Откако је председница Скупштине Србије Маја Гојковић расписала избор председника Србије за 2. април ове године, политичка сцена Србије се прилично узбуркала и необично асоцира на покрет Sturm und Drang, протест против свих дотадашњих социјалних, политичких и естетских идеала и норми тога времена, стремећи идеалима слободе и хуманости.
Кандидати за председника Србије као да желе да надмаше и саме родоначелнике покрета „Олује и нагона“ Фридриха Шилера и Јохана Волфганга вон Гетеа, у жељи да бирачком телу наметну амнезију шта нам се све дешавало за време док су се смењивали на власти читавих 26. година, и не бирају начине да остваре циљ заборављајући да та обећања одавно личе на обећања проститутке како више неће то да чини и да ће српски народ њиховим избором коначно постати слободно и хумано друштво!
Како је проституција најстарије занимање на свету, логично се, некако сам од себе, намеће закључак да је то и политичка проституција, те да је не треба олако схватити, када се пласира већински политички неписменом српском бирачком телу.
Српска, већинска, јавност не бави се узроцима опште декаденције нације и некритички прихвата стање као нормално, покушавајући да плива у тој моралној каљуги колико год је то могуће дуже. Све оно , што су други стварали а садашњи срушили, покушавамао да правдамо неолибарализмом и транзицијом, као да ти концепти друштва и економије у себи садрже пљачкашки концепт, тако својствен моралу српске „елите“. Тако прихватамо без трунке савести урушавање принципа уставности и законитости, владавине људских права, индолентни смо према дискриминацији, а морал је прогнан из свакодневног живота.
Несхватљиво је да већ тридесет година на нашој политичкој сцени доминирају ненародне странке, које само мењају појавне облике, а неке не раде ни то, и успевају да идентичном реториком придобијају бираче?
Под офуцаном и демагошком политичком флоскулом о демократском друштву доживели смо грађански рат, економски слом, агресију перјаница савремене „демократије“, губитак територије, прикриван губитак државног суверенитета и отимање личне имовине!
Србија и даље није у стању да препозна шта јој се дешава или нема снаге да било шта промени!
Нема странке на српској политичкој сцени која није инволвирана, у мањој или већој мери, у уништавање властите државе! Све што су могли урушити, урушили су – територију, економију, одбрану и безбедност, правосуђе, здравство, школство, културу, веру...списак је бескрајан.
У таквој атмосфери бирамо новог председника Србије! Кога изабрати? Кога изабрати када смо сигурни да се ништа неће променити јер је све „већ виђено“. С друге стране, бојкотовати изборе, најгоре је решење.
Након властитих превирања, Српски покрет Двери и његов председник Бошко Обрадовић улазе у трку за председника Србије – неукаљани. Програм покрета је прихватљив – која странка има неприхватљив ? Модеран, национално обојен са елементима савремене социјалдемократије! Што је најбитније, Двери се не могу повезати ни са једном афером, криминалом или утицајем страног фактора. Супротно, показали су својим јавним наступима да су за поштовање принципа уставности и законитости, присутни су на сваком скупу где се људи оправдано боре за своја права!
Појавом Двери највише су добили пензионери Србије, јер је пљачка пензионера често постаљано питање на седницама Народне Скупштине, а прваци Двери својим присуством на протестима пензионера и практично потврђују прокламовани програм!
Ако призовемо политичку рациналност, онда преко 740.000 пензионера Србије има и те како добар разлог да гласа на председничким изборима за Бошка Обрадовића. Као и сви они који су схватили да нас они који су нас довели у овакво стање из њега не могу извући!
Дакле, између прошлости, садашњости и будућности, треба гласати за будућност.
А боља будућност је, судећи према свему, у Српском покрету Двери!
Напомена: Текст није лекторисан
Нема коментара:
Постави коментар