Сећате ли
се „Викторијакомерца“ из Ваљева? Ови старији се сигурно сећају а ови млађи да
чују.
Негде
средином 1991. године, почеше да круже аброви по Генералштабу као има неки
капетан у Ваљеву који је основао фирму Викторијакомерц ( наводно супруга му се
зове Викторија и радила у деловодству касарне те отуда име фирми) и да он даје војсци кола на лизинг
који је у ствари функционисао по принципу пирамидалних банака.
Ја, у
почетку, као и увек неверни тома, а кола ми требају, „кец“ ми се распада. Имам
и неке парице, купио бих „опела кадета“, али нисам сигуран у целу причу.
Сломи ме
мени најближа особа речима како су ђенерал тај и тај, начелник те и те управе,
па пуковник тај и тај, његов заменик, дотерали ни мање ни више но два аудија
осамдесетице, популарно зване „јаје“! Ћенерал нисам познавао лично, али
пуковника одлично, још из Техничке војне академије, два пута смо и спавали у
истој соби када смо ишли на службене путеве. Проверим ја то, кад тамо стварно,
на паркингу између зграда 1 и А Генералштаба два нова аудија 80.
Загрејем
се ја и уплатим добране паре, по мом рачуну, да будем пети на листи за кадета!
Време
пролази, поче и рат, ја одох тамо где сам био! Видим, листу за кола више нико
не помиње али се све више чује да је фирма пукла. Ја онако у ратној униформи,
беше крај новембра, снег помало провејава, право у Ваљево. Успут залутам у
колобарске копове, препали се рудари кад ме видеше у пуној ратној одори,
мислили дошао да регрутујем. Једва се извукох колима из оног блата и обрех се у
Ваљеву.
У згради
ничега нема, све празно. Ко је овде Драги Динић питам људе што тумарају и носе
неки намештај. Ја сам - рече један млад човек! Ја кажем ко сам и да сам донео
још три хиљаде марака али да одмах добијем кола.
Он ме
гледа, каже - нека не требају паре- пита ме шта сам по весу. Ја му кажем да сам
завршио ТВА, кад човек само што не црче од смеха! Ја га гледам, није ми јасно
шта му је? Када се сабрао рече – па добро колега, како ви да се упецате, па ја
сам ово смислио за будале, да шишам овце! Жртвовао сам неколико аутомобила и то
је све. Него да те питам нешто? Имаш ли ти 200.000 марака?! Што, питам. Да ти
продам фирму а ја бежим у Аустралију да спасим главу! Хоће бре да ме убију. И
шта ја да радим, питам га? Ако хоћеш, пуцај у мене, имаш пиштољ. Ако нећеш хајде
да попијемо по ракијицу на мој рачун. Ја у кола, решен да више никада не
наседнем војној багри на навлакуше, али сам ипак насео и то више пута! Драги
Динић продаде фирму Драгом Марићу за 200.000 ДЕМ ( то је онај што је упао у зграду
председника Тадића са две кашикаре).
Дођоше на
ред и наши званични мангупи. Људи „Застава“ је у проблему, помозимо нашој
фабрици да прживи, купимо магнуме и карабине! Ма који ће ми мој магнум и
карабин, мислим се! Али добро, куд сви ту и ја. Годинама сам крио расклопљену
пушку и држао одвојено муницију да ми деца не настрадају-кад не лези враже!
Сетише се да уведу порез на солидарност. Како? Легализација оружја! Ја опет знам шта
следи, кажем најближој – аман жено не раде они то због криминалаца него да нас
шишају, а она мени -ти си неверни тома, ако сви могу што ти да непријавиш. Добро,
урадим ја то и поче да стиже порез за гвожђурију. Шта је ово, 7000 за два
комада, пита запрепаштено савест моје породице?! Е то ти је други круг шишања
оваца кажем јој ја. Епилог – бацио сам магнум и пушку радницима у МУП-у, узео
потврде и отишао решен да нема више шишања.
Знам да
се сада смејете и у себи кажете има, има и биће још. И у праву сте! Али чујте
како се то десило.
У октобру
2007. године, чујем ја да нам је држава дужна неке паре и одлучим да позовем
познаника, ђенерала на високом положају у држави, да ми објасни о чему се ради.
Лепо ми се јави човек, знамо се, и рече да дођем у УВП Новог Београда, које је
тада имало канцеларију у згради Општине Нови Београд, до Војног одсека, да поразговарамо. Одем ја
тамо на састанак а вуновлачара ради пуним погоном. Продам и ја своју вуну и
платим 2000. динара да ми напишу тужбу. Што би рекао Ален Адемовић –леле мајко
шта ми би! Пет година, узимања давања, и сваки пут као да је први ( ово су
стихови песме Здравка Ћолића –Ти си ми у крви). Једва сам добио паре након пет
година и личног „клечања“ ( дакле модел клечања је старијег датума) пред
судијама. Скоро да сам све сам радио и дао награду пројектантима вуновлачаре
10%. Још гледам списак радника за шишање оваца у едицији УВП. Никад више, мило
моје (стихови Бисере Велетанлић) код овог адвоката, кажем ја себи и потписах и
другу тужбу са њим. Не могу да одбијем човека, знамо се толике године, знам да
ме огулио од срижења, али, научили то га неко дере па то ти је. Прво драње беше
99000. динара.
Ово другу
драње прекинух јер фризер више прича него што ради, маказе му тупе, не плаћа
трусту вуносрижача таксе, воштење коже такође, време пролази и фризер чека да нарасте
цена вуне а мени хладно напола ошишаном, и одлучих да се сам борим за своје
паре на суду. Рачунам, имам доста пријатеља међу фризерима за овце, помоћи ће
ми да испливам! Неће нико! Кажу не дозвољава им кодекс! Ако се прочује да ме
помажу избациће их из вунострижарског удружења. Неће ни да им платиш!
Јесте, не
кажем, помогле су ми колеге које не продају своју вуну тек тако. Саветују ме и
хвала им!
Уствари
ја вама нисам рекао зашто вам све ово пишем?
Зато јер
хоћу да вам кажем да је време да кажемо доста шишања. Да је УВПС хтело да
одигра позитивну улогу, могло је да ангажује двојицу-тројицу адвоката уз
месечну надокнаду по уговору о делу и да по много повољнијим условима сами себе
заступамо на рочиштима. Тужбе су типске. Све је могло да се организује да се
хтело! Ако се није хтело, зашто је дат списак само војних адвоката? Ако је дат
списак адвоката зашто се није агитовало да је проценат за награду адвокату
ствар нагодбе. Како то да баш сви узимају 10%. Није то ствар УВПС и других
удружења војних пензионера који подржавају овако невиђену пљачку, рећи ће они.
Онда, нисте ни ви они који ће нас представљати када се не борите за наша права.
Онда ћемо ми са онима који ће се борити за наша права! Љубав за љубав сир за
паре. Не може ми вама паре а ви нама шишање!
Уствари
то сам хтео да вам кажем!
Нема коментара:
Постави коментар