Политички харикири премијера Србије.

Случајно или намерно, не прође дан да ме анкетари изборних штабова или истраживачких агенција не позову телефоном и добрано испитају шта мислим о шансама њихових кандидата на предстојећим изборима. Ако је избор случајан, онда су добре паре дате за телефонирање а ако није, вероватно сам у некој бази података.

Заказани парламентарни избори 2016. године подсетили су ме на изборе за председника Савезне републике Југославије  24. септембра 2000. године, које је господин Слободан Милошевић, председник СПС изгубио са 1 826 799 ( 37,1%) гласова у оквиру коалиције СПС-ЈУЛ-СНП, од Војислава Коштунице, председника Демократске странке Србије са 2 470 304 гласа (50,2%) у оквиру коалиције Демократске опозиције Србије.

Било је то, наводно, велико изненађење! Јесте, али само за председника СПС господина Милошевића и уског круга људи око њега! Шири круг људи је знао шта ће се догодити и на време је заузео позиције које ће успешно валоризовати након пуча 5. октобра 2000. године, који је, према мојим сазнањима, био планиран у иностранству, да би се дао легалитет и легитимитет каснијим политичким и економским корацима пучистичких лидера.

Онима који су знали право стање ствари у земљи, било је јасно да Милошевић губи изборе. То су у првом реду биле обавештајно безбедносне службе СРЈ јер су имале податке да председник Милошевић након свих погубних резултата своје владавине и агресије НАТО на СРЈ, није више стожер око кога би се могла окупита нека нова енергија народа. Он није имао јединство ни у својој коалицији а посебно је била присутна фракционашка борба кадрова СПС и ЈУЛ-а. Та борба је почела у породици Милошевић и преносила се на целокупни политички живот, а добрим делом и на спољну политику и међународне односе СРЈ.

Ситуација се поновила на председничким изборима 2012. године, који су одржани од 6.-20.маја, када је господин Борис Тадић, председник Демократске странке изгубио са 1 489 800 (47,4%) гласова од Томислава Николића, председника Српске напредне странке са 1 518 500 (49,4%) гласова!

Опет је био изненађен само председник Тадић. Ни људи око њега нису били изненађени јер су, сваки на свој начин, учествовали у његовом рушењу. Председник Тадић је потценио прво своје политичке противнике а онда и оданост властитих сарадника.Није схватио чињеницу да више није у милости запада. Пад господина Тадића био је нормална последица нарцисоидне политике отуђене од реалности и одговор оне Србије која није била онаква какву је желео њен председник.

Коначно смо дошли до нових, парламентарних избора који ће дати одговор на питање хоће ли се историја изненађења на изборима у Србији поновити и хоће ли се председник Владе Србије, Александар Вучић одржати на трону? Ако то и успе, питање је шта ће се десити након тога?

Многе званичне процене су да ће се одржати на трону. Али, не треба заборавити да званичне процене излазе из изборног штаба самог Вучића! Дакле, велика је вероватноћа да су оне жеље а не збиља у Србији! А каква је та збиља и колико она иде на руку господину премијеру? Судећи према свему, веома лоша!

Дуг Србије је све већи; стандард опада; борба против организованог криминала и корупције је мртво слово на папиру; процес придруживања ЕУ је на климавим ногама посебно због поглавља 23 и 24; правосуђе је у колапсу; емоције народа су грубо повређене приближавањем Србије НАТО на мала врата без обзира на реалну одговорност самог премијера; иницијатор је најнепопуларнијег „закона о смањењу пензија“ иако је на власт дошао управо обећањима да пензије неће дирати а и то је урадио на дискриминаторски начин ударивши на имовину интелектуалног дела пензионера Србије и свих оних који су одвајали више у државни Фонд ПИО; Војску Србије је свео на организацију чије су могућности веома дискутабилне и спољну политику учинио таквом да Србију нико више не доживљава као кредибилног партнера.

Дакле није довољно говорити о томе како имамо велики углед! Наручени новински чланци с таквим оценама се добијају за 100 $. О угледу земље и стабилности политичког система говоре домаће и иностране инвестиције у привреду Србије без да субвенционишете могуће ризике!

Дакле, господин Вучић и СНС немају објективних услова да рачунају на велику победу. Једину наду имају, чини се у оном делу бирачког тела, које није дирано мерама Владе за „стабилизацију“, међу пензионерима који имају примања испод 25.000 динара и многе привилегије социјалних случајева.

Ако ствари стоје тако, а изгледа да стоје, јер 60% пензионера има примања  мања од 25.000, а како се са тим парама не може живети реално је да је огроман проценат људи у сивој економији! Ако ово није тачно онда се намеће закључак да је већина у Србији социјални случај, скоро па тачна, или ће то ускоро бити!

Ако бисмо били наивно добронамерни и нашли оправдања за урушавање свих вредности Србије, никако се не може прихватити чињеница да господин Вучић иде у изборе у коалицију са Др Миланом Кркобабићем. Слободан сам да изнесем оцену да је овај потез раван политичком харикирију!

Виђао сам свакаве политичке одлуке, али оваква се противи свакој логици. Зна ли господин Вучић да 1.700.000 пензионера, а вероватно још толико пунолетних чланова породица тих пензионера неће гласати за СНС. Ако председник рачуна на оних 60% гласова пензионера, грдно се вара. То бирачко тело веома лако мења страну!

Београдом и Србијом се шире протести пензионера Србије, војни пензионери протестују већ годину дана! Господин Вучић је спречио формирање анкетног одбора у Скупштини Србије, који је покренуо народни посланик проф.др.Јанко Веселиновић, ради преиспитивања рада Фонда ПИО Србије? Протести прерастају у покрет! Цела српска опозиција хоће пензионерске гласове и добиће их, јер је извеснији помак напред са опозицијом него са оваквом позицијом!?

Чини се да је господин Александар Вучић, лимитиран објективним и заслепљен властитим нереалним могућностима, повукао најлошији политички потез и прешао Рубикон који га, за сада, води у веома неизвесну политичку будућност.

Има ли господин Вучић кеца у рукаву код оваквог стања ствари или само блефира да би спасио што се спасити не може?