треба да штити животе грађана који, осиромашени до крајњих граница, одвајају новац за добре плате припадника ове елитне јединице.

Догађај је иницирао нагомилане фрустрације  политичке елите Србије и сваки лидер  је користи у мери и на начин који доноси највише електорских гласова. Међутим проблем је јако сложен и ако се не приступи озбиљном, смисленом и системском решењу, биће још много оваквих догађаја и тежих последица.

Да разјасним-не интересују ме имена актера-интересу је ме појава коју анализирам.

Где су корени прилично лошег стања у редовима дела припадника МУП Србије?

Кад су ратнохушкачки говори политичара сепаратистичке и националшовинистичке оријентације 1991. године СФРЈ постали отворено противуставни и, осим што су водили распаду Федерације и промени друштвено-политичког уређења и увлачили народе у крваве грађанске ратове, ЈНА је требала да искористи своје уставно право, изведе војни удар, похапси цело тадашње Председништво СФРЈ, на челу са Стипетом Месићем и лидерима национал –шовинистичких странака у републикама, разоружа паравојне формације и у мирним међународним и унутрашњим околностима створи услове за неки од облика референдума народа како желе да наставе да живе!

Нажалост, тадашње руководство ЈНА и само поцепано фракцијама по шавовима националне припадности и  неспособно да преузме историјску одговорност за судбину народа, остала је неми посматрач распада државе и што је још горе, дозволила да појединци воде властите ратове. Годинама васпитавана на принципу негативне селекције кадра, није била способна да сама донесе битне одлуке. Научена да чека нечије наређење, директиву или рецимо проглашења ратног стања на делу или целокупној територији СФРЈ, била је ипак толико „мудра“ да без писаног документа Председништва СФРЈ није хтела да се упусти у војну акцију! А Председништво, као што знамо, то није хтело!

И то је био почетак краја мита о снази ЈНА!

Господин Слободан Милошевић је добро уочио овај проблем и на време око себе створио језгро неспособних генерала, чије су се војничке способности и политичка виспреност показали у каснијим догађајима. Уз то С.Милошевић није желео опстанак СФРЈ, био је националшовиниста и човек који је у својој ауторитарности настојао да елиминише све политичке противнике без обзира на погубност његовог искривљеног погледа на савремени свет. Настојао је да уништи борбену сподобност ЈНА, а затим и ВЈ. Једоставно, заврнуо је славину за опремање савременим борбеним средствима. Али је зато делио чинове генерала и пуковника и одликовања. Озбиљно говорећи СРЈ је дочекала агресију НАТО неспособна да се супротстави модерној агресији! Војска Југославије је била способна за рат на копну и треба одати признање војницима, подофицирима, официрима и појединим генералима на сјајним решењима за маскирање на оперативном и тактичком нивоу.

Господин Милошевић је, супротно логици наступајућих догађаја, јачао МУП Србије. Зашто? Ради одбране власти и остварења идеје о великој Србији! А зашто не ЈНА? Зато што је за ангажовање ЈНА био потребан агресор кога није било и свако ангажовање армије ради решавања унутрашњих политичких проблема међународна заједница би осудила и могло је доћи до војне интервенције међународних снага још 1991. године. Међутим то се није десило тада али се десило 1999. године. Ангажовао је Војску ради политичких проблема!Грешка учињена Уставом из 1974. године више се није могла исправити 1999.године. Поготово не у тада актуеним међународним односима.

Аутистична политика логички је ишла ка свом последњем чину!

Десио се погубни искорак политичара ограниченог националшовинизмом, претварања дела МУП србије у паравојну формацију! Ко је био погодан за ту „краткорочну“ мисију борбе за „српске“ интересе? Криминалци и искрене патриоте који су изманипулисани митом о спасу српскох народа. Ко су били „команданти“ тих формација? Аркан? Легија? Војска се поцепала! Официри срби из Крајине и Републике Српске иду у рат а срби из Србије играју фудбал средом и петком!

Какав политички дилетантизам и лакрдија!

Настаје сукоб припадника ВЈ и парвојних формација. Четници против комуњара! Генерали решавају виталне проблеме поделе станова у „цвећари“. Све супротно важећем Уставу. Али ко још поштује Устав и Закон о ВЈ. Важно је шта каже „тата“! Али „тата“ ништа не каже писмено. Само усмено!

Муп је био пун припадника сумњивог морала који су имали легалан статус припадника МУП, легитимације, положаје, плате. Шта су умели да раде? Које школе су завршили? Какав им је досије?

Уместо де се 2000. године радикално расчистило са паравојним формацијама у МУП-у прави се грешка која доводи до убиства премијера. Али корени су дубоки и биће јако тешко да се МУП реши синдрома паравојне формације из 90. година. Што рекао један мој познаник ;“Дете се родило ваља га љуљати“.

Какав је кадар унутрашње контроле У МУП-у? Ако унутрашња контрола ради свој посао како ваља пропусти се не би смели дешавати. Шта раде органи безбедности? Шта ради БИА? Па она мора да зна шта се дешава са припадницима тако важне јединице. Безбедносне провере су основ за рад у тим јединицама! И стална контраобавештајна заштита јединице! Или се ради о дојучерашњим саборцима?

Неко ће морати да преузме улогу Александра Великог, узети мач и пресећи „гордијев чвор“.

Знам и како се то ради! Једноставно промешате кадар као кад мешате карте. При том урадите још нешто, што није за јавност. И резултати ће бити видљиви веома брзо! Потребна је само воља и храброст да се то уради. Одлагање решења води ескалацији проблема!

Прислушкивање

Мало, мало, појаве се сензационалне вести о прислушкивању електронских комуникација грађана. Нико није имун на ову савремену диверзију које државе изводе ради прикривања виталних политичких  проблема. Тема је јако инспиративна за обичан народ јер је полутајна, мистична, оставља простор за сумње, ствара привид о некој невидљивој сили која зна све о нама!

Ни једна држава на свету не одриче се политичке манипулације властитим грађанима стварањем привида о свемоћи електронског прислушкивања. Када треба скренути фокус народа са неког реалног политичког или економског проблема државе, у помоћ прискачу разне обавештајне и контраобавештајне службе које коришћењем „моћних“ електронских система све знају и све могу!

Међутим, смисао политичке диверзије није потпун ако се у игру не уведе још један савремени играч-свемоћни и имагинарни борац за људска права. Он је ту да осуди такво понашање отуђених делова властитих служби, да устврди како нико није јачи од државе и да ће држава и демократија победити, како ће колевка демократије издржати још један напад на њу, и како повампирени хладноратовски, комунистички или неки локални дух неће васкрснути!

И други играчи, који примају плате од исте те државе, у форми невладиних организација за продају магле, брзо се уклапају у игру и јављају се саопштењима, осудама, анализама проценама.

Последњи играчи у тиму су јавни медији који „спинују“ све што се „спиновати“ може а да о проблему о коме пишу знају колико и баба Бисерка из Доње Муртенице. Али, добро се продаје, народ воли надприродне силе!

Немам намеру да о овом озбиљном проблему пишем на начин који већини читалаца може остати нејасан и указаћу на неке чињенице а читаоци ће сами извући закључке.

Да бисте некога „прислушкивали“, „пресретали“,“ тајно слушали и снимали“ и како год хоћете, мора да постоје људи који даноноћно раде у реалном времену или преслушавају и читају те силне разговоре и мејлове! Ако то радимо непрестано, приближавамо се теоријској претпоставци- један комуницира један слуша. Пола човечанства слуша другу половину! Најобичнија глупост, зар не?

Закључак је да је тајно слушање, које реализују легалне службе држава, искључиво усмерено на прикупљање података о плановима и активностима група и појединаца ради документовања њихове противуставне и противзаконите делатности као и на плану економије( економска шпијунажа), најпростије речено. Ово је један од облика заштите сваке државе и то није никаква сензација. Сензација је када се такве ствари објаве, и увек имају за циљ покретање неког политичког процеса.

Дакле, дневнополитичке појаве треба посматрати као посебне у односу на опште политичке циљеве сваке државе.

Посебно је питање колико су подаци прикупљени прислушкивањем „слободних“ комуникација оперативно употребљиви? Или мислите да се непријатељски рад и комуникација носилаца тога рада одвија на отворен начин?

Јасно је да афере овога типа имају у позадини други циљ.

Права питања су актулни политички и економски односи САД и земаља Европске уније, јачање Русије и Кине и све присутнији фактори Индије, Бразила као и земаља некада несврстаног света.

Судећи према учесталости чарки, прерасподела светске политичке и економске моћи полако измиче Вашингтону и он је тога свестан. Да се нешто дешава сведоче и бунтови значајних слојева народа на свим континентима. Сетимо се феномена револуционарне 1968. године!

Комунизам у нама

Скоро да сам истрајао у намери да се више не бавим јаловим послом анализирања и коментарисања српске политичке сцене али нисам могао да останем равнодушан на најновије процене, анализе и оцене стања у коме се нашла Србија, изговрених од  људи који себе називају политичарима.

Има томе добрано година да сам приметио да ти људи имају лепа одела, возе се скупоценим, по правилу државним, колима и живе у елитним деловима својих изборних јединица. Редовно их можете видети на дипломатским пријемима  страних држава, којих у Србији има око 65, и пријемима разних других мисија. Неке земље имају више државних празника, а ту су и пријеми поводом војних празника.  Једноставно, немогуће је не запазити те људе! Схватио сам да је занимање политичар веома уносно и профитабилно занимање и покушао да видим да ли постоје школе у којима се школују будући политичари. Поред уложеног труда нисам успео да нађем такву школу. Факултети полититичких наука не школују политичаре! Тачније, нашао сам политичку школу у Комровцу и Високу политичку школу ЈНА, али те школе одавно не постоје као ни држава којој је био потребан школован политички кадар.

Истрајан у намери да утврдим истину, на сајту Републичког завода за статитику, према попису из 2011.године, у Класификацији занимања-азбучни списак назива занимања, установим да нема занимања-политичар. Има руководилаца (директора), функционера и законодаваца који „ планирају, управљају, координирају и оцењују све активности привредних друштава, државних и других организација....“, итд и то би се могло наћи простора да се уграде политичари, под условом да испуњавају захтеве радних места.  Међутим, многи себе називају политичарима а не раде ништа од наведених активности.

Истраживање ме води даље до Речника српско хрватскога књижевног језика (издање Матице српске  - Нови Сад 1971. године), и присетих се одавно наученог одређења речи политика-укупност свих радњи које се предузимају у одбрану класних интереса ради освајања и јачања класне власти! А политичар је онај који се бави политиком. А политикант је човек који се бави политиком не држећи се никаквих принципа и не бирајући средства да постигне и оствари своје циљеве!

Одавде потиче рашомон васколике декаденције народа СФРЈ.

Нагло губљење кохезионог државног, идеолошког и класног идентитета, неспретно и аутодеструктивно пренаглашавање националног идентитета које нас је увело у ратове и разарање моралних и етичких норми у друштву, узели су свој данак и довели нас до веома тешке ситуације! Није економска слабост државе најцрње што нам се десило. Много је горе то што не постоји кохезиона идеолошка и политичка снага која има стварну намеру да успостави модерну демократску државу засновану на владавини права са економијом која је примерена природним и људским ресурсима Србије.

Постављају се многа питања. Која класа је код нас на власти? Радничка? Не! Буржоаска? Немамо је! Кoja нам је идеологија? Немамо је! Вера у Бога? Па зар верници раде то што ми радимо? Зашто су нам онда криминал и корупција у порасту?

Време је да озбиљно говоримо о суштини проблема.

Комунистичка идеологија била је и остаће највиши теоријски модел организације људског друштва. Операционализација комунистичког теоријског модела кроз разне облике социјализма била је осуђена на неуспех јер нису постојали суштински историјски услови. Комунистичка идеологија је историјски злоупотребљена и искориштена од оних који су требали да је реализују. Партијски лидери за лично богаћење и место у историји, полусељачко-радничка класа за ситна поткрадања властите  државе коју очигледно и нису прихватили као своју а лумпенпролетеријат је искористио историјску шансу привида да учествује у управљању државом вешто сроченом флоскулом о демократском централизму. У суштини, сви су, без изузетка, били руковођени личним малограђанским менталитетом како украсти део државе. Погодније тло за тако нешто од споја комунистичке идеологије и самоуправног социјализма није се могло наћи.

Свет се увелико променио а ми смо и даље исти у пракси. Распад СФРЈ само је помогао да се прикривена потреба сиромашног балканског филистра за материјалним богатством ослободи у објективно могућим условима. Мењани су закони који су ишли на руку пљачки природног и радом генерација створеног богатства и тако је учинили легалном и легитимном. Исто као што су радили комунисти! Од ситних крадљеваца тоалет папира и електрода за заваривање претворили смо се у модерне и легалне канибале властите државе! Створена је нова класа. Класа људи на власти!

Искривљена комунистичка свест у нама о држави- крави музари- још увек је дубока и зато нисмо у стању да реализујемо никакав програм који би водио оздрављењу друштва.

Кад год би се говорило о оптимизацији прегломазног државног апарата резултат је био повећање администрације. Када год бисмо прокламовали независност судске власти, резултат је био још већа зависност. Кад год би се инсистирало на реду у раду законодавне власти резултати су били катастрофални у пракси. И не треба да будемо зачуђени оваквим стањем. Оно је последица намерно створеног хаоса.

Посебна прича је вишестраначје у Србији. Оно није израз хуманистичког достигнућа да се кроз интересе разних друштвених група артикулисаних кроз  политичке странаке дође до оптималног развоја заједничке државе, већ је модус деобе добара - краве музаре. Да је ова тврдња тачна јесте тренд сталног пада стандарда грађана. О томе недвосмислено говори податак да нити једна странка на власти не говори о томе како је преходна направила бољитак који је могао бити и већи да су добро радили, већ се бави питањима колико је која влада осиромашила народ. Веома је индикативан тренд да свака странка или коалиција на власти има примаран циљ да стабилизује катастрофално стање у привреди и финансијама земље које је изазвано радом претходне власти.

Од окторбра 2000. године једни те исти људи су увек  у власти! Љути политички противници из скупштинских клупа, неистомишљеници из кабинета и судница, када се угасе камере новинара постају добре, старе колеге  из фирме зване власт  и разговарају о томе колико им још треба до пензије!

Додирнули смо дно! Класа на власти нема више одакле да узима. Народ је осиромашен и свако даље сиромашење могло би да изазове веома непријатне социјалне немире. Странци не дају помоћ и кредите! Све што се могло продати, продато је и потрошено. Оно што је остало а вреди, чува се као очи у глави јер су те друштвене фирме извор какво-таквог стандарда власти и акумулациона језера за одржавање социјалног мира. Где је онда решење?

Решење је у одбацивању неприродно израслих органа саме власти или простије речено у концентрацији постојећег богатства у руке мањег броја људи. Слабији отпадају, само јаки остају. Покушава се да се врати део опљачкане имовине вођењем непотребно дугих предистражних радњи које остављају простор за сумњу у праве циљеве борбе против криминала и корупције јер кад се пандорина кутија отвори, не зна се ко ће све бити захваћен. Зато су кривична гоњења селективна!

Али, није баш све тако црно!

Србија има и некога чији се рад види. Рекао бих, најбољи амбасадор које је Србија имала од 80-тих година. То је председник Тома Николић! Оспораван, контроверзан, хваљен, понижаван, понекад политички ирационалан, показао је да је доследан борац за Србију и председник свих грађана. Најзрелији и најозбиљнији политичар. Искрен је верник и кад се позове на Божје законе на Опленцу, народ га слуша. Обнавља старе везе у међународним односима. Мудро саставља покидане конце са земљама трећега света. Не прети онима од којих зависимо али и не попушта. Ако би му се имало што замерити то је да би требао наглашеније да обузда узбуњиваче народа. Господин Николић има право то да чини и треба да чини. Народ, изгледа, једино у  њега има поверење и то је доказао на изборима, и подржаће га. Председник сигурно зна да српски народ воли институцију председника, било да се она зове краљевско височанство, маршал,стари, или тата. Некако...нису нам на срцу функција премијер, потпредседник Владе, председник Парламента, има ту нешто у колективном памћењу српског народа...председник..он се поштује, он је „патер фамилијас“ Србије. Знате оно...кад се обрати народу...,а затим и уследи аргументована акција, па некога и смени ако треба!

Кад је господин Тома Николић одлучио да оснује Српску Напредну Странку и раскине са аутистичном и нациналистичком политиком др. Војислава Шешеља, било је јасно да смо добили правог и реалног политичара који може да поведе Србију у неко боље време. Само нека истера мангупе из својих и редова других странака и створи услове за владавину уставности и законитости у земљи. Може се десити да остане сам са народом! Било би јако лепо да се то деси!

Медијско сецирање државе

Не знам зашто, али стално се присећам некада научене приче о методима прикупљања обавештајних података. Наиме, у 2.светском рату, Енглески РАФ имао је проблем да пронађе војне објекте у којима се су складиштене и одакле су лансиране ракете на енглеску територију, највише на Лондон. Сваки покушај да се до података дође агентурним путем није давао резултате а онда се неко у енглеској војнообавештајној служби досетио да има и других начина да се дође до вредних обавештајних података - легалним путем - преко медија.

Име главног инспектора хитлеровог ратног ваздухопловства и ракетних јединица није било тајна, као ни то ко му је била супруга. Тајна је била где инспектор иде у инспекцију и то немачки медији нису објављивали, али су објављивали да је супруга главног инспектора била у хуманитарној мисији у том и том месту, у сиротишту у том и том месту, да се појавила на отварању тог и тог догађаја у том и том месту!

Позната супруга познатог политичара, као што је ред у цивилизованим друштвима, прати свог супруга. И док он инспекторише оружане снаге или води политичке разговоре, супруге се баве хуманитарним и меценским активностима. Тако је и дан данас!

Проницљивим аналитичарима енглеске војнообавештајне службе није било тешко да уоче где су се налазили тражени војни објекти. Пратили су само активности супруге главног инспектора и 90% података је било на длану. Све остало, тачна локација објектата и дејствовање по њима авијацијом, била је војничка рутина!

Опет не знам зашто, стално се присећам речи професора српског језика Девете београдске гимназије покојног Милана Влајина, који је за ученике који стално ћуте знао да каже: „ Са њима ми је најтеже. Не знам да ли ћуте јер су толико мудри или  су толико глупи да не умеју ништа да кажу“.

Последњих  неколико десетина недеља пратим емисију „ Утисак недеље“ ауторке Оље Бећковић, и запазио сам на први поглед нормалну новинарску оријентацију да у емисије доводи саговорнике који припадају позицији, опозицији и интелектуалцима- наводно објективним аналитичарима. Гости су веома репрезентативни – шефови странака, министри и релевантни представници Скупштине Србије. Њима се у емисији телевизије Б 92 придружио и сам Председник Србије као саговорник новинарке Љубице Гојгић.

Користећи се више или мање вештим вођењем емисије новинара телевизије Б 92, и толико пута доказане политичке неопрезности, нарцисоидности и естрадофилије наших политичара, у свакој емисији исплива на површину понешто од „прљавог политичког веша“ тако да је свакој држави, организацији или појединцу, који имају било какве политичке аспирације према Србији, јасно са каквим „ политичким потенцијалом“ имају посла. Толика политичка неодговорност за изговорено, наивност процена и крајње неприкривена манипулација бирачима, са искључивим циљем да се што дуже остане у „политичком седлу“, не може се видетети нигде у политички озбиљним државама! Емисије личе на познату причу о нарученом истраживању одређене друштвене појаве - само реците шта желите да постигнете истраживањем и то платите а наш је посао да добијете резултате које желите!

Да ли постоји или не постоји намера да се поједини актери српске политичке сцене политички дискредитују без обзира не реално негативне последице по државу, није јасно, али да има ту нешто што се „ваља иза брда“, има. Хтели ми то или не, гледаоцима се намећу закључци да није исто хтети и волети да будеш политичар и стварно бити политичар;  једно је волети уметност а друго бити уметник; једно је мислити да си паметан а друго је бити паметан. Коначно,  једно је причати да волиш свој народ на Косову а живети у Београду а друго под истим условима делити живот са народом на Косову! По правилу, након сваке емисије гледалиште постане богатије за још неку недоследност вечитих политичких прегаоца од омладинских дана до старачког дома.

Јасно је да се пред очима српске јавности сваке недеље дешава медијско сецирање државе, од кога дугорочно гледано, штету има само народ Србије.

Па шта с тим, рећи ће све демократе ове земље!

Што се тиче последица по учеснике јавног обезвређивања политичких противника, уколико за то постоје материјални докази, подржавам тренд новинара. Међутим, последице не сносе политички актери него грађани!

Краткорочно гледано, ради се о већ виђеном и вешто вођеном предизборном позиционирању бивших стрнака из „демократског блока“. Оно што се „ваља иза брда“ јесу нови избори као последице неуспеха странака на власти да добију датум за почетак преговора о придруживању Европској унији. Да датум нећемо добити под нашим условима, то је ваљда јасно сваком имало озбиљном мислећем бићу. Једноставно, економски развијена Европа нема интереса да нас, са економијом која би да само узима и ништа не даје и са безбедносним проблемима који никоме нису потребни, прими у своју алијансу и нема интереса да се ангажује на проналажење решења које би ишло на руку Србији. Да не говоримо о томе да иза окупације Косова и Метохије стоји бездушна и енормно брза експлоатација свих природних ресурса!

Ствари стоје супротно! Да не говоримо о историјским разлозима који су позадина свих антагонизама вечински католичког дела Европе према Србији.

Запад чини све да дефинитивно уништи кредибилитет Србије као државе. Наводна брига запада за Србију, путем финансирања економског развоја Србије, је политичка флоскула наших партија за интерну употребу спинована путем властитих медија. Када је запад у питању треба се присетити изреке:“Чувај се данајаца и када ти поклоне носе“!

Да политичка „елита“ свих табора жели нове изборе јасно је сваком ко разуме манипулативну технику политичара у игри званој „опстати на власти по сваку цену“. Осим изборних обећања народу и по тој основи захватања пара из државног буџета већина лидера ништа друго нити зна нити може да уради. Што се њих тиче они би да буду у вечитим изборима, јер када се освоји власт онда се мора нешто и урадити и почиње да делује позната логика:“Освојити власт и није тешко, тешко је остати у њој“.

Када имате слабашну економију базирану на иностраној помоћи без стварне жеље да покренете властите ресурсе, кад имате војску конципирану на моделу 2. светског рата, технички инфериорну и међународним обавезама преузетим након 2000. године неупотребљиву као било какав „аргумент“ за решавање територијалних проблема и организовани криминал као доминантан облик понашања у већини сфера државне управе, здравства школства итд, не остаје ништа друго него да се генеришу оправдања за опстанак на власти.

Народу се пласирају избори као виртуелни чаробни штапић који ће казнити „неуспешне“ на власти и својом вољом довести нову гарнитуру истих људи који су у српској политици преко двадесет година. Србија и српски народ стално изнова ударају у исти камен! Да ли нам то треба?

Напомена аутора: Текст није лекторисан

Викиликс "пецање"

Пажњу ми је привукла вест објављена у данашњем „Куриру“ о садржају телеграма бившег Америчког амбасадора у Србији,  H.E. Камерона Мантера, који је објављен на сајту Викиликса под 09БЕОГРАД236, као UNCLASSIFIED/FOR OFFICIAL USE ONLY, о наводно речима господина Драгана Ђиласа које се односе на планове изградње Београда да су „више маркетиншки него стварни“. Да ли је господин Ђилас стварно изјавио то што је написано у телеграму амбасадора Мантера није битно за оно што желимо да анализирамо.

Погледао сам сајт Викиликса и садржај наведеног телеграма и у себи помислио како је извештај, под условом да је веродостојан, u обавештајном и аналитичком смислу најобичнија „ trash „ информација. Запазио сам и то да нити један извештај Америчке амбасаде у Београду није степенован као поверљив или тајна „ confidential“, што је, професионално говорећи и било за очекивање. Али, кренимо редом!

Слање отворених обавештајних информација, на данашњем технолошком нивоу, је незамисливо и смешно. Још је мање вроватно да тако неозбиљно ради обавештајно-безбедносни систем САД. Обавештајне информације од значаја за државу корисницу информација се не шаљу на овакав начин. Да ли сте негде прочитали да је објављен обавештајни извештај било ког војног изасланика на Викиликсу? Нисте, нити ће икада бити! У чему је онада „квака“ ове провале. Ствар је веома проста!

Дакле, јавност је данас упозната са тим какав нам је градоначелник Ђилас - да ни сам не верује у оно у шта убеђује „наивне“ грађане. И они малобројни који су веровали у њега, сада ће дефинитивно да промене политичку вољу! Дакле, информације које имају за циљ да усмеравају одређене политичке процесе у земљи објекту напада, пласирају се на овај начин, наводно тајно а у суштини отворено, ради „пецања“. И не само то. Ствара се клима неповерења и нехомогености политичке елите. Они наивнији политичари резонују да „кад може Ђилас тако да прича што не бих и ја мало олајао тог и тог, и он има путера на глави или спиновао себе као богом датог саговорника“. И тако се постиже циљ!

Право је питање зашто наши политичари уопште имају потребу да образлажу страним амбасадорима нешто што није унапред договорено у самој влади, и да ли и једна обавештајно-безбедносна  иституција Србије учествује у пласирању  дезинформација и информација које су у нашем интересу?  

Они амбициознији то одмах приписују актеру „афере“ као негативно бројање у даљим политичким комбинацијама. И тако је безвредна информација из 2009. године искориштена за актуелне догађаје у београдском политичком животу 2013. године.  Не желим да верујем да наши политичари имају потребу да се доказују амбасадорима страних земаља као дволични! Да једно причају јавно а друго тајно! Најмање желим да верујем да смо 5. октобра колективно изманипулисани!?

Али да се вратимо на „спектакуларне“ информације Викиликса. Да су оне стварно тако спектакуларне никада неби угледале дана ни оне ни људи који их постављају на „мрежу“. Све је то део добро осмишљене игре озбиљне обавештајно-безбедносне заједнице САД и вероватно још неких западних земаља у првом реду Велике Британије. Нема ту ни „и“ од информација. Информације из тих „обавештајних“ телеграма су најобичније пикантерије за жуту штампу. Да је то тако не спори ни аутор телеграма – није га класификовао и служи само за службену употребу.

Истина је и то да је Србија одавно престала да буде обавештајно интересантна за обавештајно-безбедносну заједницу западних земаља. Шта би то њих могло да занима што не знају или им сами нисмо рекли?  

Оне праве обавештајне информације немогуће је „пресрести“ ни радио извиђањем нити скидањем са интернета нити „слушањем“ са жице. Начини шифрованих преноса правих информација су добро чуване тајне сваке земље и за пробијање тих информација лете главе без сведока!

Данас је оправдано поставити питање ко све учествује у обликовању политичког живота у многим земљама широм света; ко су добри а ко лоши момци; ко и зашто даје огроман новац за савремену информатичку технологију и зашто они прави „обавештајци“ своје извештаје саопштавају и дан данас на „увце“!?

Напомена: Текст није лекторисан