Драги мој саговорниче

Драги мој саговорниче,

„ Једног јутра монголски ратник Џингис-кан и његова свита изашли су у лов, и док су његови пратиоци носили лукове и стреле, Џингис-кан је држао у руци свог омиљеног сокола – који је био бољи и драгоценији од било које стреле јер је могао да се вине у небеса и оданде види све оно што ниједан људски створ не може да сагледа.

Међутим, упркос полету целе групе, нису успели ништа да пронађу. Разочаран, Џингис-кан се вратио у свој логор, али да не би своје незадовољство искалио на сапутницима, одвојио се од њих и решио да се некуда запути сам.

Остали су у шуми дуже него што су очекивали, и кан је био исцрпљен од умора и жеђи. Због летње врелине потоци су пресушили и оније успео да пронађе ништа за пиће све док неким чудом није угледао млаз воде која је избијала из стене пред њим.

Истог тренутка одгурнуо је сокола са рамена, ухватио мали сребрни пехар који је увек носио са собом и дуго га пунио водом, али кад је већ хтео да га принесе уснама, соко је долетео и одгурнуо му пехар из руку одбацивши га далеко.

Џингис-кан је био гневан, али соко је ипак био његов миљеник и можда је и он био жедан. Опет је ухватио пехар, обрисао га од прашине и изнова почео да га пуни. Кад је чаша већ допола била напуњена, соко је поново налетео и просуо воду.

Џингис-кан је обожавао свог крилатог љубимца, али знао је да ни у јеној прилици не може да дозволи да му овај ускрати поштовање јер увек неко може да посматра тај призор издалека, а потом да исприча његовим ратницима да велики освајач није био у стању да обузда једну обичну птицу.

Овога пута извадио је мач који му је висио о појасу, дохватио пехар и још једном покушао да га напуни – посматрајући једним оком извор, а другим сокола. Чим је видео да има довољно воде, и тек што се спремио да је испија, соко је поново полетео према њему. А тада му је кан непогрешивим замахом пререзао шију.

Али млаз воде је пресахнуо. Решен да утоли жеђ по сваку цену, успео се уза стену тражећи извор. На његово изненађење, заиста је наишао на један зденац воде и  угледао на његовом дну једну од најотровнијих змија из тог краја. Да је попио воду не би више био у свету живих.

Кан се вратио у логор носећи мртвог сокола у рукама. Наложио је да се направи златна статуа птице и уклесао је на њеном крилу:

„Чак и када ти неки пријатељ учини нешто што ти није по вољи, он и даље остаје твој пријатељ“

Наложио је да се на другом крилу уклеше:

„ Свако деловање подстакнуто гневом осуђено је на пропаст“ „!

(Одломак приче  „Џингис –кан и његов соко“ из књиге Паула Коеља „ Бити као река“).

Тог дана, назвао сам председника једног удружења војних пензионера са намером да обрадујем Иницијативни одбор УСПС за организовање потписивања Народне иницијативе и протеста поводом закона којим су пензије војних пензионера октроисане на неодређено време, не бих ли добио потврду да је потписивање петиције коју то удружење војних пензионера спроводи, део заједничког посла УСПС, УСПВЛС и осталих удружења пензионера Србије.

Мотив да донесем радосну вест јесте тај што сам ја био иницијатор да се допис упути том великом удружењу војних пензионера које има потребну инфраструктуру и највеће могућности за организовање таквог посла тврдећи да је то интерес тог удружења, што се показало тачним јер је то удружење донело одлуку да се иде у потписивање петиције. Остало је нејасно – самостално или са другим грађанима Србије и како мисле да технички изведу тај посао у Скупштини и са којим посланичким групама!

Нажалост, с обзиром да то удружење није одговорило на званичан допис, ја сам као иницијатор сматрао да треба да разјасним став тог удружења војних пензионера  и ако је потребно, разговарам о координираној акцији тог удружења, УСПС,УСПВЛС и појединих парламентарних странака.

У кратком разговору са председником тог удружења, неочекивао, доживео сам салву увреда због своје јавне речи, уз тврдњу да све што ја пишем је лаж и неистина. Увреде су завршене констатацијом како  „ имам образа и како ме није срамота да га назовем“ и препотентном констатацијом да „са мном неће више да разговара“!

Не знам зашто али изненада осетих мирис ђибре јер такав вокабулар обично воде људи пред крај печења ракије док се мирис просуте ђибре шири около њих, што ме је јако изненадило, јер је мој саговорник једна веома културна и образована особа и ја је изузетно уважавам као личност, али сматрам да удружење којем председава не штити интересе војних пензионера Србије на делотворан начин.

Сагласно мом убеђењу ( које не мора да је исправно, али већина каже да јесте, укључујући и чланство тог истог удружења), користим се својим демократским правом на слободу говора и јавне речи. И та моја јавна реч увек је одговор на текстове или саопштења тог удружења, која су толико нелогична да једноставно провоцирају свакога ко има имало свести и савести и смисао за реалност.

Дакле, стајем иза сваке написане реченице у својим колумнама!

Ја нисам Свевишњи да обдарим људе способношћу да схвате суштину мојих текстова!

Ја могу да покушавам, али не могу да натерам људе, који и даље мисле да је њихово поимање збиље универзална истина-лема о којој нема смисла полемисати када је они саопште и да се свако друго мишљење мора санкционисати као јерес!

Мој саговорник ми каже да треба да се стидим што сам га назвао?

Што би рекао мој пријатељ, новинар Милош Васић – „чега да се стидим, молићу лепо“!

Да се стидим чињеница да нисмо добили повећање као и сви пензионери Србије, и да нам и даље узимају део пензије?

Да се стидим што пишем да су нас адвокати одрали ко „Муса јарца“?

Да се стидим што су неке надобудне величине себи дали за право да тумаче законе?

Да се стидим што тврдим да се чином одбијања да се стане на чело протеста војних пензионера Србије, без обзира на разлоге које делимично прихватам, посејала клица разбијања удружења што је свакодневна истина? Ако нисам у праву објасните ми на логичан начин откуда одвајање војних пензионера у Апатину, Нишу, Београду?

Да се стидим чињенице што покушавам да вам ставим до знања да лидери морају да коначно кажу – за мном војни пензионери, и понесете терет истине о нама! Ако имате леђа за тако нешто, имате подршку свих!

Ако немате леђа да поднесете тај превелики терет онда чините како мислите да је најбоље. Али онда, морате бити спремни да истрпите критике својих одлука и да бираним речима, на културан начин, са уважавањем саговорника, саопштите на аргументован начин да је  критика неаргументована.

Ароганција је сигуран знак немоћи! Она је одговор на чињеницу да се пред нашим очима одвија негативан процес разбијања јединства војних пензионера хтели ми то да признамо или не!

Када би ароганција била чаробни одговор за постојеће проблеме ја бих онда имао много разлога да то будем – ако ни због чега другог оно због чињенице да сам у мојој породици трећа генерација војника ове државе и да у Војнотехничку академију нисам отишао из Београда ради егзистенције јер ми је отац био официр и због чињенице да вашар и циркус „Медрано“ нису били мој једини избор већ Југословенско драмско позориште и Народно позориште!

Зато, драги мој саговорниче, никада себи нећу дозволити да саговорника ословим са ти, да наступам са позиције умишљене силе која је тако својствена ароганцији.

Скромност и љубав према истини се не стичу чином него домаћим васпитањем.

Коначно, драги мој саговорниче, вратите се на почетак колуме и поново прочитајте причу Паула Коеља. Сигурно сте много тога пропустили. Учините то још једном!

Не, станите, немојте да изговорите то што сте наумили. Ароганција је израз немоћи!

Вратите се на почетак колумне!