Прича о времешном Ђокици

Пре него што пустим да на папир изађе сва мука која ми се накупила у души откако су светски моћници одлучили да сатру народ Србије и сав српски род а оставе да живе у ропству сарадници који им у својој људској минорности свесрдно и искрено у томе помажу па и сами предлажу и смишљају начине како да убрзају патњу народа, испричаћу вам причу о малом Ђокици.

Елем, оженио се повучени и никада у животу успешан Ђокица лепом девојком. Прође свадба и времешни Ђокица оде са својом изабраницом на брачно путовање, када се и десила прва брачна ноћ. Млада, која је имала предбрачно искуство (немојте молим вас да то кажете Ђокици), одмах оде у купатило да се припреми за љубав са изабраником срца њенога и на своје велико изненађење по излаку из купатила виде да Ђокица седи на кревету - обучен. Млада одмах схвати да Ђокица не зна шта треба да ради и да му треба помоћ некога ко је искусан и узе ствар у своје руке.

„Ђокице љубави, скини ципеле и капут (био је почетак марта, поприлично хладно)“. Ђокица то уради и ни макац даље.

„Ђокице љубави, скини све са себе и лези у кревет поред мене“. Ђокица уради и то и загледа се у плафон тражећи грешке у молерају. Види млада да ће морати да се више потруди око стидљивог, времешног и неискусног Ђокице и одлучи се за последњи напад!

„Ђокице, смести се између мојих ногу у ради оно што ти мама и тата нису дали да радиш док си био мали!“

Ђокица живну.

„Јел смем“?

„Смеш“, одахну млада.

Ђокица седе поред ње, напући усне и поче прстима да прелази преко усана вичући као у трансу брл...бр....брл...брл...!

Ето то је била прича о Ђокици који се оженио у поодмаклим годинама. Оно чега нема у причи јесте животни пут послушног, тлаченог, спутаваног и лажно хваљеног Ђокице, док су неки други уживали живот, продавали маглу и поприлично крали и тровали Ђокицину свест. Тако идеолошки препариран наш Ђокица дочеко је распад СФРЈ, СРЈ, и почетак грицкања једине преостале отаџбине, Србије! И ништа му није јасно! И још верује да ће се поново оженити женом која ће му дозволити да изживи снове младости. Али, стварност је сурова и он нашег лика из приче данас тражи да он сам нешто уради да би му живот био бољи! Али како да уради када му осим млатарања прстима по уснама не пада ништа на памет!?

И ту је глави проблем! Ђокица мора да одрасте, да схвати у каквом суровом свету живи, да он није више потребан отуђеној држави јер ово и није његова држава, његове државе више нема, нестала је и он је само терет овој држави који мора да једе, да станује, да се лечи а све то кошта оне чија је ово држава и притиска им стандард као ноћна мора из које би се најрадије пробудили ујутро и видели да нема нити једног пензионера у Србији, посебно војног! Онда би поносно могли да кажу како нема више оних који су их кочили у спровођењу демокртаске пљачке народа Србије!

Дакле, господо војни пензионери, дошло је време да докажемо да смо господа која је вољом светских моћника и вишегодишњим идиотским вођењем државе, додирнула друштвено дно и да као „феникс“ из пепела полетимо и супротставимо се биолошком нестанку!

О проблему који нас све мучи, нећу да пишем. О пресудама, подвалама, тужбама, жалбама, табелама у ексцелу, ставовима, мишљењима, „брејкинг њуз“ саопштењима, анализама финансијских квазиексперата и осталих ствари које нисмо чинили кад смо требали, нећу да пишем.

Хоћу да вас позовем да ставимо прст на чело и размислимо – како ми то мислимо да остваримо своја права оваквим понашањем!

А шта смо добро урадили?

Окупили су се представници регистрованих и нерегистрованих удружења војних пензионера око АППВС и формирали Организацијски одбор за протесте. Председника и чланове Одбора смо ми изабрали!

Организацијски одбор је припремио и реализовао протест 10. марта, најбоље што се могло у датим условима!

Показали смо да можемо да сами изнесемо терет протеста и да имамо вредне и способне активисте.

Скренули смо пажњу јавности на наш проблем!

Шта је требало да урадимо?

Требало је наставити са омасовљавањем присталица протеста из свих организација!

Наставити акцију прикупљања пара за нове, још веће протесте, на начин који сам предалагао у својим обраћањима.

Приволети и мудро увући УВПС у протесте на начин који неће директно изазвати политички притисак политичких партија на руководство УВПС.

Наћи сврсисходније облике притиска на Владу Србије.

А шта смо урадили?

Свађама људи неспособних да схвате потребу заједничког наступа против Владе Србије,преко Фејсбука, Радиоадмирала, АППВС и на све друге могуће начине, скоро да смо уништили постојеће јединство.

На површину су избили лични интереси а ми нисмо били спремни да ствари назовемо правим именом. Тиме је поприлично разбијена и ФБ група. Добра идеја формализовања ФБ групе, спроведена је на најгори могући начин и дојучерашње другове поделила.

Преплављени бесмисленим саветима квазиексперата за финансије претворили смо се у рачуновође као да ће нам то чија је табела или рачуница исправна повећати пензије.

Показали смо се у прилично лошем издању пред народом Србије када је култура јавне речи у питању, а коментари појединаца заслужују да буду скидани са портала!

Портал „ затворена ФБ група војни пензионери“ претворен је у трач портал типа „јесте, ти си мени рекао па сам ја теби, а онда је баба Јула рекла да јој је снајка чула шта си ти рекао“! Какав је смисао таквих расправа? Нама се пред очима дешава пропаст државе а ми се бавимо некаквим 33.000 динара!  Људима се дају неосновано квалификације које су за тужбе!

Идеја да се УВПС увуче у нашу ствар пропала је у старту јер је УППВС Градски одбор Ниш, одбио било какву сарадњу са УВПС. Ја разумем њихове интересе!

Људи хоће своје удружење, своје финансије, свог председника, своје чланове, преко портала позивају да се људи учлањују у њихову организацију! Ништа лоше, рекло би се на први поглед, али није тако.

Како мисле да покренемо чланство УВПС ако нисмо формално присутни и ако не усмеравамо мишљење њиховог чланства. Зар они(Нишлије) стварно мисле да могу са надуваним бројем чланова да остваре било какав утицај на Владу Србије? И како то они мисле да ми из Београда, Ваљева, Новог сада, итд. будемо њихови чланови? Бесмислено. Ево сада ћу и ја да се наљутим на генерале у Београду и позивам све да се учлане у удружење пензионисаних пуковника магистара и доктора наука и заказујем основачку скупштину за тај и тај датум! Ма не само то, него ево позивам све пензионисане пуковнике и генерале бивше војне изасланике и изасланике при мисијама Србије на оснивачку скупштину! Глупост! 

Ми се боримо за наших 11.06 и 9.4 а неки тамо се баве промоцијама постојећих и нових организација. То има своје име и треба јасно реће и су то ретроградни процеси у овом моменту!  

Хтели ми то да признамо или не, али свако цепање бића војних пензионера с позивом на чин и статус,  јесте уступак актуелној власти и проблем више у остваривању нашег циља.

Шта треба да урадимо?

Дати пун легитимитет актуелном Организацијском одбору за протесте ( нико га није званично ни оспорио) са позивом да се окупе јер то није ствар њихове воље и да наставе са радом као до 10. марта! Ко не жели да им помогне – нека се склони! Ако је неко од њих онемогућен да настави са радом у Одбору нека предложи замену или нека база делегира новог члана. Али, напред морамо!

Почети озбиљне припреме за протесте на јесен и дефинисати нове облике протеста!

Прекинути са препуцавањима преко интернета и најављивање сваког нашег корака!

Сваку конструктивну иницијативу саопштавати Одбору путем личних контаката а не преко портала интернета, о којој треба расправљати и заузети став!

Ето, рекох вам што сам имао. И није ми ништа лакше. Шта ви мислите као да се даље боримо за наша права. Ово неће стати!