Удружење синдиката војних пензионера Србије

Људи који се баве писањем кажу да им је празан лист папира љути противник! Зачас можеш да склизнеш у амбис због написане речи! Ваљда зато они мудри ништа и не пишу. Често, ништа и не говоре. И увек имају изговор за своје нечињење и ружне речи за оне који нешто чине. Али није тако баш увек. Ако писац, било које врсте, погоди народ „ у сриду“ и то се свиди народу, ево њих, наших војних мудраца, да се ставе на чело тог истог народа и изговоре из позадине историјско – напред другови, ми стојимо иза вас!

Зато је јако тежак и одговоран посао људима који нешто саопштавају писањем. Покренути људе за неку акцију тешко је као изградити коридор 11 у земљи Србији! Траје дуго и мукотрпно!

Тешко је и да се одважите и кренете у акцију заштите елементарних људских права! Неће људи да се буне и када је очигледно да вас нека организована сила ништи као људско биће. Стварно, то је феномен менталитета масе.

По цену да будем досадан и паднем у амбис, испричаћу вам истинит догађај.

Деведесет и прве године у ГШ ВЈ изведено је нешто што би се могло рећи да је био покушај војног удара! 

Добро не журите, имато везе са нама, и то велике. 

Елем, војни удар у покушају је изведен и тадашњи НГШ ЈНА требао је да буде личност која ће бити на челу револуције за спас СФРЈ. Али, ништа се није десило јер је тај начелник Генералштаба одбио да преузме ту одговорност већ је инсистирао да „ Савезни секретар за НО добровољно преда војну власт њему“ или нешто у том стилу, помало као заборављам како је било. Дакле, кад је требало одлучити са штитом или на њему, врли нам начелник Генералштаба ЈНА, из њему познатих разлога...отказа! 

Добро бре, полако, сазнаћете поенту!

Елем, неку годину касније, разговарам ја са доктором психологије о том догађају, мене мучи што нам се распадоше држава и ЈНА а њега професионални домети. Тада ће он мени рећи нешто, што ето има везе са нама! „Знаш ли ти пуковниче“, каже он мени, „да су том НГШ усташе поклале целу породицу на прагу родне куће а да се нико од њих није латио било чега чиме би се одбранио нити је покушао да бежи! Он је преживео јер није био у кући“! У мени прокључа бес због његових речи и свашта му рекох и њему и његовој науци. Када сам се смирио, он ми рече: „Не није то што ти мислиш, ради се о томе да постоје људи који не могу да схвате да постоје људи звери! То је његова генетстка грешка. А Срби ту генетску грешку скупо плаћају“!

Ето, папир више није празан и биће ми лакше да вам напишем зашто позив колеге Илије Овуке о формирању Удружења синдиката војних пензионера треба озбиљно подржати.

Ми смо, уважене и поштоване колеге, пензионисани подофицири, официри, генерали и адмирали припадници бившег социјалистичког режима „озлоглашене комуњаре“. Прејака и неоснована квалификација? Сећате ли се шта су нам говорили за официре Краљевине Југославије! Каква је разлика? Само у методологији која је примерена 21. веку!

Дакле, немамо ми сукоб са фондом ПИО, ми имамо сукоб са властитом државом! Држава је та која нам неда средства за живот која нам припадају на основу Устава и закона! Хоћемо ли седети на прагу куће верујући у бољу будућност као идиоти, или ћемо нешто чинити у складу са законским могућностима? Ово је класна борба! Ми смо преживела радничко сељачка класа којој је интерес међународног капитала одредио судбину убрзаног нестајања са политичке сцене Србије! Зато морамо да се боримо ако хоћемо да преживимо!

Подржимо иницијативу! Манимо се бесмислених писања по разним порталима! Манимо се квалификација појединих људи! Сви смо у лонцу за кување! На фејсбуку има, кажу ми, преко 1100 чланова. Где су ти гласови? Удружење војних пензионера Србије има на хиљаде чланова! Где су њихови гласови у борби за заштиту елементарних људских права! Нико их није позвао!? Ко треба да их позове? Председник УВПС. Оставите се њега! Човек ради према својојој позицији и савести! Шта ви имате од тога? Ништа. Асоцијација ППВС има велики број чланова! Кога чекамо! Морамо да се боримо! Нема нам друге или нас неће бити!

Свака борба је скупа! Знамо сви да немамо пара! Зато се и боримо. Али морамо наћи снаге да финансирамо озбиљну организацију. Колико ко може. Замислите, има нас 40.000 војних пензионера, само по динар да дамо! Ако дамо по 100 динара моћи ћемо да организујемо долазак војних пензионера из унутрашњости! Ако 10000 војних пензионера из Београда да само по 200 динара покрићемо трошкове доласка, озбиљних активности, медија, конференција за штампу! Они који могу даће и пуно више! Али протест тада мора бити добро организован! Не сме се дозволити да поручник полиције са двадесет полицајаца разјури скуп од 1500 људи! То је неозбиљно! Борба за људска права је исувише озбиљан посао да би га водили дилетанти. Зато верујмо једни у друге! Верујмо у поштене намере. Пракса ће сама избацити из наших редова оне који јуре властите интересе! Војни пензионери су поштени људи. Затечени смо у свом поштењу пред најездом интереса светског капитала и домаћих колаборациониста! Ово је позив на опстанак! Не само нас, војних пензионера. Сви пензионери Србије су у лонцу! Уједињујмо се! Бранимо наше интересе и људска права. Ви млађи, погледајте филм „На доковима Њујорка“. Схватићете шта је синдикална борба!

Припремимо се озбиљно за нове протесте! Зато нам је потребна нова организација!