Ко кога и зашто подржава?

На недавно одржаном протесту пензионера Србије, у организацији Удружења синдиката пензионера Србије и Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије, 28. марта на Тргу Николе Пашића, прочитано је и писмо подршке Војног синдиката Србије.

На званичном сајту Војног синдиката Србије то писмо подршке није објављено. На мој допис електронском поштом Војном синдикату Србије са молбом да ми доставе информацију да ли је и којим медијима достављено писмо подршке, одговорио ми је господин Предраг Јевтић текстом:“ Ваша порука је примљена“?

У протеклих годину дана Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије активно је помагало јавне активности-протесте Војног синдиката Србије, значајним присуством војних пензионера и говорима председника тог удружења, господина Јована Тамбурића, који је тим говорима и подршком ВСС изазвао неоправдане реперкусије по УСПВЛС.

Ја сам у више разговора са господином Тамбурићем изразио жељу да се састанем са руководством ВСС да бих се лично уверио у капацитете и намере руководства ВСС, као и ради договора о обиму и методу међусобне подршке.

Нажалост, разговор са челницима ВСС Србије, као ни са челницима неких политичких странака ( осим са Бошком Обрадовићем), с циљем прикупљања података за процену о смислу сарадње и позитивним ефектима те сарадње по статус војних пензионера Србије, нису реализовани уз моје присуство, а неки реализовани разговори и без присуства Јована Тамбурића, све више су ме уверавали да ствари не иду добрим током и да је читава представа о заједничким интересима фикција срачуната на промоцију појединаца.

Такво понашање УСПС, ВСС као и господина Тамбурића резултирало је мојим прекидом било какве активности у УСПС а касније и оштрим сукобљавањем са ставовима Јована Тамбурића у вези са подршком УСПС, ВСС и подршком Вуку Јеремићу и Саши Јанковићу, које је имало за последицу моје иступање из чланства у УСПВЛС.

Оно што је битно јесте чињеница да никада мање војних пензионера није било на протесту 28, марта и да су „председници“ удружења војних пензионера више окупирани личним амбицијама него никада угроженијим правима војних пензионера Србије као јасним одговором прозападних снага пензионисаним припадницима Војске Југославије. Оно што агресор није успео агресијом успешно завршава мерама Владе Србије.

Због несхватања времена у коме живимо и наше реалне позиције и снаге у друштву, трпимо поразе због, вероватно, процедуралних грешака УВПС приликом подношења Народне иницијативе Скупштини Србије,  брзоплетог везивања за удружења која нас не желе осим као пчеле радилице у реализацији властитих интереса, пружања подршке ВСС  који реално нема никакве интересе да помаже војне пензионере јер то објективно и није у стању.

Уместо да све своје снаге усмеримо на стварање једне нове, јединствене и времену примерене организације удружења војних пензионера Србије, која ће бити у стању да се на релевантан начин наметне као озбиљан партнер Влади у одлучивању о судбини војних пензионера, ми због неспособности појединаца, уз коју обично иду и друге негативне карактеристике, тонемо све дубље.

Зар није време да на чело разних удружења војних пензионера дођу људи који себе не виде као посланике  у Скупштини или као реактивиране генерале и пуковнике?