Угрувавање.

Сећам се да су ми се по рукама и ногама а често и по лицу, кад год бих пао играјући се „вије“ као дете, након тога појављивале модрице по телу. Једном ми се појавила и на лицу након сусрета са Георгом „Жоржом“ Станковићем на познатом земунском купалишту „Лиду“ јер сам се нешто ускопистио да му не дам сендвич направљен од два парчета хлеба, парадјеза и куване сланине, и носио сам је доста дуго. Додуше, имао сам сатисфакцију гледајући „Жоржове“ мечеве у којима је издржавао невероватне батине. Дакле када се неко угрува физичком силом појаве се модрице.

Касније, овај термин се преселио у сферу политике, мислим на угрувавање, па се тако за некога ко је причао свашта а да није проверавао чињенице, или их је, не дај Боже измишљао, говорило:“ Пусти га има да се угрува тако да ће му каријера бити  завршена“.

Било је и оних и то мало више, који су намерно шефове навлачили на танак лед да се „угрувају“ и тако их макну са политичке сцене. Угрувавања има разних – од наручених истраживања јавног мњења до самозаљубљеног председника кога угрувачи свакодневно убеђују да му је популарност у народу или странци толико велика да је згодно да распише изборе и потврди ту чињеницу и – изгуби изборе.

Они који се баве угрувавањем су скоро по правилу из другог реда у позоришту и по дифолту би требали да штите леђа првом реду, али у Србији није тако. Уствари, истина је да је свугде тако и зашто би у Србији било другачије. Али нису само они из другог реда. Има и оних који су задужени да у име виших циљева угрувају оне који су се заборавили у времену и простору и почели да виде своју слику на новогодишњим календарима уместо Деда мраза који дели срећу деци, и да ословљавају грађане са „мој народе“. Сасвим случајно, знам да у француској армији пуковника и генерала ословљавају са мон женерал, мон колонел, у свештенству мон сињор,  мон Дије или Дје (Мој Боже), али се ово Дије некако скрати да испадне Дје, и та присвојна заменица има одређено значење које се огледа у супремацији једнога над осталима. Мене увек прође нека нелагодна језа кад неко каже мој народ, моја влада, моје министарство и одмах у томе видим неку алијенацију или вам отуђење од суштине оног што треба да буде.

Ето, например узмимо случај закидања дела пензија војним пенуионерима у дугом временском периодо од 1. јанура 2008. године до данас, а неки тврде, и то по њиховим речима аргументовано, и даље! Има ту и процената, али не разумем се баш у те проценте и не бих да се угрувам.

Међутим, неки министри никако да престану са угрувавањем. Ево, када већ говоримо о војним пензионерима, некако се наместило ресорном министру, ваљда по дифолту, да се угрувава ћешће него што би било очекивано.

Иначе, ресорног министра господина Александра Вулина се сећам још из ратног времена или непосредно након потписивања Кумановског споразума, када је као члан делегације ЈУЛ-а долазио са госпођом Горицом Гајевић у посету  Скупштини Народне Републике Кине која се налази, како је ред у Пекингу. Могао бих да наведем и адресу где се налази Одељење за овакве парламентарне посете, али то читоцима није ни битно.

Много је битнија чињеница да је већина чланова делегација редовно проводила своју парламентарну активност у једном објекту који се зове „Перл маркит“ у близини „Темпл оф Хевн“ или вам у „бисерној пијаци“ близу Храма Неба. Ту сам први пут видео и господина Александра Вулина. Ни слутио нисам да ће му животни пут доделити улогу да брани и образлаже моја и права војних пензионера Србије. Мислио сам, вероватно погрешно заведен његовим тадашњим имиџом Вудстока седамдесетих, да ће се његова каријера кретати према операционализацији савремене левице у Србији и искрено се радовао што имамо следбенике. Нажалост, то се није десило и данас је ту где јесте, добровољно приморан да буде „угруван“ препродајом полуистина и неистина из кухиње Фонда ПИО.

Дакле прва полуистина јесте да су Влада Србије и Фонд ПИО Србије понудили војним пензионерима решење дугогодишње пљачке, јер је половично. Све анализе показују да је дуг према војним пензионерима преполовљен. Аутор овог текста нема намеру да се доказује ову тврдњу. То су урадили они којима је то посао. Половично је и зато јер половина оштећених није тужила државу, значи какво такво решење је донето за половину ојађених! Ово је господо, лема. Тврдња која се не доказује нити побија јер је сам по себи јасна.

Она друга половина, која је тужила државу која јој је отимала део пензија не може да прихвати ни половичну понуду јер би у том случају морала да плати судске и друге трошкове као и трошкове адвоката туженога, и на крају би им остала у рукама – сатисфакција. Знам ја шта ће рећи поштовани министар Вулин – како је ова Влада решила оно што остале владе нису, и да то треба поштовати, што је делимична истина.

Шта се народа тиче ко га, зашто и како пљачка? Народ познаје државу! Држава познаје законе! Закони се реализују у судовима! Владе не пресуђују! Владе не владају добром вољом већ силом закона и других правних аката. Има ли грађанин право да не плати порез, инфостан, да не брани своју земљу? Није власт само кртина, она садржи и коске које мора да решава. Када то схвате поједини политичари неће трчати у вруће министарске фотеље.

Како то мисли, поштовани господин министар Александар Вулин да операционализује свој јавно изречени став да судови неће пресуђивати целокупан дуг који је признао Фонд ПИО достављањем војним пензионерима Уверења о дугу, добром вољом, без принуде. Тај акт је признање целокупног дуга, и свако мешање извршне власти у судску власт је супротно интересима Србије у процесу придруживања ЕУ и отварање поглавља о људским правима и правосуђу!

Зар неко мисли, да ће војни пензионери, који су се својим вербалним и протестима на улици изборили за право које им је и Уставни суд Србије потврдио, прихватити понуду - дај шта даш!

Зар неко мисли да ће навођење нетачних података о томе како је већина војних пензионера навалила на „поклон“ Владе Србије и Фонда ПИО, и приказивање броја захтева за уверење о дугу протурити као број оних који су одустали од тужбе?!

Што је најбитније, могу ли неистине било шта да промене!

Не могу!

Чему онда?

Погрешан политички маркетинг који наноси штету Влади Србије! Угрувавање Владе Србије! Треба ли нам то?

Војни пензионери не траже никакав поклон од пореских обавезника Србије, или сликовитије, не завлаче руке у џепове грађана . Они траже само оно што им је одузето организованом криминалном делатношћу појединих носилаца власти.

Ред је да држава сноси селокупну штету коју је произвела. Када плати ту штету њена је ствар хоће ли кривично гонити одговорне за ту штету. Имунитет било које врсте никога не особађа од одговорности када су у питању оваква кривична дела са умишљајем. А он је постојао.

Много је мудрије да се под хитно поступи у складу са законима и спрече даље урушавање ионако крхке економије Србије, уместо што се истрајава на неприхватљивим полурешењима.

А престаће и вечито угрувавање саопштењима која постају своја супротност!