Релативно
тихо коментарисана је ових дана вест о разлогу непотписивања уговора о куповини
„Вршачких винограда“ са кинеском компанијом „Гуан нан“, вредног 5,3 милона
евра.
Суштина
проблема је да је министар привреде Саша Радуловић рекао „да је поступак
продаје Вршачких винограда кинеској компанији "Guan nan" сраман и незаконит“ и најавио да ће сви
одговорни бити кажњени.
Да ствари
буду црње, премијер Ивица Дачић покушао је да ублажи проблем изјавом да кинеска
страна није ништа крива, што је апсолутно тачно, али је том изјавом послао лепу
поруку будућим инвеститорима о каквој се држави ради када себи може да дозволи
луксуз да се игра са инвеститором и купцима из земље која је друга економска
сила Света и једна од два наша велика политичка пријатеља ако не и највећи. При
том, кинеску делегацију компаније са председником на челу, љубазно одбија да
прими неко од службеника Министарства привреде.
Такво
понашање наше власти, које није од јуче, траје добраних 25 година и иде под
руку са развојем „демократије“ на простору СФРЈ и Републике Србије. Зашто је то
тако, јасно је свима који се баве изучавањем процеса рађања стварне демократије
у коме је транзиција државног капитала у руке политичке и економске елите
главно обележје.
Да ли нам
је неко понудио више пара од кинеске компаније? Наводно нико! Да ли се можда
појавио неко ко сада хоће да да више пара? Видећемо! Или су се појавила сазнања
да се неко уградио у цену? Видећемо и то! Ако се неко освестио и хоће да спречи
распродају Србије буд зашто, то је добро, али се то не ради на овај начин, и
никако са фирмама из пријатељске земље.
Народна
Република Кина била је наш највећи политички савезник за време агресије НАТО на
СРЈ и остала то и данас. Никада се није мешала у унутрашњу политику Србије нити
је имала утицај на нашу међународну политику. Била је и остала конзистентна о
питању одбијања да призна шиптарску државу на тлу Републике Србије. О високом
степену сарадње Кинеске Народне Ослободилачке Армије и Војске Србије не треба
трошити речи. Искрено помаже својим инвестицијама да Србија стане на здраве
економске ноге и постане економски лидер југоисточне Европе. Откуда онда толика
политичка незрелост појединих политичара у Влади Србије и њеним институцијама
да се играју са нашом будућношћу. Шта ће бити ако кинезима дозлогрди наша
превртљивост као што им је дозлогрдила политичка неконзистентност једне државе,
нашег суседа, која је потрчала да се додвори САД и успоставила дипломатске
односе са Тајваном? Амбасадору те земље, нашег суседа, отказано је
гостопримство одмах и прекинути су дипломатски односи!
Због
својевреме изјаве немачког канцелара Герхарда Шредера да НР Кина не поштује
људска права мањине на Тибету настале су озбиљне дипломатске трзавице након
којих су немци „подвили реп“ јер имају велик капитал у Кини! И никад им више
није пало на памет да се мешају у унутрашње ствари Кине! Ако мислите да су САД
препотентне у односу на НР Кину, грешите. За почетак, погледајте званичну
статистику о томе колико је кинеског капитала у САД! Кина је и политички
модерна држава. Модеран капитализам примерен кинеском народу, комунистичка
идеологија неопходна у датим историјским условима и међународном окружењу.
Зашто се
онда понашамо тако?
Зато што
водимо непримерену и неконзистентну политику у савременим међународним
односима. То стање, већ сам написао, није од јуче. Русија, Француска, Енглеска,
Америка, Кина! Историјско оправдање нам је да смо мали и пиони у рукама
„великих“, што сигурно није тачно. Савремне државе и њихове економије траже
поуздане владе и економије. Њих не занима историја. Могу и гуслари, ако они
остварују профит. Све остало је прича за унутрашњу и дневну политичку злоупотребу
народа.
У
суштини, ради се о типичном српском синдрому - дај ти мени леба без мотике- иде
докле може, када не буде више могло одох ја код другог. Констатација је
карикирани образац нашег понашања и све докле будемо настављали са таквом
политиком нема нама „преко баре“. Остаћемо у њој али је све мање кисеоника, а
реке нидкуда. Мораћемо сами да се латимо мотике!
Нема коментара:
Постави коментар