Прича о времешном Ђокици

Пре него што пустим да на папир изађе сва мука која ми се накупила у души откако су светски моћници одлучили да сатру народ Србије и сав српски род а оставе да живе у ропству сарадници који им у својој људској минорности свесрдно и искрено у томе помажу па и сами предлажу и смишљају начине како да убрзају патњу народа, испричаћу вам причу о малом Ђокици.

Елем, оженио се повучени и никада у животу успешан Ђокица лепом девојком. Прође свадба и времешни Ђокица оде са својом изабраницом на брачно путовање, када се и десила прва брачна ноћ. Млада, која је имала предбрачно искуство (немојте молим вас да то кажете Ђокици), одмах оде у купатило да се припреми за љубав са изабраником срца њенога и на своје велико изненађење по излаку из купатила виде да Ђокица седи на кревету - обучен. Млада одмах схвати да Ђокица не зна шта треба да ради и да му треба помоћ некога ко је искусан и узе ствар у своје руке.

„Ђокице љубави, скини ципеле и капут (био је почетак марта, поприлично хладно)“. Ђокица то уради и ни макац даље.

„Ђокице љубави, скини све са себе и лези у кревет поред мене“. Ђокица уради и то и загледа се у плафон тражећи грешке у молерају. Види млада да ће морати да се више потруди око стидљивог, времешног и неискусног Ђокице и одлучи се за последњи напад!

„Ђокице, смести се између мојих ногу у ради оно што ти мама и тата нису дали да радиш док си био мали!“

Ђокица живну.

„Јел смем“?

„Смеш“, одахну млада.

Ђокица седе поред ње, напући усне и поче прстима да прелази преко усана вичући као у трансу брл...бр....брл...брл...!

Ето то је била прича о Ђокици који се оженио у поодмаклим годинама. Оно чега нема у причи јесте животни пут послушног, тлаченог, спутаваног и лажно хваљеног Ђокице, док су неки други уживали живот, продавали маглу и поприлично крали и тровали Ђокицину свест. Тако идеолошки препариран наш Ђокица дочеко је распад СФРЈ, СРЈ, и почетак грицкања једине преостале отаџбине, Србије! И ништа му није јасно! И још верује да ће се поново оженити женом која ће му дозволити да изживи снове младости. Али, стварност је сурова и он нашег лика из приче данас тражи да он сам нешто уради да би му живот био бољи! Али како да уради када му осим млатарања прстима по уснама не пада ништа на памет!?

И ту је глави проблем! Ђокица мора да одрасте, да схвати у каквом суровом свету живи, да он није више потребан отуђеној држави јер ово и није његова држава, његове државе више нема, нестала је и он је само терет овој држави који мора да једе, да станује, да се лечи а све то кошта оне чија је ово држава и притиска им стандард као ноћна мора из које би се најрадије пробудили ујутро и видели да нема нити једног пензионера у Србији, посебно војног! Онда би поносно могли да кажу како нема више оних који су их кочили у спровођењу демокртаске пљачке народа Србије!

Дакле, господо војни пензионери, дошло је време да докажемо да смо господа која је вољом светских моћника и вишегодишњим идиотским вођењем државе, додирнула друштвено дно и да као „феникс“ из пепела полетимо и супротставимо се биолошком нестанку!

О проблему који нас све мучи, нећу да пишем. О пресудама, подвалама, тужбама, жалбама, табелама у ексцелу, ставовима, мишљењима, „брејкинг њуз“ саопштењима, анализама финансијских квазиексперата и осталих ствари које нисмо чинили кад смо требали, нећу да пишем.

Хоћу да вас позовем да ставимо прст на чело и размислимо – како ми то мислимо да остваримо своја права оваквим понашањем!

А шта смо добро урадили?

Окупили су се представници регистрованих и нерегистрованих удружења војних пензионера око АППВС и формирали Организацијски одбор за протесте. Председника и чланове Одбора смо ми изабрали!

Организацијски одбор је припремио и реализовао протест 10. марта, најбоље што се могло у датим условима!

Показали смо да можемо да сами изнесемо терет протеста и да имамо вредне и способне активисте.

Скренули смо пажњу јавности на наш проблем!

Шта је требало да урадимо?

Требало је наставити са омасовљавањем присталица протеста из свих организација!

Наставити акцију прикупљања пара за нове, још веће протесте, на начин који сам предалагао у својим обраћањима.

Приволети и мудро увући УВПС у протесте на начин који неће директно изазвати политички притисак политичких партија на руководство УВПС.

Наћи сврсисходније облике притиска на Владу Србије.

А шта смо урадили?

Свађама људи неспособних да схвате потребу заједничког наступа против Владе Србије,преко Фејсбука, Радиоадмирала, АППВС и на све друге могуће начине, скоро да смо уништили постојеће јединство.

На површину су избили лични интереси а ми нисмо били спремни да ствари назовемо правим именом. Тиме је поприлично разбијена и ФБ група. Добра идеја формализовања ФБ групе, спроведена је на најгори могући начин и дојучерашње другове поделила.

Преплављени бесмисленим саветима квазиексперата за финансије претворили смо се у рачуновође као да ће нам то чија је табела или рачуница исправна повећати пензије.

Показали смо се у прилично лошем издању пред народом Србије када је култура јавне речи у питању, а коментари појединаца заслужују да буду скидани са портала!

Портал „ затворена ФБ група војни пензионери“ претворен је у трач портал типа „јесте, ти си мени рекао па сам ја теби, а онда је баба Јула рекла да јој је снајка чула шта си ти рекао“! Какав је смисао таквих расправа? Нама се пред очима дешава пропаст државе а ми се бавимо некаквим 33.000 динара!  Људима се дају неосновано квалификације које су за тужбе!

Идеја да се УВПС увуче у нашу ствар пропала је у старту јер је УППВС Градски одбор Ниш, одбио било какву сарадњу са УВПС. Ја разумем њихове интересе!

Људи хоће своје удружење, своје финансије, свог председника, своје чланове, преко портала позивају да се људи учлањују у њихову организацију! Ништа лоше, рекло би се на први поглед, али није тако.

Како мисле да покренемо чланство УВПС ако нисмо формално присутни и ако не усмеравамо мишљење њиховог чланства. Зар они(Нишлије) стварно мисле да могу са надуваним бројем чланова да остваре било какав утицај на Владу Србије? И како то они мисле да ми из Београда, Ваљева, Новог сада, итд. будемо њихови чланови? Бесмислено. Ево сада ћу и ја да се наљутим на генерале у Београду и позивам све да се учлане у удружење пензионисаних пуковника магистара и доктора наука и заказујем основачку скупштину за тај и тај датум! Ма не само то, него ево позивам све пензионисане пуковнике и генерале бивше војне изасланике и изасланике при мисијама Србије на оснивачку скупштину! Глупост! 

Ми се боримо за наших 11.06 и 9.4 а неки тамо се баве промоцијама постојећих и нових организација. То има своје име и треба јасно реће и су то ретроградни процеси у овом моменту!  

Хтели ми то да признамо или не, али свако цепање бића војних пензионера с позивом на чин и статус,  јесте уступак актуелној власти и проблем више у остваривању нашег циља.

Шта треба да урадимо?

Дати пун легитимитет актуелном Организацијском одбору за протесте ( нико га није званично ни оспорио) са позивом да се окупе јер то није ствар њихове воље и да наставе са радом као до 10. марта! Ко не жели да им помогне – нека се склони! Ако је неко од њих онемогућен да настави са радом у Одбору нека предложи замену или нека база делегира новог члана. Али, напред морамо!

Почети озбиљне припреме за протесте на јесен и дефинисати нове облике протеста!

Прекинути са препуцавањима преко интернета и најављивање сваког нашег корака!

Сваку конструктивну иницијативу саопштавати Одбору путем личних контаката а не преко портала интернета, о којој треба расправљати и заузети став!

Ето, рекох вам што сам имао. И није ми ништа лакше. Шта ви мислите као да се даље боримо за наша права. Ово неће стати!

Реликти сумануте „демократске“ политике.

Да су џепови пензионера Србије последња чабрица са медом у који Влада Србије и њен премијер, и поред изборних обећања да то неће чинити или да ће бити последње што ће чинити за спас Србије, ипак завукоше руке до лаката не би ли се спасили пада у чабар без дна, притешњени неспособношћу свих претходних и властите гарнитуре на власти да извуку земљу из кризе покретањем привреде.

Али, господо драга, зар сте очекивали да су тако нешто у стању да изведу људи без дана радног искуства у привреди, војсци, дипломатији, органима државне управе и да не набрајам даље. Дилетантизам млађаних и Млађиних демократа, Борисових бораца за бескрупулозно богаћење као и превртљивост патриотског блока који брзо попусти пред неодољиво зеленим мирисом петро долара, довела нас је до тога да је Србија спала на то да тражи спас у веома плитком пензионерском џепу. Чини се да од свих обавеза које наши министри немају, они једино правилно процењују да су паре код пензионера јер једино о томе имају прецизне податка из фонда ПИО, док о другим релевантним подацима немају појма због тога што су ови претходни упропастили све!

Хвале пензионере како су најредовније платише комуналних услуга и логично закључују да су паре ту! Нешто ми је та логика, Башћаршије, Понте Роса и „мунзе тебра“  веома позната!

Колико пре петнаестак година, мајка нам и отац држава Србија, упути наредбодавну молбу свим припадницима Војске Југославије да помогну војну индустрију СР Југославије и да купе оружје, пушке ремонтоване М-48, пиштоље Магнум 357, као да смо сви не дај Боже, Елиот Несови. Неки се бунили па их критиковали да нису патриоте. Куд ће шта ће, људи убедише и жене, таста и све који су могли да купе оружје. Мени купише танџару да нисам ни знао ( био на одмору док је текла акција).

Али не лези враже. Патриотизам пензионера има своју цену. Цена је данас 3400 динара годишњег пореза за гомилу гвожђа, по комаду, које морамо расклопњено да кријемо у стану. И то одједном - ништа на рате. Нагрнули војни пензионери у полицијске станице, на леђима им по две три пушке, у најлон кесама пиштољи! Неко би реко – општа мобилизација трећепозиваца. Један наивни грађанин примети; „ Боже, колико криминалаца се одазвало акцији МУП-а да пријаве оружје без дозволе. Сад ће све да их попишу“. Један други, очигледно упућен у порески систем, рече: „нису бре то криминиалци, њима се не доставља порез на оружје, то су војни пензионери који после свих смањења пензије и повећања пореза немају пара за порез на гвожђе па дошли да врате оружје“! РТС славодобитнички објављује да је акција додатног сиромашења показала резултете-пријављено је десетак хиљада комада оружја. На снимку – све саме пушке М-48 и „магнуми“!

Војни пензионери, неки доведени до улоге кантопревртача, окончаше петодневни протест пред Владом Републике Србије. Први дан протеста дошле примерене снаге  из Бригаде полиције да заштите пензионере од љутих службеника Владе Србије ако некоме пукну трпила што морају да се осећају непријатно у својим дубоко расхлађеним канцеларијама!

Остала четири дана – јадно. Полиције све мање, помешали се са војним пензионерима, неки би да и они узму транспаренте – виде људи шта их чека. А и сада им баш није како треба. Знам многе полицајце. Дивни људи. Ми им не дамо транспаренте. Они почели да нам завиде, ословљавају нас по чиновима, просто се зближили. Један рече „ господине пуковниче, извините, пређите на ону страну да разговарате јер чим вас је троје ми морамо да вас штитимо, а сунце упекло, ми у чизмама“! Па јесте, на њихову муку још им треба и наша мука, мука просветара, мука здравствених радника, мука железничара, мука грађевинаца. Колико мука има Србија?!

Званичници војних пензионера – ћуте. Народни посланик Константин Арсеновић, који је то постао као представник војних пензионера не проговара – ваљда је укорен што је ономад онако плашљиво изненадио премијера Вучића својим питањем у Скупштини Србије; председник УВПС Љубомир Дргањац – ломи се човек - и са нама би да иде у уличне протесте али му се не напушта позиција јер зна да повратка нема ако буде радио свој посао! Војни пензионери – као свака војска без команданта. Расуло!

Сви би да командују. Они који то никада нису радили да осете сласт командовања.Они који су командовали сматрају да је нормално да то наставе да раде. Јављају се  и лидери а понајвише лидерска трвења.

Превејани квазиполитичари меркају жртве. Данас на разговоре позивају једне, сутра друге. Војни пензионери као у оној давној песми „Идем и ја – не ти не“. Закрвили се а министар Вулин, да онај што је престао да фура имиџ Вудстока 60-тих, само се смешка – те примиће их овај, те примиће их онај, те он је своје урадио сада је на потезу министар Вујовић –то је министар коме не пада на памет да повећава пензије војних пензионера које су преко 150.000 динара, и  све тако у круг. Коларићу панићу, сами себе саплићемо!

И док се пажња главног правца удара Владе на грађане Србије одвлачи на пензионере Србије, а Уставни суд Србије поданички ћути, стандард грађана стрмоглаво пада, све поскупљује, сива економија буја, јер да не буја држава не би морала да завлачи руку у пензионерске џепове, најављују се мегаломански пројекти путем којих међународни капитал претвара Србију у колонију! О трећеразредним посетама наших државника свтеска јавност ништа не извештава док нашим средсвима јавног информисања недостаје времена да објаве успехе наших државника! Млади одлазе, остају само најстарији. Ускоро, када почнемо да продајемо и земљу, доћи ће неки млади Марлон Брандо и купити нам од нових власника Србије парче наше земље где ћемо, као староседеоци у резервату, бити приказивани светским туристима као реликти једне сумануте „демократске“ политике.

Убијање демократије

Још увек затечен чињеницом да је Градски одбор Удружења војних пензионера Крагујевца опозвао свог делегата  у Скупштини УВПС, господина Златка Посавеца због јавног објављивања материјала за Годишњу скупштину УВПС на сајту „Адмирал“, само дан након састанка у УВПС са свим регистрованим удружењима војних пензионера Србије, на коме је договорено формирање тима за координацију даљих активности војних пензионера у насталој ситуацији у држави, реших да изнесем своје слободоумно и никаквим интересима мотивисано мишљење, осим побуне свести и савести homo sapiens-а због нескривеног убијања демократије и тешке повреде међународне повеље о људским правима, у време када Србија чини напоре да отвори разговоре са Европском унијом управо о поштовању тих права.

Дакле, господин Златко Посавец, који већ подуже време води битку за права војних пензионера без адекватне подршке оних који би то морали да чине, у првом реду народног посланика и потпредседника Народне скупштине Републике Србије господина Константина Арсеновића, дипл.инг, генерал-потпуковника у пензији, и председника Удружења војних пензионера Србије, господина Љубомира Драгањца, генерал-потпуковника у пензији, одабран је за пример слободномислећим војним пензионерима који су заборавили да је још увек актуелно квазипартијско једноумље и војна субординација без обзира на чињеницу да Удружење војних пензионера Србије није војна организација.

Оваквим чином, господин Љубомир Драгањац и Главни одбор УВПС, дефинитивно су уништили наше напоре да спасимо јединство војних пензионера Србије, са једне стране и удружимо снаге за остваривање наших права са друге, и више не постоји рационалан разлог да учествујемо у било којим активностима отуђеног руководства УВПС, договорених на састанку у Београду!

Актуелно руководство УВПС бесповратно је отпочело процес деструкције Удружења војних пензионера Србије, фактички се супротставило  одлуци Уставног суда Републике Србије којом се даје право војним пензионерима да на све законом дозвољене начине остваре своје право на пензије као и сви грађани Србије, и тиме ставило на страну коју није смео да изабере ни премијер Србије јер је рекао да судске пресуде мора да поштује!

Формално, изабран је бенигни повод – јавно објављивање матријала за јавну Годишњу скупштину УВПС, и с тим у вези кршење одредаба Статута удружења? Повод не заслужује моје даље анализирање јер бих тиме увредио интелигенцију читалаца!

Оваквим чином председник Удружења војних пензионера Србије, затворио је отшкринута врата за проналажење дипломатског начина да се активирају сви војни пензионери у добро осмишљеној и вођеној акцији заштите права војних пензионера путем јавних протеста и послао поруку да се определио  да буде на страни оних који не желе да туже државу Србију али редовно инкасирају добре приходе за себе, оних који износе лажне податке и дезинформишу јавност Србије да војни пензионери примају пензије од 150.000 и на тај начин стварају социјалне тензије, престрашен од реалне могућности да буде увучен у праведну али тешку борбу војних пензионера, против воље политичких ментора, иако му је јасно да би то морао да чини!

Нико не спори право уваженом господину Љубомиру Драгањцу на такав став. Али, поставља се питање моралног кредибилитета пред војним пензионерима? Може ли неко ко не жели да заступа вољу војних пензионера да их представља? Какви смо ми то људи када се изјашњавамо за протесте а када треба да сачувамо своје позиције онда смо против њих. Ако је тако, онда дајте још више, ионако је господин Константин Арсеновић то обећао у Скупштини премијеру Вучићу, „само да су нас лепо замолили“!?

Разумем и његове оправдане страхове од могућих инцидентних ситуација! Али поштована господо, ко је добио битку пишући ултиматуме другој страни? Зар командир одељења није одговоран за своје људе. Може ли се бити председник без одговорности?  

Зато, господо из Градског одбора Удружења војних пензионера Крагујевца, признајте своју тренутну слабост, извините се господину Златку и преиспитајте своју одлуку. Докле ћемо да сушамо директиве – зар смо ми адолесценти којима требају старатељи свести и савести?

Не убијајте демократију јер она је одбрана од самара на леђима!

Одговор господину „Драгану Павловићу“

Господин Драган Павловић, верујем да се не ради о псеудониму, коментарисао је мој извештај са састанка у УВПС који је одржан 25. маја 2015.године, под насловом „ Истина је само једна“, објављеног на сајту "Радиоадмирал".

С обзиром да након проблема сервера сајта „Радиоадмирала“ никако не могу да отворим ни налог ни да коментаришем на сајту, а имао сам и проблема са личним компјутерима због вероватних напада на њих ( нашао сам превелик број упада у мој  Вај-Фај* систем након разбијања заштите), приморан сам да сваки коментар који бих послао морам да шаљем "Злаји" на лични И-мејл са молбом да га објави, што је прилично заморно.

Дакле, уважени господине Павловићу текст није моје виђење, то је симплификовани рапорт онога што је тамо речено. Спорно може бити само то да ли сам нетачно пренео – записао суштину дискусија. Нетачно сам пренео дискусију господина Вуликића али он је интервенисао и на сајту АППВС написао тачно оно што је рекао, и овом приликом му се извињавам због непрецизности јер и нисам добро чуо његово излагање – били смо на различитим крајевима у просторији.

Што се тиче оштрине свега осталог што сте изнели у свом коментару, желим да вам кажем да су ваша оправдана реаговања бенигна у односу на оно што ја знам и мислим о кривцима за насталу ситуацију, и ја о томе пишем преко две године оштрије од било кога - ако изузмем некултурну јавну реч појединаца- оцењујем и осуђујем.

Када је у питању мој однос према колегама из ФБ групе, најдобронамерније мислим да је неко требао да дође јер треба поштовати интерсе 1136 чланова те групе. Знате, господине Павловићу, није исто када ви пошаљете свог званичног представника и када групу о томе обавештавају колеге који су чланови ко зна којих све удружења. Знам одговор, нико нас није позвао а ми нећемо да се гурамо непозвани! Став као став је коректан, али зар ви мислите да председник рецимо државе Србије, чека на позив Обаме или Путина или дипломатским каналима моли и тражи да буде примљен ради решавања проблема државе Србије. То су мало сложеније политичке релације и ту аргументи типа „бркања лончића“ и „имања муда“ не доприносе смисленој и рационалној политичкој акцији.

Знам такође да се велики број колега „најежи“ када се спомене реч политика али нажалост ово што ми радимо јесте политика. Да помогнем у разумевању – државна политика, културна политика, социјална политика, политика ФК „Партизан“, корпоративна политика  итд. Оно што нисам споменуо јесу партије или странке и то је нешто друго. Мислим да смо ово апсолвирали!

Да бисте разумели мој последњи пасус, требали сте да прочитате ко је све писао и шта је писао о резултатима састанка пре његовог одржавања. Дакле, неки људи имају формиране ставове а ставови су категорија која се тешко или никако не мењају. Разлози могу бити различити и нема смисла овде их експленирати. Управо због ставова појединаца – то је оно „ја па ја“ и нараторска алузија са овновима на брвну!

Хвала вама на труду и времену да напишете понешто о мом чланку а понешто и о свом виђењу проблема. Камо среће да сви на овако озбиљан начин анализирамо мисли других људи. Само културан дијалог и аргументовано супротстављање мишљења довешће нас до жељеног или бар, у датој ситуцији могућег, циља.

Патриотске пароле и махање заставом Србије ту не помажу! 

* Извињавам се читаоцима због писања речи и скраћеница страног порекле у траскрипцији на српски језик.

Сила правде и право силе

Из пера господина Звонимира Пешића, првопотписаног аутора текста „Рапорт са седнице редовне годишње Скупштине УВП ( да не цепидлачим због погрешне скраћенице Удружења војних пензионера Србије, јер могуће је да је аутор мислио на све војне пензионере и њихова удружења и организације), објављеног у Војном ветерану од марта 2015. године, посебно ми се допао „ искричав“ коментар председавајућег седницом Скупштине УВПС господина Марка Неговановића који је одговарајући на питање делегата „ зашто УВПС не предузима протесте, духовито је рекао да је Удружење у овој фази борбе за остварење закинутог дела пензија, примењује силу правде, а не право силе“ !

Да проблем није тако битан и да не угрожава егзистенцију огромне већине војних пензионера, ја бих био још духовитији и на његов „искричав“ коментар одговорио песмом Вере Матовић „Марко, Марко, сунце моје жарко, зашто радиш Марко, Марко наопако“.

Али коме је од нас до квазиинтелектуалног надмудривања, кад смо сваког дана краћи за финансирање неке од основних људских потреба.

Да се разумемо, сваки нормалан грађанин је за примену "силе правде а не права силе", иако је и овде господин Неговановић побркао појмове правде и права, али да не улазим у те ствари, разумели смо га шта је хтео да каже а није рекао, или аутор текста није добро пренео.

Оно што је битно јесте питање којим историјским чињеницама се користи господин Неговановић кад верује у сврсисходност силе права ( то је хтео да каже) и правде?

Треба ли да га подсећам на разговор са официрима Безбедносно-обавештајног школског центра у лето 1991. године када их је информисао о краткорочним ефектима сецесионистичке политике Јанеза Дрновшека „ који нема подршку братског словеначког народа и правих комуниста Словеније, кога ћемо ми лако да средимо“! Шта то би са силом права, уважени господине Неговановићу?

Или и даље, господин Неговановић не зна да Косово и Метохија одавно нису де факто у правном систему Републике Србије. Шта то би са силом права господине Неговановићу?

Или можда, господин Неговановић, не прати рад Скупштине и Владе Републике Србије и не зна да је Србија потисали Бриселски споразум који је резултат примене права силе над Србијом, као завршни чин агресије на СРЈ и сецесије Косова и Метохије?

Или је, господин Неговановић,  једноставно остао доследан верујући у реинкарнацију друга Тита и СКЈ, неспреман да прихвати политичку реалност у којој се налази Србија, као и цела његова генерација генерала и адмирала, навикла на лажне хвалоспеве о идеалном стању у друштву!?

Или, што је вероватно, штити властите интересе незамерањем  актуелним институцијама власти државе Србије и коалиционим политичким партијама, жртвовањем интереса 42.000 војних пензионера, што би, по функцији, требао да чини.

Избор силе права јесте цивилизацијска тековина али су, исто тако, штрајкови и јавни мирни протести сила права детерминисани законом а не право силе. Војни пензионери нису вандали који се залажу за употребу силе, што би се могли да закључе политички неопрезни читаоци. Војни пензионери су часни људи на чијим леђима и чланаринама егзистира шака људи који нам  сугеришу да ми не треба да радимо ништа и да ће све да реши УВПС својим дописима онима који су донели одлуке против свих пензионера Републике Србије. А какви су интелектуални домети у заштити права војних пензионера видели смо недавно у емисији Оливере Ковачевић на РТС 1.

Зато би било боље да сте озбиљно размотрили дискусију господина Златка Посавеца, који вам је скренуо пажњу на реалност и размотрите ваше ангажовање у организацији јавних и мирних протеста. Ви се више и не питате хоћете ли или нећете да подржите јавне протесте. Ваши чланови су већ присутни на протестима и биће их све више. Анахроним ставом разбијате јединство војних пензионера Србије и изазивате дистанцирање пензионера Србије од нас! Ми, војни пензионери, данас смо јединствени у борби за заштиту права свих пензионера Србије. Како год се ми називали, што је последица планског разбијања јединства пензионера Србије на мање организације, ми морамо да се уједињујемо у заштити својих уставних и законских права.

Што се тиче разбијања јединства УВПС, постигли сте делимичне циљеве. Зато је министар војни, господин Гашић, морао да иде у Ниш да покуша да пасивизира УППС! Ако неко то тумачи као акт добре воље министра Гашића, вара се. Он је део исте оне машинерије која спроводи даље девастирање војних и свих пензионера Србије.

Вама и вашим методама борбе за права војних пензионера, више не верује ни властито чланство и зато је тако велики број војних пензионера који се исчлањују из УВПС. Боље је да се сами повучете и вођење Удружења препустите млађим, агилнијим и политички свеснијим кадровима, које имате у Удружењу и другим организацијама војних пензионера, који знају како се, и који хоће да  на право силе, одговоре адекватно и на законит начин!

Опасна замена теза – пут у прошлост без повратка

Јуче је високи челник ПУПС-е изјавио да:“ Niko iz PUPS-a neće biti parničar, pogotovo parničar sa svojom državom... Ovo je država koju smo mi gradili, ovo je država koju smo mi stvarali, sa njom ne možemo da se sudimo, njoj možemo da pomognemo i prihvatli smo da joj pomognemo“.*

Да сам на месту господина Милана др. Кркобабића и да имам примања и разлоге која он има, ја ипак никада не бих дао тако непрезну и политички опасну изјаву. За то постоји неколико разлога!

Први разлог је тај што се овом изјавом, на одређени начин и сугестивно,  дезавуишу тековине универзалних људских права, Устав и закони Републике Србије, односно доводи у питање потреба постојања законодавне и судске власти. Дакле, члановима ПУПС-е се сугерише да не туже своју државу, јер је то неморално и тврди да припада генерацији која је градила и стварала ову државу, овакву каква јесте.  Објективно не видим нити један разлог да се дичимо постигнутим резултатима који су све друго само не позитивни и зато смо ту где јесмо.

Ако је његова изјава дата у намери да прихвати део кривице за катастрофално економско стање у земљи и ПИО фонда, онда  је бујица гриже савести због довођена земље у овакво стање, оправдана! Није ни морално да државу туже они који су је довели у овакво стање. Али то сигурно нису пензионери!

Други разлог је што нико, ама баш нико, није тужио своју државу него одређену институцију те државе. Али манир квазиполитичара јесте, да под појмом државе подразумевају и физички напад на портира на уласку у Владу Србије, нападом на Владу Србије? Дакле, ово је јако опасна замена теза! Јер ако тужите институцију своје државе, ви сте против ње...или, нисте – имате право на то на основу закона те исте државе. Ко је против своје државе тај је непријатељ државе? Зашто онда уопште постоје судови. Наша( или било чија) државица, наша(или било чија) људска слободица, шта ће нам судови! Довољно је да нам неко у име државе објасни шта је право и правда. Зна се господо политичари, ипак су то судови и тужење институција државе због кршења принципа уставности и законитости (Устава и закона) је легална цивилизацијска тековина. Све ћешће се може чути, и са највиших места у Држави да је напад на некога напад на државу. Јесмо ли близу повратка политике:“држава то сам ја“?!

Трећи разлог јесте што су војни пензионери, за сада, једини који су тужили ПИО Фонд, и судови доносе пресуде на основу акта Уставног и других судова који су ценили уставност и законитост одлуке ПИО фонда, и ова изјава је атак на војне пензионере. Када смо већ код војних пензионера, најмање 99% војних пензионера има морално право да оспори став господина Милана др. Кркобабића. Идиректно импутирати војним пензионерима, који су сав свој живот посветили отаџбини и, на крају велики број њих, доживели судбину недостојну човека у 21. веку, крајње је неморално и неосновано.

Четврти разлог огледа се у чињеници да је господин Милан др. Кркобабић на леђима тих истих пензионера то што јесте, и не заступати интересе свог бирачког тела, у политички уређеним друштвима, представља нонсенс!

Једно је сигурно, оваквим изјавама осигурава се пут у прошлост!

* Извор: Блиц, 10.мај 2015, електронско издање.

Анатомија текста Удружење синдиката војних пензионера Србије.

Због неразумевања и хајке која се дигла против аутора овог текста, споран део је рашчлањен на реченице и уз сваку од њих је дат припадајући коментар. Неспорни делови текста нису приказани

„

Свака борба је скупа!

Сматра ли ико да ово није тачна констатација и да је уперена против некога?

Знамо сви да немамо пара! Зато се и боримо. Али морамо наћи снаге да финансирамо озбиљну организацију. Колико ко може.

Да ли су ови ставови тачни и јесу ли уперени против било кога или су позив на акцију?

Замислите, има нас 40.000 војних пензионера, само по динар да дамо! Ако дамо по 100 динара моћи ћемо да организујемо долазак војних пензионера из унутрашњости!

Да ли неко мисли да ово није тачно и да је атак на било кога?

Ако 10000 војних пензионера из Београда да само по 200 динара покрићемо трошкове доласка, озбиљних активности, медија, конференција за штампу! Они који могу даће и пуно више!

Ко има нешто да каже против оваквог става?

Али протест тада мора бити добро организован!

Сматра ли ико да протест не треба бити добро организован а потрошити паре?

Не сме се дозволити да поручник полиције са двадесет полицајаца разјури скуп од 1500 људи!

Да ли ико сматра да је нормално да дозволимо да нам се тако нешто деси?

Питање за господина Јована Тамбурића: У каквој су логичкој вези мој текст и ваш коментар „Jovan Tamburic - Kolega Stankoviću hvala na dodatnom naporu u zajedničkom delovanju-borbi . Ne bih se složio da nas je na poslednjem protestu razjurilo dvadeset policajaca. To prosto nije činjenica. A da svaki sledeći protest treba da bude organizovaniji je potreba i zahtev. Ne bi bilo korektno da uloženi napor odbora i rezultate protesta ne priznamo. Krajnji cilj nije postignut ali smo tvrdjavu bezakonja i bahatosti uzdrmali. Idemo dalje do pobede!“  

Ко је Јоване споменуо протекле протесте, ја или ви? Ово је класичан пример замене теза. Ко је негирао уложене напоре одбора? Ви Јоване. Ви тврдите да крајњи циљ није постигнут, Јоване, а не ја. Ви драги Јоване, просто речено, не знате да читате написано! Али знате да критикујете своје ставове приписујући их мени?

А да видимо шта каже колега Миле Бјеливук: Не сме се дозволити да поручник полиције са двадесет полицајаца
разјури скуп од 1500 људи! То је неозбиљно! Борба за људска права је исувише озбиљан посао да би га водили дилетанти. Зато верујмо једни у друге! Верујмо у поштене намере." Ovo je nekolegijalno, bezobrazno, drsko i razbijački usmereno Arsenije Stankoviću. Niko nas nije rasterao, a tebi da kažem kolega da me nisu rasterale ni ustaše ni šiptarski teroristi, a nisam oteran ni iz UB, već sam uvek išao gde ja hoću i gde sam procenio da je pravilno i pravedno. Nazivati diletantima ljude koji su uložili sebe u pokretanje protesta vojnih penzionera u najmanju ruku je nekorektno, a gde si bio ti Arsenije kad se kretalo u borbu za vojnopenzioners ka prava?

Ево и питања за пуковника у пензији Милета Бјеливука:Шта је у тексту неколегијално,безобразно, дрско и разбијачки усмерено? Где се у тексту спомињу растеривање, усташе, шиптари и да сте отерани из УБ? Ко је у тексту вас спомињао. Ко вам је у тексту споменуо или оспоравао право да идете где хоћете? Ко је било кога назвао дилетантом? Ко је говорио о томе где је ко био? Све то говорите ви господине Миле без икакве логичке везе са текстом, Ни ви, колега, не умете да читате написано и при том патите од култа величине и потребе за јавним експонирањем и дељењем лекција.

То је неозбиљно!

Има ли ико да сматра да је озбиљно?Где је употребљено прошло време? Ово је став. Прихватам непрецизност – требало је написатаи „То би било неозбиљно“

Борба за људска права је исувише озбиљан посао да би га водили дилетанти.

Зато верујмо једни у друге! Верујмо у поштене намере.

Питање за пуковника Бјеливука: Зар ви не мислите да је ово исправан став?Зашто сте себе ставили у контекст дилетантизма?Ви сте то урадили. И ви свој став потурате другоме, господине Миле. То се у јавној комуникацији не толерише господине Миле. Ваша подсвест говори да има дилетантизма и бори се са рационалном потребом да не признате дилетантизам у нашим редовима. Али своје фрустрације због тога, не приписујте гласнику истине!

Пракса ће сама избацити из наших редова оне који јуре властите интересе!

Ко сматра да ово није исправан став?

Војни пензионери су поштени људи. Затечени смо у свом поштењу пред најездом интереса светског капитала и домаћих колаборациониста!

Да ли је ово тачна констатација или не?

Ово је позив на опстанак! Не само нас, војних пензионера. Сви пензионери Србије су у лонцу!

Шта је лоше у овом ставу?

Уједињујмо се! Бранимо наше интересе и људска права.

Је ли ово у реду?“

Дакле, господо критичари мога текста, ви сте  просечни  интелектуални  капацитети за ове послове и ваши реални домети су вербална кухиња у оквиру затворене ФБ групе. Пустити ваше мишљење изван ње опасно је по судбину војних пензионера.Суштина ваше хајке је веома провидна и нема везе са мојим текстом!Не негирам ваше врлине за неке друге послове нити мислим било шта лоше о вама као људима.