Балкански глиб Јована Тамбурућа

 

 

 

Поштовани читаоче,

 Као што обећах господину Јовану Тамбурићу, председнику Удружења синдиката пензионера пензионисаних војних лица Србије да ћу му јавно одговорити на  његов текст: „Треба ли ФБ група да постане балканска механа“ и ево, то   учиним  текстoм који следи.

 Али молим вас да, пре него што почнете да читате, скувате кафицу или узмете пиво ко га пије, ставите поред себе „after eight“ или грицкалице а старији пензионери и дијазепам од 2,5 мг. по потреби, завалите се у омиљену фотељу и читајте.

 Удружење је својевремено основао сам господин Тамбурић јер нико од оних којима је он нудио фотељу удружења, наравно уз одличну пршуту, сир, његову ракију и вино није хтео да седне у њу, и као што је ред, прогласио се или су га прогласили, или изабрали, небитно, за предводника, што је сасвим ОК јер одговара Јовановом карактеру. Колико се сећам , а сећам се,  Јован је рекао: „Добро другари када нико од вас неће, ја хоћу“. Па сада, ако је некоме криво због самопроглашења, било му је понуђено. Мене тако мали залогај није интерсовао.

 Ја баш и нисам вичан језичким конструкцијама око назива удружења( УСПВЛС) али ми дипломирани познаваоци језика Сербскога објаснише, да би назив требало да значи да то Удружење обједињује рад најмање два синдиката војних пензионера. Јесте, али тих синдиката нема па нема а неме ни чланства у том Јовановом удружењу у броју да могу да формирају и један просечан разред трећепозиваца, а да не говоримо о некаквим синдикатима. Али, нећу да будем циничан. Број пензионера се сваке године смањује па је логично да се и то Удружење смањује. А зашто нема прилива то је већ друго питање. То нисам ја измислио. Само износим Јованова запажања изнетих путем „саопшетња за јавност“ које Јован уредно доставља на адресе српских опозиционих медија и објављује на свом сајту. Знам да то није лепо понашање великих медијских кућа, али ко је Јован Тамбурић да би они објавили његова саопштења. Будите искрени, не знате ни ви који читате овај текст, ко је Јован Тамбурић, јунак из приче о балканском глибу.

 Зато ћу се ја потрудити, као што сам и обећао господину Јовану да вас упознам са његовим делом. Лик и није битан, стари смо ми да би нам лик нешто значио. Не волим огледало ни у мраку, увек се препаднем да је неки деда ушао у кућу. 

 Дакле(м), господин Јован Тамбурић, алијас Јован ,Борковић или на Твитеру Јован Тамбурица и ко зна под још каквим налозима, објавио је у фејсбук групи Војни пензионери Србије текст под насловом : „ Треба ли ФБ група да постане баканска механа“, који је почео реченицом:

 “ Поштоване колеге присиљен сам да реагујем на примитивизам и лажи којима се служи Арсеније Станковић у обмањивању чланова групе о деловању Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије”?

 У тексту који има 40 реченица, само четири се односе  на мој примитивизам и лажи и три на опструкцију Удружења од стране неидентификованих служби које су омиљене у вокабулару Јована Тамбурића.

 И то је све што је имао да напише. Свега 10% текста се односи на мој примитивизам и лажи.

 Остало је, као и увек, ЕПП и ода посвећена самоме себи, изазвана паничним страхом што се мешам у проблем решавања наших пензија знан као умањење војних пензија за 4,21%!

 Онда да кажемо нешто и о садржају Јованове реченице и мом примитивизму.

 Мој примитивизам у односу са људима је имао погубне последице по моју професионалну каријеру.

 Већ као потпоручник у трећој години постао сам командир чете, а затим као капетн премештен у Одељење безбедности Команде 7. Армије на пословима контрадиверзионе заштите јединица у установа од којих је најважнија била део активности на безбедности Маршала Тита када борави на територији 7. Армије.

Надлежне старешине уочиле су брзо мој примитивизмом, и послале су ме на школовање у Школу безбедности, која је школовала официре контраобавештајне службе.

Мој нарастајући  примитивизам у превођењу неких текстова са француског језика запазише и људи у Београду и убрзаше прекоманду у Управу безбедности ССНО по потреби службе 1981. године.

С обзиром да је још увек у мени било примитивизма, послат сам у Високу војно-политичку школу у трајању од две године јер је то био услов за чин пуковника. У бившој ЈНА највећи број генерала је завршио управо ту школу, јер су углавном били, по Јовановом критеријуму, примитивни.

 Међутим, мом припитивизму нико није могао да стане на пут. Одобрили су ми и цивилне последипломске студије на Факултету политичких наука које сам похађао у класи професора Часлава Страхињића. Срећом, писање и одбрана магистарског рада спречени су грађанским ратом, и тако мој примитивизам о улози радничке класе у социјалистичкој револуцији није угледао светлост дана.

 Моји претпостављени су били очајни!  Поставише ме за начелника Одсека за школсто, обуку и издавачку делатност органа безбедности и ЈВП.

Међутим, примитивизам се не искорењује лако. Док су се кордони полиције тукли са демонстрантима ја сам преваспитаван четири године учењем енглеског језика јер ми је школско знање француског језика било примитивно.

И коначно уз чупање косе покојни министар Булатовић, НГШ Перишић и начелник УБ генерал - пуковник Димитријевић, у очајању прогласише ме за једног од тројице најпримитивнијих пуковника УБ ГШ ВЈ, нагрдише и послаше на пријем код председника СРЈ Зорана Лилића да и он види како изгледа примитивац, и захвали ми се на примитивном односу у Служби.

 У крајњем очајању одлучише да ме пошаљу у Пекинг, на дужност Изасланика одбране СРЈ,што даље од њих, не би ли ме кинези преваспитали. Срећом ни они нису успели, и кинески Министар одбране ме одликовао јер сам остао  примитиван. Зато су ме често позивали на обележавање Дана Кинеске народне армије у Београду, док им неки културни људи то нису замерили.

 Дакле, сада сам вас упознао са мојим примитивизмом да културни људи не би даље копали по трач кулоарима.

 Али, не задуго, чини се према оцени Јована Тамбурића.

 Деси се пуч у држави и дођоше неки који квалификације о примитивизму деле шаком и капом. Извините а ко је Јован Тамбурић?

 О Јовановом културном понашању није могуће знати ништа јер је поштовани Миша Радовић, председник УСПС, покојни. А ја сам исувише примитиван да вам о томе било шта напишем.

 А сада о лажима и истинама.

 Добро де, знам да сте гледали филм “Истините лажи” и да бисте радије да гледате Џејми Ли Кертис, него да читате ово што пише један примитивац, али наставите, биће јако занимљиво.

 Ма попијте и ракијицу, главно тек долази.

 Ја сам почео да пишем политичке коментаре, као логичну последицу посла којим сам се бавио а и остварених контаката. Тако сам учествовао на неким јавним трибинама као говорник, помагао неким новинарима, прикупљао мишљења познатих светских аналитичара међународних односа желећи да се посветим аналитичким коментарима.

Онда сам отворио свој блог на коме сам почео да износим мишљење о домаћој политичкој сцени. Проблем војних пензионера био је далеко од мене. Све је почело у децембру 2012. колумном Quo Vadis Srbijo, коју су пренели многи електронски медији. Најчитанији је био Српски културни клуб који је уређивао господин Остоја Симетић. Тог децембра објавио сам још три колумне. 2013. године објавио сам 17 колумни, 2014, 25, када сам у децембру 2014 објавио колумну „Протести на хоризонту“. Са 51 колумном из 2015 године активно се укључујем у рад АППВС и пристајем да радим на подизању свести војних пензионера пред протесте које су организовали АППВС, УППС, Златко Посавец, и УППС ГО ниш као и Војни бескућници. На молбу предесника АППВС пристао сам да ме именују за неког функционера, не сећам се више, али мислим потпредседник за информисање јавности, а некако у то време  је и Јован Тамбурић формирао УСПВЛС и преузео барјак протеста од којих су мислим два били веома запажени. На тим протестима ја сам говорио пред владом Србије два пута. На тргу Николе Пашића једном, пред РТС једном што је било први пут да неко говори пред РТС после „Пада Бастиље“.

О свему постоје видео записи а господин Јован то не може да избрише као и чињеницу да ме је дискретно молио да постанем њихов члан и потпредседник тог Удружења. Не могу сада да копам како је све то изгледало временски ли није ни битно.

Ја сам на то пристао са намером да програмски и идеолошки ја водим удружење, са крајњим циљем преузимања УВПС и формирања политичке странке, а да фронтмен и председник буде Јован јер је млађи, вредан, енергичан и поседује неке друге квалитете које ја немам. Оно у чему се никада нисмо сприли јесте био крајњи циљ – да створимо нашу политичку партију. Партију која ће штитити интерсе војних пензионера.

Међутим Јован није разумео шта је то подела посла, мислећи да га рушим из сенке и сукоби су почели када сам после говора пред РТС позван да дам интервју за РТС, али је Јован у својој сујети хтео да говори он, што је и учинио на чуђење новинарке, а новинарка није ни укључила камеру, што сам накнадно дознао преко једне особе која ради У РТС.

Други сукоб се појавио када је у штампи био најављен разговор у Дану Н1 где је најављено да смо гости он и ја, да би ме Јован рано ујутро назвао и рекао да може само један да говори. Истина питао ме је  да ли хоћу ја да идем, што сам ја одбио иако сам ја званично био потпредседник Удружења за односе са јавношћу.

 Што се тиче неистина око господина Драгањца, Јован заборавља да постоје писани документи о свему. Због мојих чланака у којима сам оправдано нападао политику УВПС у једном телефонском разговору ме је господин Драгањац напао и долсловно извређао јер од мене „није очекивао тако нешто“.

 Нисам ни ја очекивао од многих нешто па се испоставило да имам посла са санкилотима, лумпен пролетерима и некултурним људима.

 А сада следи бисер са синдромом „ Балканског шпијуна“.  Тамбурић пише:“

 Телефони се прислушкују а профили на фејзбуку се прате од стране лица која су ангажована по уговорима о привременим и повременим пословима. Арсенију Станковићу нису успеле намере да као представник УСПВЛС шпијунира СП Двери и Народну странку са којима смо сарађивали па вероватно и због тога толики јед и отров са његове стране...”?

 Јоване, с обзиром да сам ја стручњак за те послове,верујте ми, нико вас не слуша. Ни оно што говорите јавно. Јесу ли вас у Лазаревцу исмејали људи?Причајте слободно шта желите. Једино ако сте негде зглајзнули. Е то онда јесте проблем.

Али ослушнимо мало вокабулар пуковника кога су школовали у Школи националне одбране – екс.пуковник Арсеније Станковић, екс. Припадник војне службе безбедност, екс Изасланик одбране СРЈ, шпијунира Двери и Народну странку у корист Јована Тамбурића кога је пре тога  напустио због Јовановог ненормалног понашања.

 А Бошко Обрадовић и ја се ословљавамо са “Драги пријатељу”,- Човек који нам је увек помагао у протестима. Један једини! А Ви сте покушали да га уцењујете некаквим споразумом?

 Да ли хоћете да вам покажем шта сам написао Вуку Јеремићу зашто излазим из те странке. Па све се остварило на шта сам га упозоравао и саветовао да то не ради! И за Поноша сам изнео тачну процену!

Господине Тамбурићу? Ваше виђење политике не заслужује озбиљну критику.

 Па ово је стварно да се поцепаш од смеха ко “шифонске гаће”. Ви нисте способни ни мисао да преточите у смислен текст. Хајде поновите шта сте хтели да кажете са вашом омиљеном тезом – службе(? Које?)- прислушкивање и шпијунирање ( ко кога, како, када и зашто) да вам сви скупа помогнемо да саставите ту мисао у смислене реченице.

 Што се тиче односа са Удружењем грађана СРЦЕ чији је заступник господин Здравко Понош молим вас да прочитате текст народног посланика др Небојше Бакареца  „ Понош без срца“ од 9.7.2022 у коме дословно пише ко су чланови руководства :“ 22. Јован Тамбурић (70) председник нерепрезентативног и маргиналног „ Синдиката пензионисаних војних лица“. Понош је Тамбурића својевремено поставио за заменика директора инспектората одбране у министарству одбране. Тамбурић је био симпатизер ДС, и после пензионисања присуствовао је на свим опозиционим скуповима попут оних које је организовао „ 1 од 5 милиона. Сада је члан Поношеве СЦ“.

 Господине Јоване, жалите се господину Поношу што вас је представио као део свог тима и посебно вам се захвалио, и господину Небојши Бакарецу због изношења неистина. Али упамтите,  постоје снимци ваших говора по местима у околини Београда као момка за спољне послове Народне странке на ју тјубу које сте сами постављали. Тешко да то можете прогласити лажима? Ту вам џилитање неће помоћи.

 На крају текста , господин Јован, који није способан да напише нити један чланак осим Саопштења за јавност, гомилу опште познатих података сваком пензионеру,  у својој наративној скромности их проглашава мотивацијом за борбу а моје текстове назива лапрдањем.

 Могуће да то за Јована и јесте лапрдање. Мада, могуће је да је господин Тамбурић мислио да моји текстови и коментари о дометима његовог ангажмана у политици представљају лапот за њега али је погрешно употребио реч?

 Паметни људи и у звецкању шибица у кутији препознаје музику а они други ни у симфонијском оркестру је не препознају.

 Зато поштовани читаоци, узмите миша и тастатуру у руке и проверите на мом блогу arsenijes.blogspot.com да ли је истина што сам вам написао и ко се бави лажима. Ко има времена видеће и хронологију.

 Проверите и кликом миша када откуцате моје име и презиме шта сам писао и шта сам говорио. Исто то урадите и са Јованом Тамбурићем. Али пробајте и са Јован Борковић. Или на твитеру Јован_Тамбурица . Или са псеудонимом “ Крајишник”? И све ће вам бити јасно!