Еуро странке

Еуро странке

Ових дана уочавам појачану активност неких људи познатих политичким круговима, путем медија, штампаних и електронских. Један текст ми се изузетно свидео јер су ставови, у њему изнети, прилично прихватљиви људима који би да живе у друштву  савремене демократске оријентације. Помислио сам - ево истомишљеника, хвала Богу, има људи који би да уозбиље нашу политичку сцену. Али, одједном, као гром из ведра неба прочитам да би следбеници његове идеје требали да дају по 10 еура за вођење политичке кампање нове странке и да је то довољно да се обезбеди место у Парламенту. Треба прикупити 300 000 еура који ће обезбедити 20% бирачког тела? Контрола трошења пара била би транспарентна!

Данас, опет, пребацим канал на ТВ, и налетим на промоцију нове странке једног од политичара који су били у власти. И поред свих прихватљивих програмских начела и он обнародова да планира да се будућа странка финансира из чланарина. Разрађена је технологија - незапослени 1000 динара, запослени 3000, богати интелектуалци могу 200-300 еура. Није презентирана тарифа за пензионере, ученике, студенте и војнике на добровољном служењу војног рока.Професионални припадници Војске и полиције не могу да буду формално партијски организовани.

Само платежно способни!

Присетих се да су многи, у не тако давној прошлости, искључивани из СКЈ зато што нису хтели да плаћају чланарину. Да ли су веровали у комунистички Манифест, самоуправљање или демократски централизам, нико није проверавао.  Онда 2000.године, након свеопштег усхићења плурализмом страначких интереса, странке почеше да уводе чланарину и многе нестадоше са политичке сцене. Опстадоше само оне са јаким „добровољним“ донаторима, док се и они не узјогунише. Држава се успротиви таквом безобразном богаћењу – има да се врати народу отето! Било како, кроз порезе на богатство или изградњом објеката од јавног значаја или... како год знају и умеју. Ваљда им је јасно да је свима јасно како су се обогатили. Народ више нема шта да даје!

Спрема се и закон о транспарентности финансирања странака. Нема друге него да истомишљеници сами финансирају своје политичке идеје. И ту почиње да ради логика. Двадесет процената бирачког тела треба да финансира политичку кампању неколико људи? Чекајте, молим вас. Ја треба да дам паре некоме да би он дошао на власт, бланко му верујући да ће мени бити боље! Да плаћам некога да би владао у моје име. Зар грађани не плаћају функционисање државе путем пореза! Ко је овде луд!? Логика демократије савремених друштава говори да онај ко хоће да се бави политиком треба да да свој новац за политичку кампању и да затим експлоатише позитивне резултате својих политичких ставова или да има штете због грешке. Не може политиком да се бави благоглагољиви „санкилот“. Али у земљи Србији, изгледа, може. Не прича се без разлога да су политичке странке у Србији најпрофитабилнија предузећа. Надајмо се политичком одрастању!

С поштовањем,