Што не бива, не бива.

Дошао комшија домаћину у кућну посету да прозборе коју уз чашицу. Домаћица помузла краву и ставила котлић са млеком близу шпорета у намери да га скува. Однекуд, појави се маче па право на млеко! Домаћин дохвати маче, заврну му шију и не гледајући ефекте, баци га у угао собе. Згранути гост га упита:“ побогу комшија шта то уради, па то је мало маче, не зна оно још шта се сме а шта не“!

„Јесте комшија у праву си, али, јеси ли ти покушао да урадиш то са матором мачком, има да фркне на тебе а ако пробаш да је макнеш хоће и гадно да огребе. Ствари треба на време поставити на своје место“, одговори домаћин.

Е сада, овај шлагворт у коментар, због јучерашњег нецивилизацијског испада министра Војног, господина Гашића, има аспирације да покрене промишљање о катастрофално лошој државној политици када је одбрана земље Србије у питању. Да се испад није десио актуелном министру , десио би се неком другом, јер постоји законитост у бесмисленом или намерно бесмисленом постављању министара одбране. Нити један министар одбране, од 2000. године на овамо, није унапредио систем одбране. Само су га сакатили  и чинили инфериорнијим у односу на окружење. Најважнији задаци  министара војних биле су продаја војне имовине уз економски аргументацију да нам није потребна.  Афере које иду уз тај процес, имале су задатак да медијски скрену пажњу јавности и да сакрију суштину – урушавање одбрамбене моћи Србије! То и јесте истина – шта ће Војсци, која је сваког дана све мања и технички инфериорнија, велика имовина!

Да ли је оваква констатација прејака и неоснована критика?

Можемо ли да замислимо ситуацију да је гувернер Народне банке Србије по образовању атомски физичар? Или, да је министар правде дипломирани саобраћајни инжењер? Или да је минстар здравља дипломирани политиколог?

И да не набрајам. Било би и тужно и смешно.

На функцију министра одбране доводе се партијски кадрови, који се у биће војне организације не разумеју и зато се баве стварима које немају везе са делокругом министарства на чијем су челу. То што они мисле да су компетентни, што је опет последица незнања, е то доводи до оваквих и тужних и ружних догађаја на унутрашње политичком плану и велике бламаже целе државе на међународном плану.

Данас, најважнија функција сваке озбиљне обавештајне службе јесте сазнање о стручној оспособљености и моралу неке армије, које, гле чуда, случајно репрезентује министар одбране! О борбеној способности или инфериорности знају сви, углавном све! А афере и бруке челних људи министарства одбране на најгрубљи начин руше морал Војске. Ако опет, они најтврђи сумњају у овакву оцену онда ћу да их подсетим – шта то беше лични пример? Знамо ми да министар то не мора да зна! Али је време да се каже да морају да науче. Или да их неко томе научи!

Премијер Србије је коначно притеран до дувара. Није имао куд и одрекао се Бате, тешка срца. 

Споменуо је још неке! Како каже повукао је црту. Ред је да то учини. Ето рецимо, министар Вулин почео сваки дан, неосновано, да пујда народ против војних пензионера. За час, незадовољство народа може да се пресели против Војске. Само је потребно да неко кресне иницијалну капислу ( кеки кажу и капсла) неком афером, и да детонујући штапин покрене одијум традиционалних непријатеља војске!

Може ли се овако озбиљно водити држава? Руше се тешко постигнути и евидентни успеси на спољнополитичком плану. Руше се скромни економски резултати. Руши се поверење страних инвеститора. Државу представљају људи! Будимо искрени. Сетимо се примитивизама наших партијских министара?

Чини се да је премијер одлучио да се ослободи „мангупа у својим редовима“.

Нажалост то ће тешко ићи. Ако то жели мораће да реализује своју, у последње време све помињанију идеју, о томе да је он премијер свих грађана Србије. То значи раскидање са концептом постизања партијских-материјалних интереса на рачун државних и народних пара!

А Војска је велики буџетски корисник !

Забрињавајуће је то што премијер Владе Србије не види замену за господина Гашића. Зар није логично да то буде неко из редова војске, бивши или садашњи! Зар господин премијер не зна колико професора доктора наука има међу генералима, пуковницима и међу војним пензионерима који би били прави министри одбране и који би се борили за подизање угледа одбрамбене моћи Србије. Верујемо да зна.

Питање је само, шта стварно жели премијер или колико је аутономан у реализацији својих опредељења?

Текст није лекторисан.

Приликом преузимања обавезно навести извор.