Право на истину

Удружење војних пензионера Србије, саопштило је јавности путем званичног сајта,  непотписаним текстом „ Нови напади на УВПС из истих побуда и извора „ да „неко хоће да изврши пуч или преврат у том удружењу. Логично је да иза непотписаног саопштења стоји председник Удружења, уважени господин Љубомир Драгањац, генерал-потпуковник у пензији.

У принципу, не ценим непотписана саопштења јер ме подсећају на прошла времена када су се резулуције потписивале са ЦК КПЈ, Градски комитет, Комитет СК за ЈНА, јер су у себи садржала могућност да, ако нешто крене по лошем, увек буде неко други крив јер се „отргао контроли“ саопштавао „властите ставове из којих чланство не стоји“ и сијасет других глупости које су нас и довеле до ове ситуације. Увек сам се питао – зашто институција а не човек. Зар институцују не чине људи? Њу званично представља председник!? И зашто онда нема аутора сопштења?  Могуће је да се на тај начин сугерише малобројном читалаштву да иза саопштења стоји свих 27 000 чланова, и веома незгодно би било да се сви чланови потписују? Мада, није нерално поставити питање колико чланова УВПС би чврсто стало иза оваквог саопштења, узимајући у обзир чињеницу да су нам новчаници све тањи и  да су многи чланови бројчано малих удружења били чланови УВПС.

Био сам убеђен да ћемо барем ми, бивши војници, одолети масовној хистерији измишљања државних удара, пучева и преврата које доживљавамо према тачно утврђеном календару скретања пажње јавности са животних проблема.Међутим, преварио сам се. Превладала је логика – ради исто што ради твој шеф и не секирај се.

Причао ми једном мој претпостављени како је наводно командант једне дивизије, ратни кадар, имао обичај да покупи официре команде дивизије и да са њима обиђе круг команде дивизије и  јединице у тој касарни  и непосредно им указује на пропусте и издаје задатке. Из рата је изашао рањен, имао је краћу једну ногу, тако да је често застајкивао и видно храмао. По обичају, највише проблема буде у позадини и помоћник за позадину био је стално уз команданта и вадио „кестење из ватре“. Тако је временом, застајкујући уз команданта, потпуно несвесно и сам почео да храмље и застајкује када издаје задатке својим потчињеним старешинама!

Поука и порука су, вероватно јасне!

Потуно је исправан став аутора саопштења да „ није уобичајено да се домаћин меша у породицу свога комшије, пријатеља или познаника. Није ред да неко изван породице уређује унутрашње односе у тој основној друштвеној ћелији. То правило се заиста може применити и на однос два или више удружења, или на људе који се мешају у унутрашње ствари друге институције“.

Зато се поставља питање којим правом је УВПС свеојевремено дало мишљење да ли нам припада повећање пензије и у коликом проценту или зашто УВПС опет тумачи да ли нам припада већа пензија на основу бенефицираног радног стажа и што је још горе заговара тезу да не треба покретати управне спорове? Можда и ја мислим да не треба покретати управне спорове, али ко сам ја да слободним грађанима сугеришем да не покушавају да остварују своја права? Посебно је недозвољено да то чини Удружење јер су то питања која су регулисана Законом. Зна се ко је надлежан за тумачење закона! 

Али, навикли смо да будемо питани, да одлучујемо о судбинама других, да мало знамо а да желимо да се мешамо у све, укључујући и да имамо став о Путиновој спољној политици? Зашто се господо и даље мешате у личну имовину и имовину моје породице. Зар неки људи, који су својевремено дали мишљење о мојој имовини нису извршили удар на моје достојанство? Зар је чињеница што сам војни пензионер довољан разлог да неко себи да за право да сугерише колико је то моје право иако је то моје право већ одређено Законом о ПИО? 

И да због тога не сноси негативне санкције?

И поред свега што је учинило, а посебно што није учинило, УВПС покушава да представи себе заштитником интерса војних пензионера, а војне пензионере који покушавају да формирају јединицу способну за борбу, у ситуацији када су се командант и органи комаде предали, проглашава људима без морала, пучистима и наводи бесмислице о тихј борби неостварених личности за фотеље.

Не спорим ја да има и таквих међу вама и нама, али такви појединци не могу бити суштина саопштења Удружења војних пензионера Србије. С једне стране, желите да летите високо, а с друге неопрезно саопштавате да вас интересују искључиво- привилегије. Ако ваше Удружење сматра привилегијом то што имате, онда ја искрено жалим због утрошенох времена за писање ове колумне!

Не увиђате ли господо апсурдност вашег поимања смисла постојања Удружења војних пензионера Србије?

Ви сте, господо, морали стати на чело протеста војних пензионера, без обзира што су неки ваши припадници, услед политичке неопрезности, нарцисоидности и ситносопственичких интерса, ако их је било, улетели у мрежу евидентне дискриминације војних пензионера Србије, о којој је и Уставни суд реко своје.

Ви сте господо, као највеће Удружење војних пензионера, морали предузети све мере да обједините делатности и интересе свих војних пензионера а не да дајете саопштења о томе како вас неко неосновано напада!

Ви се господо нисте смели понашати као „патер фамилијас“ коме је дато право на истину без обзира на реалан живот!

Истина, господо, постоји независно од ваше, моје или било чије воље. Истина је да сваког месеца примамо мање и то под веома сумњивим околностима!

Истина је господо, да је од износа мог умањења пензије обезбеђено повећање пензије за 37 људи чије су пензије мање од 25 000!

Истина је господо и то да смо покушали да спасимо распад Удружења идејом о Координационом телу војних пензионера. Нико није оспоравао водећу улогу УВПС! Уместо да координирамо активности ви сте заузели арогантан став и покушали да остала удружења и њихове председнике представите као медиокритете који се боре за некакву расклиматану фотељу председника Удружења. У својој фамилији или породици, како сами доживљавате и називате Удружење, имате искривљену друштвену свест о смислу вашег постојања и не показујете никакве знаке ка променама које би оставиле место перспективном дијалогу!

Вама дијалог није потребан!

Вас актуелна власт подржава јер не желите да се упустите у суштинску борбу за права војних пензионера свесни чињенице да у том случају идете „под лед“!

Губитнички менталитет, који јесте користан за појединце, погубан је за војне пензионере.

Ово није време плакета, сабаља и прослава, него време које захтева разум, одрицање и јединство свих.

Логика не таласања „док сам ја ту а после нека ради ко како хоће“ за војне пензионере је бесповратно изгубљено време.

Нико разуман не жели да разбија јединство војних пензионера Србије! Али, изједначавати интересе отуђеног руководства  са интересима свих војних пензионера је најобичнија препотентна бесмислица и реликт прошлости.

Својим арогантним ставом, одбијањем да прихвати чињенице, руководство УВПС се отуђило од друштвеног бића војних пензионера и схватало оно или не, постало снажан фактор разбијања јединства војних пензионера.

Једини начин да се спречи даља атомизација УВПС јесте да чланство, на основу нормативних докумената Удружења процени да ли је време да неко други води Удружење. Ако то није могуће онда је једини начин да се створе претпоставке за друштвену афирмацију војних пензионера Србије, лагано гашење Удружења престанком финансирања.

Ово је најлошије решење, али како ствари стоје, реално!