Генералу нема ко да одговори.

Таман сам се понадао да ћу Дан Републике, 29. nовембар дочекати у блаженом миру и спокојству, када ме  непријатно изненади колега питањем јесам ли прочитао шта је премијеру Србије написао председник Удружења војних пензионера Србије, господин Љубомир Драгањац, генерал-потпуковник ВЈ у пензији?

Отворим званични сајт тог удружења, чије се коришћење плаћа парама чланова тог Удружења војних пензионера, од којих 90% и не зна да користи нити има компјутер те је реална претпоставка да појма немају коме све њихов председник пише „писма“, и видим да се председник тог Удружења писмом обратио премијеру Србије, господину Александру Вучићу а за сваки случај о томе копијама информисао и остале високе функционере државе како би им било јасно ко коме пише писма!?

Истине ради, господин Љубомир Драгањац редовно пише писма разним ауторитетима али генералу нико, ко је значајан, не одговара! Такав игнорантски став државних функционера према председнику тако важног Удружења војних пензионера, може да значи да они нису у стању да схвате значај,место и улогу председника тог Удружења у друштвеном животу Србије или, што је вероватније, да га „ ич „ не уважавају!

Има једна пословица, многи кажу да је кинеска, али ја то нећу да тврдим да ми се не би импутирало како због неких чињеница навијам за кинеску мудрост, која гласи да мудар човек само једном удара у исти камен а будала више пута!

Елем, овога пута господин Љубомир Драгањац у својству председника УВПС обавештава премијера Србије да он нема никакве везе са организацијом протеста Војног синдиката Србије?

Па шта?

Нема ни мој комшија Пера, члан УВПС, и није му пало на памет да обавештава премијера о томе!

Међутим, постоје две зачкољице.

Прва је очигледна грешка председника Војног синдиката Србије у најави следећег говорника, господина Јована Тамбурића, пуковника у пензији, иначе председника Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије, као  „председника удружења војних пензионера „ што јесте основ да господин Драгањац да деманти путем срдстава јавног информисања али само ради појашњења око званичних назива. При том, господин Драгањац не зна како се зове удружење коме је Јован Тамбурић председник и нетачно информише премијера и чланове Владе, што би могло бити и дезинформација.

Такође, господин Драгањац не зна ни како се зове Удружење синдиката пензионера Србије, које назива Синдикатом пензионера Србије у званичном писму премијеру Србије.

Господин Драгањац се жали премијеру Србије на медије због уношења забуне око тога ко подржава а ко не подржава актуелну власт, а својом неозбиљношћу томе највише доприноси.

Такође, господин Драгањац показује неразумевање бића кривичног дела лажног представљања јер господин Тамбурић нији никада јавно изговорио да је он председник УВПС! Таквим чином господин Драгањац даје основе за сумњу да је извршио кривично дело клевете, мада је таква тврдња на климавим ногама, јер није јасно на кога се жали господин Драгањац, на председника Војног синдиката Србије или на председника непостојећег удружења војних пензионера или на новинаре медија, што читаву ствар премешта у подручје комедије!

Друга зачкољица је много битнија, а то је чињеница да већина војних пензионера не доживљавају Удружење војних пензионера Србије као своју матичну и репрезентативну организацију, што се у јавности експонирају све више као друга удружења и што пробијају медијску блокаду, и зато господин Драгањац има насушну потребу да се огради од војних пензионера који су били на протесту. Уверавамо га да је потреба обострана-и војни пензионери имају потребу да се ограде од његових ставова.

Нажалост, главни кривац јесте отуђено руководство УВПС које није у стању да схвати ново место и улогу удружења војних пензионера, међу чијим члановима нема нити једног који не жели добро својој Војсци и држави Србији, и који није забринут због урушавања одбрамбених потенцијала Србије.

Што је још жалосније, руководство тог удружења, заробљено у идеологији једнопартијског система, лак је плен превејаних политичара у политичкој игри остваривања партикуларних интереса мањине на рачун необразоване већине.