Транзиција – анархија – револуција.

Грађани Србије, они који немају где да оду, дочекали си и ове две Нове године на улици, у затворима и у становима који се, судећи према висини пореза на њих, сматрају луксузом, и у весељу  прославили што смо некако претекли у години пуној правног насиља над нама.

На улици су славили углавном они који немају пара да плате улазнице за концерте омиљених естрадних „звезда“, у затворима су били они што имају пуно пара и није им било до славља, ситне криминалце нико и не хапси јер им се не може узети кауција па што да џаба једу државни ,леб,  а у становима се славило луксузно. Најлуксузније су се понашали пензионери у становима које су откупили, сретни што се магови транзиције нису још увек досетили да у скупштинску процедуру угурају законе којима би легилазовали последњи чин пљачке имовине грађана. Државу су већ ојадили, није вредно приче!

 Да нам је пропагирање анархије у законe, обичајe и морал, историјско наслеђе али и будућнст, сведочи модерна историја Србије у којој она пушта дубоке корене. Имамо две Нове године- руку на срце није то лоше откада се за оне што славе другу Нову годину не води оперативна обрада надлежних органа. Имамо и две астабилне спољне политике – џа на исток, џа на запад, за сваки случај, док нас и једни и други не откаче.Унутрашње политике су у складу са страначким, углавном су све исте и са једним циљем – брзо богаћење док сте у милости оних који су вас довели на власт, без  јасног и реалног утицаја на  раст животног стандарда и са веома реалним показатељима о костантном паду свега што је битно за опстанак једног народа.

Територија нам се смањује а и границе су прилично проблематичне, посебно према Хрватској ( која се ускопистила да нам на крилима отварања поглавља 23 и 24 отме делове око Дунава, а какви смо то и неће бити немогуће); младих и радно способних људи је све мање; српски језик незадрживо мутира у енглески посебно у Војсци ( кад ментори неће да уче српски језик онда српски официри морају да реферишу на енглеском); неговање културних тековина сматрамо некултурним и неевропским понашањем; обичаји српског народа нестају пред политикантским пропагирањем обичаја мањина и неких номадсих народа који су вољом светских моћника гурнути Србији ради разбијања хомогености српског народа као основног елемента сваке нације... и тако редом.

Чини се као да су идеје Прудона и Бакуњина нашле веома плодно тло у бићу српских политичара!

Међутим, постоји спецификум српске анархије. Она није двосмерна, што значи да она постоји само у смеру држава-грађанин. Обрнуто, није могућа. Грађани се понашају у складу са Уставом и законима. Све своје обавезе према држави сервисирају редовно и без изузетака.  Изузев изузетих од свих закона! Они су анархију извели из сфере теорије и доказали је у пракси. Као осведоченим практичарима, захвална власт се њима и не бави осим уколико интереси странака и политичара на власти са једне и осведочених практичара теорије транзиције, са друге стране не дођу у колизију.

Дакле, једносмерност анархије у Србији огледа се у односу државних органа према владивини права, уставности и законитости! Било је анархије одувек, али се није експонирала у тако огољеном облику. Била је велика земља, каква - таква привреда, 20 милиона становника, конзистентна политика, грађани су могли да осете владавину права.Тачно је, била је диктатура, али пролетеријата?  Истина је да су и грађани злоупотребљавали та права тако да су се више терали правду и боловања, одмарали и ситно крадуцкали,  него што су радили, те је и понека злоупотреба од стране власти остајала без одјека. Што би рекли, и вук сит и овце на броју.

Данас, готово да нема области друштвеног живота у којој нема елемената анархије!

Најгоре стање је у судској власти. Судије суде на основу нечијих ставова, закључака, воље туженога да призна или не призна кривицу, слободног убеђења које све више прераста у одокативну методу. На пресуде Уставног суда и на законе нико не гледа. Опет, Уставни суд доноси пресуде  у складу са својим критеријумима, које сви знају какви су!

Државна и друштвена имовина у процесу организоване криминалне транзиције и приватизације покрадена је! У недостаку наменских кредита из иностранства који су потрошени ненаменски,  насрнуло се на имовину грађана. У првом реду на имовину коју се грађани стекли својим радом одвајајући је за старе дане као део зараде и улагали у пензије. Атак на пензије је бенигнији облик напада на основна људска права. Постоје и други, тежи облици који воде у одавно заборављене методе трансфера имовине из руку већине у руке мањине!

Време је прошло, идеологије и имена смо променили, али менталитет или морални склоп, нисмо!

Да држава не може да обезбеди раст друштвеног богатства, самим тим и пензија, то је у реду. Нема прогреса, нема раста плата, нема раста пензија, нема бујања партијске администрације, нема великих инвестиција осим оних које треба да покрену привреду, то је свакоме јасно!

Јасно је зашто смо дошли у овакву позицију. Али, разлози нису тако прости као што их дневнополитички шарлатани приказују. Док су се свет и Европа увелико технолошки престројавали, ми смо се исцрпљивали ратовима и идеолошким реликтима прошлости!

Док су други јачали своје економије и повезивали тржишта ми смо се бавили балванима и флашама шверцованог бензина и боксовима цигарета. Док су други јачали своје одбрамбене потенцијале ми смо славили криминалце у разним униформама !

И коначно, оно што је неизбежно рећи, ми плаћамо цену властите неспособности, јер ако не пристанемо на ту цену, претња са краја деведесетих може се поновити у неком од облика економског или војног притиска на Србију.

Ако ствари тако стоје, а стоје, онда српски политичари морају да престану да се баве инфантилном политиком која у свом бићу садржи анархију, идеолопоклонство, непотизам и друга непримерена понашања малој и економски слабој држави као што је Србија.

Србија није сиромашна и није без потенцијала. Да је супротно, не би странци показивали интерес за наша природна богатства. Али, они хоће да улажу скоро па ништа а да извуку огроман профит. Држава то не сме да дозволи. Она мора да створи услове властитој привреди. Приватни сектор жели јасна правила. Да се поштују закони и да се не мењају од странке до странке. У Србији још овек није заживела тржишна економија својствена капиталистичком друштву!

И ту је кључ свих проблема Србије. Србија( државне институције), и српски народ, још увек нису расчистили са самоуправним социјализмом.

Има ли излаза. Има, и он се може наћи у моделу привреде НР Кине. Наравно, неке корекције због спецификума српског народа су неопходне. У првом реду мислим на утицај државе на виталне гране и системе привреде Србије. Не сме се занемарити ни утицај претходне идеологије на социјално биће радничке класе јер она још увек није нестала и представља значајан фактор који утиче на брзину транзиције.

Грађани не доживљавају државу као гаранцију за потпуно остваривање свог људског бића. Државу сматрају од себе отуђеном присилом којој се одупиру према принципу акције и реакције. Највећу одговорност за такву социјалну реакцију народа сносе неспособни партијски кадрови који себе сматрају политичарима и политику своде на ниво који не може бити начин за излазак из кризе.

Дакле, уколико Србија жели напред, први корак је избацити неспособне партијске кадрове из државних институција.

Променити изборни систем тако да народни посланици репрезентују вољу народа а не политичких странака.Самим тим законодавна власт неће бити зависна од извршне.

Судска власт мора бити потпуно независна и морају се створити механизми у облику закона који обезбеђују самосталност и независност судија.

Коначно, примена принципа уставности и законитости, као и једнакости грађана пред законима Србије, мора постати суштина а не политичка флоскула.

Уколико Србија жели напред, мораће да изврши револуцију у многим областима друштва. За еволуцију, једноставно, немамо времена.