Апел савести или јавно писмо председницима удружења војних пензионера Србије

Поштовани колега и пријатељу,

Овим јавним писмом обраћам Ти се у нади да ћеш својим ауторитетом помоћи својим колегама, војним пензионерима, да наставе успешну борбу за наша права која су нам доласком ненародног режима на власт од  5. октобра 2000. године, грубо нарушена. Као да то сатанизовање припадника ЈНА и ВЈ није довољно, одрекла нас се и Војска Србије  чије разлоге за такво понашање нећу сада да анализирам.

Приближава се датум заказаног протеста војних пензионера због дискриминације и ништења људских права. Уместо да се уједињујемо, из мени непознатих разлога, ми се делимо, оспоравамо, вређамо и чинимо много тога што никада није била особина припадника ЈНА и ВЈ. Имам утисак као да нас је неко намерно прозлио, а ми у својој наивности и поштењу нисмо у стању да препознамо ту манипулацију нашим животима.

Оно, што могу да гарантујем за свакога од војних пензионера Србије, јесте да знају да смо заједно јачи и да само уједињени у снажан колектив можемо да се изборимо за своја права.

Скоро да смо успели у томе! Сетите се ентузијазма и морала који смо створили пред протест 10. марта прошле године! Дигли сте све војне пензионере Србије из понижавајућег у усправан положај. како и доликује војницима. Ниш, Крагујевац, Ваљево, Панчево, Смедерево, Бачка Паланка, Апатин, Сомбор, Београд.... Сви су желели да дају свој допринос успеху.

Неправда је изнедрила и прваке у борби против дискриминације, Млета Бјеливука, Зорана Новковића,Илију Овуку, Драгишу Давковског, Дарка Шпољара,  Златка Посавеца, Мирослава Матића, Драгослава Ивановића, Бранислава Јефтића, Јована Тамбурића... и многе друге.

Дискриминација војних пензионера родила је и нов облик организовања, преко друштвене мреже – Фејсбук групу. Војни пензионери окупљени у овој групи били су, а по мени су и даље неисцрпан извор наше снаге. У њој сам видео ембрион новог удружења војних пензионера. И онда се догодио апсурд – најјача група, ФБ група није била формално организована, није регистрована као удружење,  није имала формалног председника, није имала печат и све оно што јој даје легитимитет.

Ово је био аргумент дела отуђеног руководства УВПС да игнорише вољу респективног броја војних пензионера која је претила да угрози опстанак тог руководства.

Увек сам сматрао да се званични председници удружења морају поштовати јер они су израз воље својих чланова. Речју, утицај Драгића Кршљанина, Милорада Петковића, Владе Милосављевића, Велизара Рабреновића као и других председника удружења, морао је бити одлучујући.

Нажалост, у најбољој намери али без озбиљне анализе метода даље борбе, понети успехом протеста 10. марта, формирали смо Координационо тело које је замишљено тако да координира рад свих удружења у једну логичку целину и тиме створили респектабилну организацију са којим је отуђено руководство УВПС морало да разговара или је морало да се изјасни отворено да је против јавних протеста и да је неформални коалициони партнер ПУПС-е.

Нажалост, појединци новоствореног КТ нису схватили да смо учинили први, почетни потез, али у искреној жељи да наставимо са борбом, почели су да вуку погрешне потезе. Ја сам реаговао изласком из АППВС због, како је време показало исправног става, негирања улоге председника удружења и суштинског стављања КТ изнад самих удружења, што је почетничка грешка.

Коначно, КТ нема прерогативе формалног удружења.Нигде није регистровано и ту слабо да може да помогне било каква демагогија.

Дакле, ако хоћемо да разговарамо на нивоу озбиљних људи, имамо ситуацију када се о ућешчу на протестима, без обзира ко их организује ( о томе ћу рећи нешто, касније), мора разговарати са председницима званичних удружења, уколико желимо да та удружења учествују у протестима.

Зато се и обраћам председницима званичних удружења са молбом да превазиђу настале евидентне неспразуме и тиме испуне своја и очекивања чланова удружења чији су председници. Коначно, имам питање за сваког од нас: Ко има право да сугерише својим члановима да се не боре за своја права. Да ли постоји и један нормалан човек који ће прихватити нечију сугестију да је боље непримати него примати законом одређену пензију?

Ево, одмах отварам дискусију са свима који мисле да нисам у праву!

Истине ради, сви наши неспоразуми и поделе почеле су када смо схватили да се ФБ група мора формализовати.

Негде почетком лета прошле године, господин Јован Тамбурић организовао је састанак коме су присуствовали: Миле Бјеливук, Зоран Новковић, Илија овука, Миленко Маринковић и ја. Мојим присуством изгледа да појединци нису били одушевљени. На састанак ме је позвао господин Јован Тамбурић. Тема је била – ко се прихвата да званично организује ФБ групу и стане на њено чело. Није хтео нико! Ама баш нико!

Као да је некоме било стало да не буде на челу ФБ групе. То је својеврсан апсурд. Имате људе, имате потенцијалне прваке у које ти људи имају поверење, али ти прваци неће да буду њихови лидери!

Онда је Јован рекао да он хоће када нико неће!

Ја нисам био за ту опцију и залагао сам се да то буде Миле Бјеливук, јер је у том моменту имао највећи ауторитет у тој групи. Миле Бјеливук је био искрен и није желео да буде на челу, шта више, опирао се и да буде организатор протеста 29. септембра. Истина је да смо га Вуликић Милован и ја скоро натерали да се прихвати организације протеста. Желим да кажем да су активности Милета Бјеливука до формирања КТ и протеста 29. септембра биле чисте као суза. Истина је да је остављен на ветрометини ( што нам је својствено) и да није имао помоћи.

Али је исто тако истина да је највећу помоћ имао од  Јована Тамбурића и новоформираног УСПВЛС. Тачније, већину послова око протеста 29. септембра одрадила је УСПВЛС.

Међутим почела су дешавања у којима сам препознао утицај изнутра или некога са стране, с циљем разбијања нашег јединства.

Мени су ствари биле јасне, али ја нисам желео да се мешам јер мени је у центру интереса био рад на политичком организовању војних пензионера. Први знак био је када се поставило питање шта раде паре за протест на рачуну АППВС. Неко је добро проценио шта може бити иницијална каписла за свађе и разбијање јединства. Али, некако смо и то превазишли али смо неоправдано извређали многе дивне људе као што је Радомир Ивановић.

Након протеста 29. септембра, без оправданог разлога почео је раскол. Зашто? Чини се, на први поглед,  да оправдан разлог не постоји. Нађен је формалан разлог у појединим потезима господина Јована Тамбурића око дописа институцијама збох потписа, мада, ни ту ситуација није јасна. Да вас подсетим – када хоћете да се разведете довољан је један разлог, а када нећете, ни хиљаду вас не може на то натерати.

Изгледа да је неко хтео да Координационо тело које је требало да буде оквир за заједничко деловање свих удружења претвори у кровну организацију, што је било бесмислено. И сад се оперише са том опцијом.

Треба отворено рећи – Координационо тело је оперативни орган удружења која су пристала да буду у том телу и ради само оно за што има сагласност удружења и више је привременог карактера.

У међувремену, КТ је сасвим променило своју улогу и више је виђено као тело које се бави проблемима војних пензионера као паралелни партнер УВПС. У томе нема ништа лоше али неме никакве везе са борбом за ускраћене износе војних пензија. Ова чињеница дискредитује мишљење КТ када је у питању став да удружења треба да питају КТ хоће ли ићи у протест или не!

Ја ћу скинути рукавице и рећи вам, поштоване колеге и пријатељи, да позивање на КТ, представља изговор за непостојање воље да се прикључите протестима јер их не организује неко кога ви сматрате мериторним. И још ме убеђујете како господин Петковић тражи сагласност од Владе Ђукића да поставља обавештења о  лику генерала Симовића? Дајте, будите реални! Постоје удружења, она имају своје председнике и своје органе, и они се питају а не неко, о питањима одлучивања, нерелевантно КТ!

Затим је УСПВЛС организовао 17.новембра квалитативно најбољи протест, након којег су уследиле мере Владе Србије и Фонда ПИО.

Поштовани колега и пријатељу,

Ми смо људска бића и мала и велика, истовремено. Ми сами одлучујемо својим целокупним биолошким и друштвеним бићем шта смо били, шта смо и шта ћемо бити!

Знам да многи од нас мисле да нема смисла даље протестовати? Али, ако је неко добио пресуду, нагодио се ПИО Фондом, да ли је погледао извештај о пензији? Да ли му се и даље одбија део пензије! Зар је на протесте ишао да би се нагодио? Није морао! Други су то одрадили за њега!

Да ли је могуће да нам се целокупна идеологија борбе за уставност и законитост свела на 300.000 динара. Зашто сте онда носили пароле које немају везе са 11,06?

Шта је са војним бескућницима! Хећете ли да станете и препустите КТ и ВБС да се сами боре. Вреди ли наших 300.000 њихових 30 година изгнанства? Вреди ли наших 300.000 и једне ране ратних војних инвалида! Зар сте заборавили за шта смо почели да се боримо. Одједном нисмо ни дискриминисани!

Драги мој колега и пријатељу,

Не заборави, да када зло закуца на врата твог колеге, а ти не реагујеш него гледаш кроз шпијунку и искључујеш ТВ да се не чује да си у кући, ти си следећи на реду! Говорим ти о моралу, о људскости, о чојству, о правди....!

Зато, не тражи узроке за поделе, има их и сувише, тражи мостове који нас спајају, а спаја нас иста мука, ми смо одлуком светских моћника дискриминисани као припадници бивше оружане силе која се усудила да се успротиви и зато су одлучили да нас сатру, да нас биолошки униште!

Ако се не ујединимо као 10. марта, 29. септембра и 17. новембра, они ће успети у својој намери!

Искрено верујем, драги мој колега, председниче удружења на чијем си челу, да ћеш послушати апел своје савести, јер те познајем иако нисмо дуго били заједно, али довољно дуго да знам да мислимо исто, позови своје колеге на протест 15.марта и покажимо Србији и свим пензионерима Србије да се не миримо са дискриминацијом!