Састанак заинтересованих за оснивање „покрета војних пензионера Србије“.

Поштовани пријатељи,

Пре неки дан, мислим 20. фебруара,  објавио сам своје размишљање о суморној данашњици и будућности пензионера Србије путем затворене фејсбук групе „ Војни пензионери Србије“, које је наишло на одобравање дела пензионера, судећи према броју оних којима се објава свидела и њиховим коментарима.  

Ко је, када и зашто одлучио да та група буде затворена и да има администраторе који одлучују шта се сме а шта не сме писати ја не знам нити је то посебно битно за идеју у тексту који следи и који ће бити постављен тамо где  пензионисани једноумни душебрижници и опоненти не могу да је „ обришу“ једним кликом компјутерског миша.

Некада давно сам учио у неким школама, не сећам се којим, а можда сам о томе причао некоме, враг би га знао, да када је неки систем затворен што значи да је спречен слободан проток сазнања, обично се тај систем деформише, у ствари по правилу се деформише и да се сазнања таквог система не могу сматрати  валидним нити могу произвести друштвено корисну акцију.

Ја тражим најлакши пут да, заједно са вама, останемо нормалани и учинимо нешто да заштитимо наша права у овим кокузним временима.

Толико као увод у моја размишљања, надам се и реална,  и надам се да негде дубоко у подсвести нисам и сам роб властите ограничености ума.

Већина вас ме не познаје а они који ме познају знају да сам човек који воли да каже оно што мисли. Неки, који ме боље познају, не воле моју искреност. Ја увек кажем шта мислим о некој појави или нечијем мишљењу, ставу или уверењу, иако знам да то није добро. Због тога сам често у сукобу са људима. Паметном никада нисам рекао да је паметан јер сматрам да мој суд  паметноме није потребан.

Поштовани,

Када смо крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година, као активни припадници ЈНА и ВЈ „подвили реп“ и одустали од одбране државе која је пропала јер је одавно била трула изнутра, било је јасно да ћемо ми, тада будући војни пензионери, бити колатерална штета политике једне државе коју није сачувала њена војна сила. Било је само питање времена када ће одмазда почети. Многи траже оправдања у кривици других а ја мислим да смо ми уништавали сами себе и да нам нико то није чинио са стране.

Рецимо, зар није наивно мислити да је тако крупну одлуку као што је она да се војни пензионери изместе из финансирања Министарства одбране, донео сам министар одбране? Па то су учинили најближи сарадници министра одбране да би сачували властите позиције.

Немој само да ми неко каже да то није тачно!

Дакле то је прва, за мене неспорна чињеница. Они који неће одобрити ову моју тврдњу спадају у групу оних које сврставам у људе који немеју праве информације. Њима кажем да генерали неумешани у издају интереса војних пензионера нису ни били питани, али нису се ни супротстављали томе, чиме су нечињењем учествовали у нашем погрому.

Други фактор или институција која је имала протоколарну улогу у нашем измештањи из финансирања  Министарства одбране било је Удружење војних пензионера Србије. То удружење се ни тада, као ни данас, није питало ама баш ништа! Председник са свим члановима ( ваљда преко 22. 000, мада то није уопште битно) има утицај на промену става власти у односу на војне пензионере колико и било ко од нас. То удружење је било потребно власти само зато да пребаци гнев војних пензионера са себе на највеће удружење војних пензионера.

Молим вас, ко још из власти има законску обавезу да пита неко удружење за нешто? Нико! Међутим, Удружење војних пензионера Србије је криво у односу на нас јер није учинило ништа да адекватно организује своје чланове у организацију која се пита, пре него што су неповољне одлуке доношене, а знали су да се спремају. Међутим, свакоме је јасно да би организовање војних пензионера на начин који би спречио измештање војних пензионера из система финансирања Министарства одбране значило губитак руководећих позиција и многих привилегија. Дакле, иако формално УВПС није било у систему одлучивања о измештању војних пензионера из система финансирања Министарства одбране и превођење у Фонд ПИО Србије, прихватило је такво стање без суштинског отпора. Да ли је било простора за отпор питање је за дискусију али оно је данас беспредметно.

Мој став је да Удружење војних пензионера Србије, због свих дешавања од 2000. године која су нас задесила, данас није репрезентативно удружење војних пензионера јер не заступа наше интересе на начин примерен актуелној друштвенополитичкој ситуацији. Оно је постало отуђено од интереса војних пензионера Србије и то у дужем времену. Нека друга удружења су суштински репрезентативна али немају потребан број чланова. Нека су се формално ставила у функцију политичких странака.

Зато су се и десили расколи у том удружењу и формирана су многа мања удружења војних пензионера чиме је наша снага, нажалост, умањена. Актуелној власти одговара овакво стање из практичног и формалног разлога. Практичан разлог јесте да овако уситњени нисмо у стању да организујемо озбиљан отпор а формалан је јер у УВПС имају сарадника који не чини ништа против мера власти према војним пензионерима. Што се тиче ПУПС, он као политичка сила више не постоји и обична је фикција у коалиционој политици власти. Права је оцена да су функционери ПУПС родбинска политократија, који немају никаквих додирних тачака са интересима пензионера Србије. Зашто помињем ПУПС? Зато што су у његовом формирању главни кумови били војни пензионери, генерали и пуковници.

Оваквом стању погодовала је и чињеница да на чело малих удружења војних пензионера нису дошли људи који су имали јасну идеју о некаквом отпору власти, већ су вођени идејом властите афирмације, користећи незадовољство пензионера насталом ситуацијом. Ова непријатна чињеница биће, уствари, главни разлог изналажења свакаквих оправдања против нашег уједињења. Тврдим да је страх од губитка властите позиције основни узрок расцепканости и избегавања сарадње.

Али, надам се да ће овај мој покушај уродити плодом и да ћемо се ујединити упркос свим нашим различитостима. О томе и мом оптимизму, у наставку текста.

Војни пензионери су покушали да остваре  тако потребно јединство формирањем Координационог тела које је окупљало неколико удружења војних пензионера. Иако малобројна, та удружења су имала и те како велике идеје. Нажалост, појединци су погрешно разумели да је дошло време за властиту афирмацију. Председници постојећих удружења су то схватили као атак на аутентичност, а било је и оних који су искористили покрет за формирање властитог удружења. Многе ствари биле су погрешно постављене, а рекао бих и много погрешних људи и распад је био неминован. Желим да овде нагласим једну веома битну чињеницу, а то је да нису чланови удружења ти који су разбили наше јединство већ су то учинили и даље чине руководства тих удружења.

Овде имам потребу да дам једно појашњење које се односи на осниваче удружења, странке или покрета. Ово ће уједно бити и суштина мог става о организовању наше друштвене групе коју повезује заједнички интерес.

Код нас је устаљена пракса да неко ко оснује удружење, политичку партију или било који облик организовања грађана себе и узак круг људи око себе прогласи председником и некаквим руководством. Ту, драги пријатељи, нема успеха јер не постоји идеолошка платформа око које се људи удружују а председници и руководство би требало да буду само реализатори интерса људи који се удружују и смењиви на начин на који се већина договори. То називамо демократском процедуром. Наша удружења, политичке партије и покрети немају идеологију као основ окупљања већ интерес оснивача ( обично су то појединци или у најбољем случају момци из улице који су пикали лопту или закуцавали тројке).  Зато странке и покрети, ако хоћете и удружења, нестају  са друштвене сцене недуго након смене председника.

Моја идеја заједништва удружења војних пензионера темељи се на задржавању интереса сваког удружења понаособ као неприкосновеног права. Удруживањем би се реализовали само заједнички интереси, и никако не би могле да се намећу одлуке које су против неког удружења. Тачније, у мом концепту таква могућност неће ни постојати, јер ће се о неком проблему изјашњавати свако удружење. Тако ћемо доћи до заједничког интереса. Одлуке које прихвате сва удружења биле би обавезујуће.

Све ово изгледа прилично завијено у леп пакетић док не дођемо до тачке када треба да детерминишемо такво заједничко тело , макар и у грубим цртама.

Желим да кажем да овако, како сада егзистирамо као војни пензионери, са постојећим удружењима, са аспекта борбе за наша права, ништа не ваља. Генерали имају своје погледе на проблем, а официри и подофицири нешто покушавају да издејствују протестима и правним путем.

Сви смо ископали ровове из којих никако да изађемо и нађемо заједничке мотиве и начине утицаја на власт. Мени је неразумевање нашег положаја толико несхватљиво да се често питам како смо ми уопште функционисали током службе.

Свакако, увек има часних изузетака и то ми даје снагу да верујем да ми ипак можемо да се ујединимо у покрет војних пензионера Србије. Ето први пут изнесох предлог како да се зовемо.

Да се разумемо, не обраћам се никоме посебно, обраћам се свим војним пензионерима. Желим да будемо сви ми чланови тог покрета кроз конкретно чланство у својим удружењима али и у новом покрету. Покрет би имао  председника који би се бирао из редова председника удружења, на временски период који договоримо кроз ширу дебату војних пензионера, и по једног делегата из сваког удружења ради обављања заједничких административних послова. Покрет би био регистрован, ради печата и комуникације са јавношћу и у том смислу морао би да има оснивача. Наравно, ово су сасвим уопштене идеје.

Оно на чему суштински инсистирам јесте кредибилност чланова покрета. То неће моћи да буду људи који се истичу „букачким“ способностима или за које неки мисле да су за тај посао. Ако се то деси од ове идеје нема ништа. Нама су потребни радни и образовани људи, културни и елоквентни и из свих структура корисника војних пензија. Они који би да се наметну као некакви лидери и који би да пренесу субординацију у тај покрет, мислим да је боље да игноришу ову моју идеју.

Потребни су нам стручњаци свих профила – доктори друштвених наука, информатичари, људи који су били носиоци израде прописа, правници и судије, бивше војне дипломате, подофицири, официри и генерали, речју, свако ко може на прави начин да репрезентује наше интересе пред државним органима и институцијама. И све ово треба да буде , за сада, волонтерски посао док не ојачамо и еволутивно постанемо један покрет војних пензионера Србије.

Када се људи којима се ова моја идеја свиди, састану и поразговарају знаћемо следеће кораке који могу бити и наставак реализације идеје али и одустајање од ње ако она није реална. Нема успешне везе међу људима уколико не постоје заједнички интереси.

Имају ли војни пензионери Србије оправдане разлоге и заједнички интерес да се боре за своја права стечна законима ове земље?

Одговоре на ово питање очекујем на  дружењу које ће бити око средине марта, а место датум и време ћу одредити на основу ваших коментара на страницама ФБ, Адмирала ( молим Златка да овај текст постави на сајт Адмирала) уколико администратори желе на страницу ФБ „Војни пензионери Србије“ и на мом блогу arsenijes.blogspot.com.

С поштовањем,

Арсеније Станковић