УВПС између Сциле и Харибде

На званичном сајту Удружења војних пензионера Србије постављено је саопштење у вези са „ представљањем популације војних пензионера и УВПС“.

Саопштењу се не би имало шта приговорити да оно, макар и у траговима, одговара материјалним истинама и тиме добило свој правно смислени оквир. Међутим, чињенице су супротне и с тим у вези ничим нису изазвале надасве исхитрену и непримерену реакцију УВПС. Тако ствари изгледају, али само на први поглед. Са аспекта УВПС разлог за реакцију и те како постоји али га не треба тражити у конкретном легитимном и легалном акту групе војних пензионера који су тражили правду на пријему-разговору са директорком Фонда ПИО Републике Србије и представљали себе.

Дакле, није било никаквог неовлашћеног представљања Удружења војних пензионера Србије јер су говорили искључиво у своје име и као чланови удружења војних пензионера којима припадају!

Међутим, из поменутог саопштења УВПС виде се две чињенице – прва је да, уколико УВПС не препознаје  проблем војних пензионера он не постоји и друга, да војни пензионери не треба да решавају своје проблеме који се односе на пензије јер нису репрезентативни и овлаштени за такве, законима ове земље дозвољене, радње!

О препоруци директорки Фонда ПИО о методологији рада са војним пензионерима, коју УВПС даје, не вреди трошити слова.

Два саопштења која УВПС даје у последњих месец дана наговештавају доследност  ригидној политици одбијања дела руководства да се Удружење прилагоди друштвеним променама у Србији и из времена демократског централизма и једнопартијског идеолошког оквира трансформише адекватно захтевима актуелног система вишестраначке парламентарне демократије, либералног капитализма и економске транзиције.

Неспоразум око првог саопштења којим је УВПС реаговао на непримерен текст објављен на сајту УППС ГО Ниш, вема брзо је превазиђен тиме што је Координационо тело десет удружења војних пензионера интервенисало а председник УППС ГО Ниш одмах скинуо спорни текст и тиме на делу показао да војни пензионери и те како поштују договор о ненарушавању јединства војних пензионера. Тиме је недвосмислено показало да „неки нови људи“ покушавају да зауставе ретроградне процесе и од УВПС добију објективно могућу подршку за јавне протесте а да се при том не угрозе партикуларни интереси руководстава разних удружења.

Нажалост, одсуство разумевања ситуације у којој се налазимо,  и исхитрени и непримерени потези „старе гарде“ из УВПС и „младих лавова“ у нашим редовима, прете да успоре покренуте процесе „отопљавања“ односа и да затворе пут дипломатији аргументованог разговора.

Међутим, оно што је изостало након повлачења спорног текста јесте очекивано„ bona fide“ саопштење УВПС које се у оваквој пракси сматра уобичајеним гестом.

Иако је мало вероватно да постоји намера, Удружење војних пензионера Србије оваквим понашањем озбиљно угрожава јединство војних пензионера Србије које има последице по материјални положај појединих породица које су на ивици сиромашта. Апсурд је још већи када се у обзир узме чињеница да су ови подаци добро познати руководству УВПС, али да нема воље и одлучности за фундаменталну акцију која би водила решењу.

Уколико руководство УВПС и чланови најбројнијег удружења не схвате да је радикализација борбе за права војних пензионера „ condicio sine qua non „ онда ће ретроградни процеси унутар УВПС бити настављени у мери у којој буде расло незадовољство војних пензионера Србије изазвано дискриминацијом једне друштвене групе. А оно је сада, огромно!

Верујемо да ће превладати разум, правда и владавина права и да ће се већина војних пензионера одазвати позиву на протест. Ми више немамо простора за пасивност! Ми не говоримо више о личним интересима! Пред погромом војних пензионера и војних бескућника, нико, баш нико нема право да остане нем и пасиван. Могу ли интереси десетак људи бити препрека у борби војних пензионера за остваривање својих права? Ко је тај који сме да преузме историјску одговорност за нечињење и докле отуђеност од свог чланства?!

Верујемо да такав међу нама не постоји. Искрено верујемо да ће руководство УВПС позвати чланство да масовно изађе на протест. Знамо да у УВПС нема човека који се противи јавним протестима, али и њих треба храбрити у намерама. Помоћи им, подизати морал, разумети неке њихове „зидове“ али морамо да их рушимо удруженим снагама.

Да постоје снаге којима наше јединство не одговара-то више није спорно! Зато, само уједињени у неправди смо јаки!

Нека се подигне правдољубиви Београд! Докле ће да нас називају „београдски спавачи“. Ако се Београђани дигну, дигла се цела Србија. Када се то деси постаћемо грађани који имају иста права као и сви пензионери Србије!

Ово је више од игре!

Ово је борба за поштовање људских права у Србији!

Правда ће победити!  

Писмо колеги Драги Ивановићу

Поштовани колега Драго,

Били сте на састанку и нисте коментарисали ништа. А могли сте као и Матић, као и други присутни другови. И сваки разуман и реална предлог био би прихваћен. Не сумњам у Ваше искрене намере. Сви осећамо исто. Кад је у питању господин Љубомир Драгањац, нисте у праву. Генерал Туманов је дошао на састанак јер је и УВПС упућен званичан позив за састанак! Господина Драгањца не треба неосновано критиковати. Успехе које постиже УВПС треба поштовати, за нерад их треба критиковати. Нико то не ради снажније од мене. Али ја желим свима нама успех и враћање људског достојанства.Увек критикујем појаву а не човека! Господина Туманова сам три пута звао док је био у Струмици, поштујући одлуку УВПС којом је генерал Туманов одређен за везу са другим организацијама војних пензионера, и лично га „довезао“ на састанак, мада би он и сам дошао!То није била моја воља, него задатак којег сам се прихватио као члан Главног одбора Асоцијације ППВС. Не смемо о никоме да пишемо непримерено. Генерал Туманов је човек који је увек био поштован, као што поштујемо и Вас и Милета,Зорана, Јована и Илију и све оне који се боре за наша права. Договорили смо се да престанемо са рушењем морала војних пензионера и каљања угледа појединаца и професије у јавности. Указано ми је поверење чланства и дат задатак да радим на обједињавању чланства кроз форме информисања и писање афирмативних текстова. Ја ћу свој задатак да испуним макар се хиљаду пута сукобио са сваким од нас. Ако не успемо у својој намери, онда нико од нас, ни господин Дргањац, ни господа Бјеливук, Тамбурић, Кршљанин, Петковић, Давковски, Посавец, Маринковић, Вуликић, Шпољар, Васић, Ваљевац нити ја нисмо дорасли историјском моменту и не заслужујемо да будемо на челу борбе за права војних пензионера. Зато, прођимо кроз властиту катарзу! Када то урадимо онда ће и господа Драгањац и Арсеновић, као и сви ми бити спремни да истрајемо у борби која није ни лака ни извесна али је неопходна. Не истрајемо ли сада у нашој борби отићи ћемо са политичке сцене Србије!

Зато, поштовани колега Драго, пишите афирмативно, тражите тачке које нас спајају а не потенцирајте оне које нас раздвајају. Не можемо сви да будемо исти, да имамо исте интересе, да будемо исти на скали друштвених вредности. Али можемо да се поштујемо, прихватамо ауторитете које смо сами изабрали, раздвојимо битно од небитног, радимо за општу ствар у границама својих могућности.

Немилице ћу да „шибам“ својим коментарима свакога ко се после овог састанка оглуши о договорене принципе, ко год да је тај! Морамо да изградима идеолошку платформу коју смо погубили у кокузним временима транзиције и сада тумарамо по базару социјалних и политичких интереса земље! Сад се ствара будућност Србије. Вара се свако ко мисли да није он тај који треба то да ради! Јесте то држава али том државом управљају људи. Држава без људи није држава! Размислите шта сам написао и помозите свом удружењу или као самосталан родољуб.

С поштовањем,

Координатор за информисање јавности и сарадњу са медијима

Арсеније Станковић

Колеге пензионери,

Време пролази а ми као да смо се помирили са неправдом јер смо сврстани у грађане за које не важе исти закони као и за све грађане Србије. Грађанског права једнакости пред законом лишена су само она лица која су правоснажном пресудом осуђена казном затвора којом је законом предвиђена санкција ограничења или укидања одређених права и слобода, али, судећи према пракси у Републици Србији, и војни пензионери!

Нама је, колеге војни пензионери, укинуто једно од основних људских права за које су се народи вековима борили и крв своју проливали широм света, право на једнакост пред законима земље у којој живимо! Ми смо браћо и сестре, даме и господо, другарице и другови, вољом појединаца постали грађани другог реда, само зато што смо били припадници армије државе које више нема.

Може ли, поштоване колеге, овако да функционише држава чијем политичком врху су уста пуна хвале о високом степену остваривања људских права и незаустављивог пута у демократско друштво чланица Европске уније пред челницима те Европе а да истовремено на јасан и недвосмислен начин стави до знања делу становништва Србије да нема намеру да им да пензије стечене законима ове земље.

Јесмо ли можда ми криви за погубну политику неспособних политичара 90. година? Јесмо ли можда ми криви за пљачкашку транзицију коју су извели још неспособнији политичари и 5. октобарски „политичари“ на улици? Јесмо ли мо криви за уништавање српске економије и незабележену пљачку народа преко банкарског лобија? Нема области живота српског друштва коју неспособни, политички необразовани квазипартијски кадрови нису уништили, неки несвесно а неки намерно јер имају резервну домовину!

Каква је то наша кривица за све што они нису радили, а требали су да раде, и довели земљу у овако тешку ситуацију? Ситуације јесте тешка али не може се терет изласка из кризе због колективне неспособности политичара свалити на леђа само једе друштвене групе. Тиме се само продубљују постојеће социјалне неправде.

Народ ћути пред овом неправдом јер сматра да смо заслужили овакву судбину или је индолентан за проблеме других! Многи се радују и радо би нас видели као бивше! Многи од нас ћуте јер не схватају зашто народ ћути и зашто премијер Србије и министар финансија кажу – не дамо вам пензије стечене радом и на основу закона јер држава – то смо ми! Даћемо вам онолико колико је неопходно да претекнете! Какве пресуде Уставног суда. Оне су „жалост“ за Владу Србије! Судови ће да раде у складу са законима, али ће се њихове одлуке спроводити у мери у којој ми кажемо и - шлус! Знате ли како се овакво стање назива у политичкој теорији?

Многи од нас ћуте јер су такви били целог живота. Војска им је била сигурна оаза за бекство од сиромаштва или интелектуалне инфериорности. Интелектуално супериорни су се брзо уклопили у процес деструкције властите војске! И они ћуте! Боје се и својих мисли! Они који су способни да мисле.

Онда, јесмо ли криви?

Делимично јесмо, јер је ситносопственички, филистарски  војни врх, у континуитету од раних деведесетих година, дозволио да политички необразована и историјски неодговорна група људи неспремна да води државу, преузме власт у Србији и доведе је до самог дна! Дакле господо, не може се вечито седети на две столице и негирати своја друштвена улогу скривањем иза одлука политичара. Ствари овако могу да функционишу у економски јакој, правно уређеној држави и са одговорним политичарима. Али у држави, у којој се смена власти врши на улици, у којој очигледно правна држава не функционише, у којој „политичари“ право из школске клупе или са улице постају потпредседници Владе Србије, војска нема право на неутралност! Војска је сила извршне власти и она нема право да затвара очи пред неуставним и противзаконитим процесима, а ово што нам се дешава само је последица нефукционисања правне државе и неспособности војске. Заправо процес је једносмеран – не фукционише релација држава-грађани.

Зато, хоћемо ли и даље да ћутимо? Колико дубоко у нама егзистира вирус покорности и губитништва и слепог веровања некоме у име нечега? Веровање у сутра – то су манипулације људима. Постоји прошлост, историја која нас учи, и садашњост у којој живимо. Будућност препустимо маговима филмске уметности. Нико од политичара, који тако снажно заговарају будућност не живи у тој будућности, већ у „суровој“ реалности садашњице оличене  некретнинама и зеленим новчаницама.

Колеге, поштовани грађани,

Некада смо имали нашу организацију, која је мењала статус а данас се зове Удружење војних пензионера Србије. Многе наше колеге и даље мисле да УВПС може да уради нешто озбиљније у остваривању наших права. То је велика заблуда. УВПС је удружење које „решава“ интерне проблеме наших колега који су социјални случајеви, финансирањем из чланарине. И ту је крај! Ово удружење нема никакву политичку снагу, нема никакав утицај на власт, речју, од старе славе нема ништа! Осим тога, задржало је и традиционалну инертност и неспремност да прихвати нове изазове политичке природе.Они који мисле другачије не желе да прихвате истину – УВПС је реликт прошлог времена и објективно не представља никакву инстутиционализовану силу.

Али, не мора тако да буде! Нека нам се придруже, ми знамо како да постанемо политички фактор са којим се разговара!

Појединим лидерима УВПС приписује се неоснована моћ, али и они сами, својим чутањем стварају привид о тој моћи, мада су и сами свесни немоћи и најрадије би да се  неко други, у њихово име, прихвати посла борбе за људско право војних пензионера – јаднакост пред законима Републике Србије.

Генерално, без икакве персоналне конотације, УВПС данас, није организација које је у стању да се самостално упусти у борбу за права војних пензионера. Објективо, његова активност завршава се на писању аката који у неким другим условима јесу смислени и оправдани али данас не могу бити јак „аргумент“ против државе због незаконитог односа према пензијама војних пензионера.

Да је УВПС на климавим ногама „стидљиво“ тврде и руководиоци тог удружења који, чини се све основаније, тврде да нису у стању да изведу војне пензионере на јавне протесте, речју да немају људски потенцијал за тако што, или једноставније – војни пензионери су веома проблематични када се од њих тражи да се боре за своја права! Они би ипак ако то икако може да неко други уради уместо њих!

Оно чега руководство УВПС није свесно јесте да оно има чланство!

Паметним, политичким организовањем чланства, смисленим акцијама, можемо да извршимо притисак на извршну власт ради заштите уставности и законитости права војних пензионера у Србији.

Како то изгледа када неко други ради уместо нас видимо већ пуних седам-осам година! Многи од нас радије биолошки нестају него што су спремни да се боре за достојанствен живот – па колико траје!

То је наша стварност! Пред нам је тежак задатак да направимо борбено способан корпус од оваквог људског потенцијала, способну да се протестима избори за своја, Уставом Републике Србије гарантована, људска права.

Можемо ли?

Можемо!

Хоћемо ли ми ? Питамо вас, хоћемо ли ми, војни пензионери, својим именом и презименом, у име свога достојанства и достојанства наших породица, не чекајући позив оних који неће да се боре легалним срдствима политичке борбе, да устанемо против тираније која се спроводи над нама и насиља над Уставом Републике Србије?

Одговорите сами! Не питајте никога осим своју савест! Ако хоћете, не треба нико да вам каже како! Сами подижите морал за протесте. Позивајте колеге. Маните се разних „ председника“! То су бесмислене манипулације од којих нема никакве користи осим играња војске и партије. Туђа рука свраб не чеше!

Ако кажете јасно да хоћемо, онда ће тако и бити. Али не нас петнаестак да пискара и то под псеудонимима! Морају да се дигну Београд, Нови Сад, Ниш, Крагујевац, Ваљево! Хиљаде нас мора да постане свесно ситуације и  да каже: „Доста је било гажења људских права војних пензионера. Хоћемо поштовање људских права, Устава и закона Републике Србије“!

Легални и легитимни, оправдани и ненасилни јавни протести нису уперени против властите отаџбине. Супротно, инсистирањем на поштовањима принципа уставности и законитости ми се најснажније боримо за демократски уређену и правну државу! Ко је против нас он је против државе Србије, он заговара правну анархију у којој разне белосветске хијене черупају васколике вредности српског народа и грађана Србије, како економске тако и моралне и духовне!

Када своју вољу уобличимо великим одзивом, онда, будите сигурни нећемо да разговарамо са трећеразредним референтима разних министарстава Владе Србије. Онда ће бити само један једини захтев!

Сви знате који!

САОПШТЕЊЕ

У тексту под насловом „Удружени до циља“ ненамерно сам погрешно интерпретирао „Позив УППС ГО Ниш удружењима-асоцијацијама војних пензионера на састанак“ и због тога се,

ЈАВНО ИЗВИЊАВАМ

Удружењу пензионисаних подофицира Србије - Градски одбор Ниш.

Ненамерна грешка настала је због тога што сам о прогласу обавештен телефоном „ да имамо ситуацију да и УППС и УСПВЛС се јављају да организују протесте“ јер се нисам налазио у Београду. Информацију нисам могао да проверим јер у месту где сам се налазио немам интернет. По доласку у Београд, преморен састанцима и безуспешним покушајима да успоставим телефонску везу са председником УВПС, заборавио сам да проверим изворни документ и написани текст сам са УСБ-а пребацио у компјутер и поставио на свој блог.

Дакле, УППС-ГО Ниш није се појавило као организатор протеста већ као организатор састанка за припрему протеста што даје сасвим другу конотацију читавом пасусу написаног текста који се односи на УППС, након овог објашњења.

Молим колеге из УППС - ГО Ниш да прихвате извињење.

Уједно се захваљујем господину Милету Бјеливуку који је уочио моју грешку и одмах ми указао на њу.

С поштовањем,

Арсеније Станковић

Удружени до циља

Како се приближава септембар проблем који мучи војне пензионере Србије додатно подиже ионако високу температуру ваздуха над Србијом. Почели смо нешто да радимо, не зато што смо беспослени или како многи мисле “безобразно бахати“ у захтеву да не будемо грађани другог реда, већ зато што желимо да се исправи неправда учињена над војним пензионерима, нечијом вољом изазвана.

Једина наша кривица је што смо веровали у узвишеност професије војника једне армије која нема нити мало кривице за распад СФРЈ и одбрану СРЈ у НАТО агресији!

Ипак, озбиљна кривња је што смо дозволили да се 5. октобра 2000. године изврши контрареволуција и земља уведе у понор у којем смо сада и требаће пуно времена, одрицања и жртава, да Србија поново заузмемо место међу земљама модерне демократије. Али, ствари су такве какве јесу, догађаји у свету реалног не могу да се врате уназад коликом год се брзином кретали напред и тешко да би нам и Ајнштајнова теорија релативитета у томе помогла.

Догађаји су се прилично закомпликовали у последњих годину дана, и од очекивања да ћемо скрштених руку и веровањем у снагу заслужено добијених генералских, пуковничких и заставничких чинова изазвати емоције у актуелној власти да нам ускладе пензије као и свим грађанима Србије – нема ништа.

То би сада требало да буде јасно и онима чији је IQ испод 90.Међутим, како ствари стоје, веома је реално поставити питање колики нам је колективни IQ?

Ко обликује мишљење и акције војних пензионера? Појединци? Институције државе? Политичке странке? Питања је много а одговор је само један, и он гласи – неко вешто усмерава енергију војних пензионера да пресипају из шупљег у празно и ми то веома успешно радимо. Ако су премисе за овакав закључак нетачне, онда је прави закључак о нама катастрофалан – ми сами пресипамо из шупљег у празно без икаквог рационалног смисла и циља!

Пред 10.март били смо суочени са чињеницом да УВПС неће да стане на чело протеста. Разлози могу бити политичке природе, неразумевање и неспособност војних пензионера да се упусте у борбу за своја људска права, веровање институцијама државе јер неки људи још верују у инкарнацију социјализма и СКЈ, чување властитих позиција итд. Нажалост, узимајући у обзир чињеницу да смо у поодмаклим годинама живота, тешко да ћемо променити колективну свест већине чланова окупљених око УВПС.

Излашили смо на улицу, краткорочно скренули пажњу на наш проблем који се грађана не тиче, и вероватније је да смо, због непорезних захтева да нам се „повећају“ пензије као и свим пензионерима Србије, изазвали отпор а не разумевање. Већина војних пензионера се радије опредељује да оцењује успех протеста, да глорификује или оцрњују овога или онога активисту протеста, да се замлаћује око ситних пара него да види чињеницу да усклађивања пензије - нема па нема!

Покушали смо, и донекле успели, да покренемо процес усаглашавања интереса војних пензионера. Организован је састанак 25.маја у УВПС, клима створена на састанку обећавала је почетак процеса заједничког наступа, а онда су људи из УППС- градски одбор НИШ то доживели као атак на њихове постигнуте „резултате“ и директним прозивањем председника УВПС питањем хоће ли или неће подржати протесте, неопрезно затворили врата за сарадњу.

Да ли је то морало тако? Да ли то има додирних тачака са вештином преговарања када знате негативан став саговорника? Или постоји нешто што се зове дипломатија у политици.

Председник УВПС показао је латентну кооперативност и коректност у датој ситуацији. А шта смо ми урадили? Све супротно од идеје да поступно,у оквирима могућег, обезбедимо подршку УВПС. Својеврсна је заблуда да  било које од наших удружења може да уради било шта значајно осим локалне сатисфакције организовањем протеста  и наступима на локалним ТВ.

Ми, једноставно речено, мислимо да смо рођене војсковође али ето, сасвим неоправдано неко нам није дозволио да то постанемо док смо радили и сада је време да се докажемо?!

Али, прогутали смо кнедлу и наставили даље. Морали смо да расчистимо са тим хоће ли Влада Србије приступити у наредних месец-два дана усклађивању пензија? Разговарали са најодговорнијим људима у држави до којих ми можемо да дођемо. Разговори су прихваћени и... они, декларативно, мисле као и ми! Ако нас Влада изигра приморани смо на масовне јавне протесте, осмишљене, добро вођене, са јасним плановима шта ако Влада не реагује односно реагује на протест! Ту „ваљања по асфалту“ пред Владом Србије нема места.

Ко уопште заговара протест пред Владом Србије? Били смо...и...ништа. Удара се на друга места. Коме требају безазлени митинзи пред владом Србије и зашто?

Асоцијација ППВС покренула је иницијативу да формирамо оперативно радно тело за протесте, без персоналних аспирација,и у фази је организовања састанка ради дефинисања коначног става УВПС, који је прилично јасан али још није саопштен.

Одмах се огласило УППС – ГО Ниш са саопштењем да они организују протест у Београду! Одлично, нека доведу своје присталице у Београд и нека читају законе и пресуде судова у Нишу до сутра! Са ким су усагласили ставове? Како мисле да „притисну“ Владу? Са којим средствима!? Ако ипак имају аргументе да ће бити велики одзив и да имају паре да покрију трошкове, онда неко стоји иза њих! Онда постају јасне одбране УВПС кроз саопштења у Ветерану. Ту, онда војни пензионери не би требали да буду икебана за нечију промоцију! Али усклађивања пензија - неће бити ни после тих протеста!

Да би сви били на броју и новоосновано УСПВЛС, рођено на крилима ФБ групе објавило је да и оно организује протест са детаљима.Али ни то Удружење нема опипљив план. Вољу има, као и сви ми, чланова мало, пара никако, идеје климава као и код свих.

Стално говоримо да то не може тако!

УВПС има разрађен План за организацију јавног протеста и то није спорно. Питање је само одлуке да се иде у протресте. Ми, разбијени, наивно поласкани некаквим лидерским позицијама, не можемо да урадимо ништа без УВПС. Наш правац напада треба да буде – стварање климе да се покрене УВПС са свим својим потенцијалима! Размишља се о протесту крајем септембра!

Ако то УВПС одбије, онда ће настати тешка ситуација коју ћемо морати да решимо разрешењем руководства УВПС, на мање или више легалан начин и то је могуће да се уради из једноставног разлога што не постоји члан УВПС укључујући и председника Удружења који хоће да му се сваки месец узима део пензије и крше његова људска права.

Али, хајде да верујемо у разум. Припремајмо се за протесте, а ако Влада испуни „налог“ премијера Србије да му се достави предлог решења за војне пензије, лако је све отказати.

Политика је вештина могућег и компромиси се подразумевају! Искључивост није савезник у послу. Нама данас нису потребни такмичари у сечењу букви са неупаљеном моторном тестером. Требају нам они који разумеју чему служи моторна тестера и знају да је користе. Ми имамо ту тестеру у рукама. Само неко треба да нареди њену употребу на прави начин.

Ако адвокати, просветари, здравствени радници, радници у железници, сремски паори.... знају како се то ради, зашто ми не знамо?

Зар нас треба неко да учи дисциплини!?

Септембар ante portas

Свакога дана читамo сајтове на којима војни пензионери воде „битку“ за људска права са државом Србијом, неки можда и последњу, очекујући било какав  и од било кога позив на акцију којом бисмо натерали актуелну власт да почне да поштује Устав Републике Србије.

Уместо очекиваних осмишљених позива на борбу за наша права, на Фејсбуку, Радиоадмиралу, званичном сајту УВПС и коментарима на сајту АППВС, читамо личне исповести и трач партије, дивимо се „детективским“ способностима појединаца у проналажењу „ботова“ у својим редовима,  читамо родољубиву поезију песника наиваца, саосећамо са људским судбинама, чудимо се над бесмислом публиковања силних преписки са судовима и свим надлежним и ненадлежним институцијама, правној оспособљености и мишљењима „стручњака“ без дипломе, анализама, проценама и закључцима људи који, хоћемо да верујемо, у најбољој намери покушавају да нешто ураде, нажалост без реалних изгледа и способности да правилно усмере постојеће незадовољство војних пензионера ка постизању циља.

Питамо се шта се то са нама дешава и куда то води?

Након више покушаја да скупи чланове Организационог одбора за протесте, неосновано нападана „злогласна“ АППВС, предала је „новац зла“ под притиском оних који су потпуно неосновано направили раздор у нашем бићу и натоварило на леђа проблем председнику Организацијског одбора за протесте који то ни најмање није заслужио.

Сада више нема инспирације за било шта! Сада је све у реду! Осим једног питања – хоћемо ли у нове протесте? Како ћемо да скупимо новац за њих? Ко ће се, после свега ружнога што смо направили, прихватити ове обавезе? У кога ми то имамо поверење? Какви смо ми то људи?

У потрази за одговором на ова питања, што радимо откако смо схватили да само организована борба може дати резултат у складу са одлуком Уставног суда, разговарали смо са веома високим функционером ове државе са немером да анимирамо правдољубив део министара и народних посланика да подрже борбу за наша права.

Закључак након разговора је тај да без оснивања партије војних пензионера нећемо моћи да остваримо своја права.

Формално то не би био проблем, али постоје сазнања које су до овог организованог разговора била непроверена, а након њега потврђена! Многи  војни пензионера су чланови политичких странака које су нас довеле  у овакву материјалну ситуацију а има података да су продавали своје гласове за новац!

Постало је јасно зашто се неки „лидери“ у нашим редовима оштро противе политизацији протеста и идеји о формирању странке војних пензионера.

Једноставно, након свих сазнања не постоје речи да се опише стање политичке свести војних пензионера.

Из свега реченог, закључак је да овако даље не можемо!

Изабраћемо нови одбор за организацију протеста јер су се ствари промениле, понудити УВПС да одреде своје представнике, развити палету активности на пропагирању протеста, јасно дефинисати циљ протеста који је – изједначавање права војних пензионера у складу са Одлуком Уставног суда Србије са правима свих пензионера, да се одмах ускладе пензије, а остали проблеми решавају путем судова и на друге начине.

Инсистираћемо на Одлуци УВПС да иду у припреме за организацију протеста, али са јасним предзнаком да не могу бити искључиви носиоци активности већ равноправни партнери са заједничким циљевима уз пуно уважавање свих страна, јер само на тај начин можемо да покажемо снагу изражену јединством. Такође, јасно ћемо да дефинишемо припреме за протест, активности током протеста, и експлоатацију резултата протеста. Импровизацијама и волунтаризму неће бити места.

Неосновани и непримерени напади на поједина удружења и људе морају да престану!

Циљ је само један и он је заједнички! Различити су модалитети остваривања циља и манућемо се бесмислених предлога који не могу дати резултат. Овим ћемо поново успоставити јединство војних пензионера и створити препоставке за остваривање својих права и оснивање партије војних пензионера, уколико ову опцију препознамо као исправну.

Да бисмо припремили јавни протест, АППВС ће спровести припремне радње за  формирање новог одбора за организацију протеста, као првог корака, а коначна форма руководећег тела – Одбора за јавни протест - биће дефинисана након разговора са свим удружењима!

Обећано решење које су требали да дају из Министарства финансија није донето, што упућује на закључак да не постоје разлози за поверење у добру вољу Владе Србије и ми више немамо никакву алтернативу.

Све послове треба да обавимо, оријентирно, до 20. августа 2015. године!

Војни пензионери, јединствено у борбу за наша људска права и једнакост пред законима Републике Србије. 

Септембар ante portas!

Колики су нам образи

Да војна сила Србије то одавно није, јасно је свакоме ко се некада бавио или се данас бави анализом параметара који одређују валидност неке друштвене институције. Пропаст успешне творевине зване ЈНА израсле на резултатима 2. Светског рата, комунистичкој идеологији у зениту и хладноратовској подели Света, почео је давне 1966. године на Седници Четвртог брионског пленума 1. јула 1966. године у хотелу „Истра“ на Брионима, наставила се сепаратизмом у Хрватској  кроз МАСПОК, драматизовала у распаду СФРЈ и добила свој епилог доласком на власт прозападно оријентисаних демократских снага. Данас, тешко да би квалификација „прозападне демократске снаге“ могла да опстане јер ни једна економска или друштвена тековина модерне европске демократије није заживела у Србији  осим бескрупулозног девастирања свих вредности које су стварале генерације. Јасно је да је народу сервирана лажна, али управо зато лако прихватљива илузија о лепшој будућности у којој ће богата Европа да финансира наш менатлитет „хлеба без мотике“. Истини за вољу, аутори те илузије живе у изобиљу захваљујући све већем сиромаштву великог дела становника Србије.

Јасно је свима  да је Војска као инситуција велики буџетски потрошач и објективно, са никаквом привредом Србије не представља нији може да постане респективна војна сила. Она, таква каква јесте, у модерном смислу таворећи, објективно, може да буде помоћ Управи МУП за ванредне ситуације, што се у пракси и потврђује. Веома скромна модернизација Војске, која се с времена на време сервира јавности, тек да се створи привид о „враћању из мртвих“, код професионалаца изазива помешан осећај горчине и понижења. Ојачаћемо се са „четири најмодернија хеликоптера“  а репрезентативни одред Гарде извешће егзерцир, који ме, како време пролази, све више подсећа на мажореткиње из Херцег Новог за Дан мимозе, а не бих се изненадио да  неки промућурни радник Туристичког  савеза Србије, који има добре везе у Влади,  егзирцир Гарде уврсти у свој програм!

Пропаганда има смисла али тешко да ће наши официри са сабљама које добијају моћи да очувају националне интересе српског народа. Јер, колико год то горчине изазивало у нама, наша одбрамбена техника је у односу на модерне армије на новоу сабље, јер се „ Сабља“ показала као најбоље средство у политичким чисткама. Да нам је држава обезбедила бар један ПА систем С-350 vityaz, од пара што је закинула војним пензионерима, па да нам срце пукне од среће. Али, много је лакше давати саопштења о високом рејтингу Војске и спремности да се одговори на све изазове безбедносне природе јер то ништа не кошта! Зашто бисмо јачали нашу Војску кад нам границу прелазе само избеглице са Блиског истока а са севера нас стављају у гето подизањем жичане ограде. Србија је земља мира, никога она неће нападати, руку помирења пружа и онима који је каменују. Данас камење а сутра.....? Где се ту огледа државничка мудрост? Пре ће бити да се ту ради о погрешним проценама квазиполитичара и објективној немоћи Србије да се ефикасно супротстави нападима који долазе са свих страна.

Ако већ немамо људе способне да успешно обављају послове државе, зашто се не угледамо на мудрије од нас који кажу да се интереси нације бране ван граница своје државе. Ми, уместо да проблематизујемо нерешена питања српског народа у државама непосредног и даљег окружења као и на својој територији, свакодневно смо изложени решавању проблема припадника других народа на нашој територији, тако да ће ускоро, ако то не будемо правилно разумели, захваљујући демографској експанзији и перфидним политикама неправославног корпуса у Србији, Срби постати мањина! Уместо да ми друге државе запослимо да се баве ништењем људских права Срба у њиховим државама, ми се трудимо да се правдамо зашто нам висок степен људских права дат мањинама није виши од права датих Србима!

Иако се у разним варијацијама стално понавља Милошевићева крилатица „ Србија се сагињати неће“, догађаји нас демантују! Много је догађаја који говоре о понижавању, и да не беше православне браће из Русије да нам на војној паради својим авионима растерају облаке и кишу, лако нам се могло догодити да понеки дрон прелети преко свечане трибине и по ко зна који пут, упркос свему, руководство Србије покаже како је непоколебљиво у игнорисању очигледних индикатора агресије на државу, да могу слободно да раде то што раде и да им неће фаликти нити длака са главе!

Време је да Немањина 11, уместо партијских, почне да води бригу о националним интересима аутохтоних грађана Србије и томе потчини своју спољну и унутрашњу политику. Без ударања на сва звона!