ИСКРЕНА ПОЛИТИКА

Да у политици не постоји пријатељство него интереси, основна је лекција коју би требали да знају сви који се њоме баве, у име народа. Када, вољом народа изабрани лидери, почну да воде политику која није у интересу народа, онда треба преиспитати мотиве вођења такве политике, који не морају али и могу бити свестан чин интереса појединаца или групе на власти.

Повод за овај увод у тему јесте недавна дводневна посета  председника Владе Црне Горе Мила Ђукановића Србији након више од седам година. Иако су се две државе, након за Србију мучког распада последње заједничке државе, даривале декларативним изјавама како желе најбоље могуће односе, реалних помака није било. Нерешена питања употребе српског језика, двојног држављанства, бирачког права, непостојање платног промета и заједничких инфраструктурних пројеката, признање „ шиптарске државе“, однос према суседима и према чланству у НАТО, оптерећују односе двеју држава и упозоравају на политичку мудрост и опрезност због лоших искустава у блиској прошлости, свакако на штету Србије! Црна Гора је поново самосвојна држава, решила се братске крагне Србије од које није могла да дише, бар се тако може да закључи на основу понашања господина Мила Ђукановића и ето сада је дошло време да се забораве грешке бивших режима и изграде нови „братски односи засновани на интересима“. А који се то братски односи заснивају на интересима? То ми некако звучи као да сте рекли хоризонтална вертикала! А, да ли су Савезна Република Југославија и Државна заједница Србије и Црне Горе биле омча око врата народу Црне Горе или омча апсолутизму појединаца у Црној Гори? Ако сматрате да је питање није на месту, хајде да анализирамо неке чињенице.

Ко је господин Мило Ђукановић, према јавно доступним изворима?

Господин Мило Радована Ђукановић ( Никшић, 1962. године), премијер Црне Горе, председник Демократске партије Социјалиста ( наследника црногорских комуниста), влада готово 24 године у Црној Гори  и ужива свој шести мандат!

Ђукановићи потичу из Старе Црне Горе, цетињског краја и огранак су старинског братства Ивановић из некадашњег црногорског племена Цуца. Једини је лидер из времена СФРЈ који је на власти од 1990. године.

Овде морам да направим дигресију и да испричам властито искуство. Осамдесетих година прошлога века ишао сам у Црну Гору да обиђем неке објекте ЈНА и да видим како се у њима спроводе мере безбедности. Како ред налаже, саопштим одговорном колеги шта је добро а шта није, а углавном је све било добро јер смо били озбиљна држава и армија, и на крају седосмо да попричамо уз кафу и неизбежни „првијенац“. Мој домаћин, честит подофицир, презивао се Ивановић, упитаме ме може ли ми он шта помоћи из Даниловграда. Није ми било јасно шта то он може мени у Београду помоћи те га упитах на шта мисли! Одговори ми да ако ми треба нешто да он може да ми помогне! Ја рекох, онако у шали, да хоћу да купим замрзивач сандучар али да неме шансе да га добијем у Београду, само преко јаке везе. „ А..очију ти шефе..што не говориш...па какав је то проблем...сада ћу ја то..“ рече водник Ивановић, дохвати индукторски телефон М-63, окрену ручицу и издиктира некоме број у Београду. Неко се јави, а мој домаћин отпоче : „Ђе си мрчо..шта има у Београду...како поса...треба ли што...слушај ме и добро упамти...Овдје ми је шеф из Београда...јашта него добар човјек...како није добар кад нема везе да набави обичан сандучар...да..да 300 литара,..може и Горење...али слушај ме шта ти велим..онај нов а на попуст...ма они као огребани.. и то на рате...на колико може, на 24, 36 рата...ма јашта јадан, окле му готовина...јел у реду..ево дајем му твој број да те назове а ти спреми...намој да чујем да си нам обрука фамилију“!

Ето шефе, ништа лакше!

Ја збуњен, не могу да верујем шта уради човек! Питам га како то све функционише, а он ми као у шали одговори:“ Мој шефе, сицилијанска мафија ти је за нас мало дијете. То су они нашег поријекла но су били непоуздани те их протјерасмо жабарима! Како бисмо, иначе,овако мали, опстали у овој врлети да се не држимо и не помажемо“.

На Фробсовој листи најбогатијих председника држава господин Мило Ђукановић налази се на 20. месту у свету са богатством од 14,8 милиона долара!

Често је довођен у везу са великим шверцом дувана у Црној Гори деведесетих година. Према извештају италијанске полиције, из 1993. године, која се бави порезом и царинама, Црна гора је била део шверцерског ланца повезана са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита, организованим киминалним синдикатима. Име господина Ђукановића спомиње се и у истрагама око Зорана Ђинђића, Иве Пуканића али без икаквих доказа.

Стицањем дипломатског имунитета на месту премијера, маја 2009. године, истраге у Италији  су архивиране.

Након седам и по година Србији се нуди да прогута колач који је упаковао председник Црне Горе Филип Вујановић рекавши да ће „ посета остварити свој пуни циљ. Веома се радујем тој посети и она показује да наши заједнички пројекти имају своју пуну вредност, да у европским интеграцијама имамо партнерски однос, да смо у свим практичним потребама заједно и очекујем да ће та посета имати свој пуни ефекат“.

Који су то наши заједнички пројекти, какав то партнерски однос имамо у европским интеграцијама и у којим практичним потребама смо заједно?!

Господин Ђукановић нуди помоћ у што скорији улазак Србије у евроатланске организације? Да није неозбиљно било би смешно. Као када би Србија понудила Русији да помогне у преговорима Русије и САД о антиракетном штиту у Европи!

Откуда ова „промена политике“ Подгорице ( Мила Ђукановића) према Србији? И зашто је сарадња две државе успешна једину у борби против организованог криминала?

Прво одговор на ово, лакше, питање. Време ратова, пљачке народа кроз приватизацију је на заласку и треба се решити ситних играча. Европа жели играче чистих рачуна и поуздане партнере који неће угрозити међудржавне  односе и интересе капитала „прљавом прошлошћу“! У правним државама владе падају због ствари којима се на Балкану диве! Запад жели да сами очистимо своје смеће, коме су и они поприлично кумовали па и њима стоји као непријатан смрад над главом.

Србија је, чини се, престала да се игра „мице“ и уозбиљила своју спољну политику. Најбољи примери су „Фиат аутомобили „ и „Јужни ток“. Ако неко мисли да се ради само о економском пројекту и интересу, не треба даље да троши време на читање ове колумне. Значај је много шири! Ради се о руским политичким интересима у Србији и то је у условима међународног окружења добар потез Србије. За оне који баш и нису верзирани да појасним - гас је руски, испоручују га земљама европске уније, пролази кроз Србију, па нека неко проба да бомбардује постројења гасовода који је део руског енергетског гиганта. Са подацима о још неким војним аранжманима Србије и Русије није потребно много мудрости да би се извела валидна процена о позитивној политичкој, војној и економској перспективи Србије. А шта је са енергетском перспективом Црне Горе, са друмским и железничким повезивањем са земљама Балкана и југоисточне Европе? Нису значајан фактор ни у поморском транспорту роба. Туризам им, захваљујући менталитету, не цвета. О негативном утицају шиптара на унутрашњем плану да и не говоримо!

Са веома малим људским, природним и економским потенцијалом, ситносопственичком и недоследном политиком према непосредном окружењу и у међународној политици иза које стоји један или неколико политичара, Црна Гора је дошла у објективну опасност губитка националног идентитета. Зашто!

Црна Гора иде брзим корацима у НАТО.Такву оцену је дао господин Ђукановић. Бугарска и Грчка су чланице. Македонија је у Партнерству за мир и само је Грчка кочи да постане чланица. О шиптарима на Косову да и не говоримо! Да ли неко мисли да ће Русија благонаклоно да гледа на чињеницу војног уобличавања и ојачавања НАТО у средоземљу? Италија, Словенија, Хрватска, Црна Гора(?), Албанија, Грчка, Бугарска, Румунија! А шта је са руским војним и економским интересима на Балкану и блиском истоку! Све су ово чињенице које црногорско руководство стављају на тешка искушења. Можда господин Ђукановић мисли да Црна Гора води добронамерну и принципијелну политику према Русији. Али, могу ли се градити добри односи са Русијом а истовремено хрлити у НАТО алијансу. То, тешко да ће бити могуће. Неоспорна је оцена да је Русија поново постала економски и војни фактор у свету који се и те како пита? Не мисли ваљда неко да је Кина без реалне основе увела рестриктивне мере за летове изнад острва које сматра територијом Кине. Кина и Русија имају потписане уговоре о стратешком пријатељству.

Није ли господин Ђукановић пожурио са идејом о евроатласким интеграцијама и схватио да је Црна Гора природно упућена на Србију. Није ли ово признање да је Црна Гора погрешила 2006. године кад је иступила из Државне заједнице? Или је поново дошло време, као у недавној прошлости, играјући на карту српског панславизма, да се на плећима Србије и српских грађана гради Црна Гора?

Ако се господин Ђукановић зажелео Дедиња онда ће морати да обезбеди адекватну заступљеност Срба у државној администрацији Црне Горе, да негује културна права Срба, речју, да се понаша према српском народу као конститутивном народу Црне Горе, да „одреши кесу“ властитог народа и да води искрену политику у односима са Србијом, ништа мање и ништа више него што то ради Србија у односу према Црној Гори!

А што се тиче црногораца у Србији, не верујем да се и један зажелео Цетиња! Сете га се само у контесту Петра Другог Петровића Његоша, једног од највећих српских песника, владике и владара Црне Горе. И не чух нити једног од њих да се у говору користе гласовима „ сј“ и „зј“!