Уводно излагање господина Арсенија Станковића на дебати о потреби оснивања Покрета војних пензионера Србије, одржане 15. марта 2019. године.

Поштоване колеге,

Захваљујем се што сте доласком подржали дебату о пореби оснивања покрета војних пензионера Србије, коју сам најавио објавом на свом профилу на фејсбук страници и на блогу, а пренели је администратори и уредник ФБ странице Војни пензионери Србије и КВП Радиоадмирал.

Сама објава изазвала је различите коментаре  дела читалаца што је и било очекивано с обзиром на нека ранија, не баш позитивна искуства. На друштвеним мрежама изостали су аргументовани и аналитички коментари разлога зашто сам одлучио да покренем ово питање баш сада, када смо отприлике привидно „подмирени“ од стране државе осим закинутих пензија у периоду примене пљачкашког Закона о ПУНИП, као и дела повећања пензија у износу од 4,21% од следујућих 11,06%. Тежиште коментара било је на тражењу „скривених разлога“ зашто покрећем ово питање када нам је „све потаман“  и када било какав притисак државе на пензионере не постоји, осим на појединце чија  борба за права пензионера личи на борбу Давида против Голијата.

Капи које су прелиле чашу јесу поништавање пресуде основног Суда у Бачкој паланци, мешање и утицај председника Србије на судску власт и одбацивање као неприхватљиве колективну тужбу Синдиката пензионера Србије „Независност“ од ЕСЉП у Стразбуру и већ тардиционално игнорисање  јалове борбе УВПС од стране државних органа.

Постојеће стање намеће потребу преиспитивања облика организовања пензионера Србије, нашу ефикасност у борби за уставност и законитост, а посебно војних пензионера с обзиром да смо вишеструко оштећени, а као припадници бивше војне силе дубоко забринути за одбрамбену способност земље.

Свакоме од нас присутних јасно да је Закон о ПИО противуставно маргинализован и његова примена сведена на интерсе владајућих гарнитура,  и да ће пензионери  Србије бити  оштећени трајно уколико не учинимо ништа у циљу враћања ове области у границе примене уставности и законитости. Ја о томе нећу наводити податке јер о томе постоје томови написаних доказа од стране готово свих удружења пензионера и војних пензионера у Србији као и еминентних правних ауторитета.

Суштински разлог организовања дебате о овом проблему јесте потреба да иницирамо пензионере, у првом реду војне, на промишљање зашто смо доведени у овакву ситуацију и шта бисмо требало да урадимо да се заштитимо од даљих напада на нашу имовину-пензије и да иницирамо редефинисање утицаја војних пензионера на област одбране и заштите државе од различитих облика угрожавања.

Могли бисмо кратко, без елаборирања, да устврдимо – променио се друшвено политички систем, из самоуправног социјализма ушли смо у неолиберални капитализам и из једнопартијског система и диктатуре пролетеријата у вишестраначку парламентарну демократију. Али тешко да бисмо тиме био убедљиви за већину људи а наш циљ је управо да људи разумеју шта желимо да покренем, и зато ћемо ову чињеницу покушати да докажемо на други, свима прихватљив начин.

Ми смо колеге, живи реликт једног друштвено-политичког система, који је био јако добро уређен, стабилан, безбедан  и известан за већину људи. Као припадници војне силе нисмо претерано добро живели, али основни социјални захтеви савременог друштва према којима се одређује стандард грађана, постојали су.

Распадом државе и њене војне силе почео је распад и свих система који су до тада  функционисали. Активни припадници су то осетили кроз разне облике репресије и притиска на њих,  смањен стандард већине, завладали су непотизам, корупција и злоупотреба овлашћења претварањем делова војске – првенствено руководећег кадра- у орган странке на власти. То није нека новина да је интерес странака на власти у Србији био јачање одбрамбене моћи. У дужем временском периоду, почев од 90-тих година био је присутан тренд слабљења војне моћи Србије. Разлози су многобројни, политичке су природе, и нису предмет ове дебате. Данас, видљиви су неки трендови јачања одбрамбене моћи, али за озбиљну оцену нису довољни показатељи из средстава јавног информисања, а ми немамо податке релевантне за извођење правилних закључака.

Војни пензионери су осетили удар још док су били у активној служби јер многи нису решили стамбене проблеме, које је свесно изазвала држава, и тај проблем нису решили ни до дан данас као пензионери, што је преседан  који се није десио распадом било које државе јер се ради о имовинском праву. Више пута су нам октроисане пензије за које смо морали да се боримо на судовима а и за то смо платили адвокатском лобију ове државе. Измештени смо из система финансирања Министарства одбране и бачени на милост и немилост ПИО фонду. Војно здравство грца због проблема финансирања, а сваки дан искрсавају проблеми који се решавају на палијативан начин. Војним пензионерима који су десетинама година навикавани на извесност, овакво стање ствари права је ноћна мора с обзиром на године живота и природном потребом за сигурним пензијама и  здравственим системом без обзира на место живљења.

Да проблем буде већи, највеће удружење војних пензионера УВПС, иако је настојало да задржи статус фактора  који се нешто пита, према нашој оцени није у томе успело. Зашто се то десило, не желимо да дајемо оцене, али то не значи да не знамо узроке таквог стања. Руководству УВПС замерамо што је, ако је схватило да је маргинализовано, пристало на колаборацију са онима који су доносили негативне одлуке по војне пензионере, и пасивним ставом уствари подржавали такве одлуке.

Овде желим да кажем да дописе, молбе и жалбе државним органима које су биле у тежишту активности УВПС, сматрамо почетним и нужним, али не и адекватним облицима социјалне борбе. А облици смањивања права војних пензионера су и те како захтевали адекватније одговоре, посебно у време када смо почели борбу за своја права уличним протестима који су по дефиницији облици социјално-политичке борбе. Оно што је радило УВПС било је веома бенигно за власт и, према оцени јавног мњења-војних пензионера, у функције очувања позиција и привилегија малог броја људи тог удружења.  То мисли већина војних пензионера. Ипак, биће да је то последица неспособности тих људи да се адекватно организују, да немају идеју шта чинити, да живе у реликту прошлости и да мир под старе дане налазе у пасивном односу према стварности.

Та чињеница изродила је раслојавање некада монолитног удружења и одвајања, првенствено пензионисаних подофицира, због стављања у веома неповољан материјални положај одређаним законима, и формирање других удружења и пре него што су се негативне одлуке државе према војним пензионерима почеле одвијати филмском брзином.

Тако формирана удружења са релативно малим бројем чланова и различитим интерсима нису могла озбиљније да се упусте у социјалну борбу за своја права иако су потпуно правилно разумела шта се дешава и многа тога успела да учине укључујући и анимирање народних посланика у борби за наша права. Нажалост, једно од њих, УСПВЛС, које је остало усмљено због мени неразумног односа руководства тог удружења према другим удружењима, није обезбедило тако потребну подршку свих, и то је проблем који желимо да превазиђемо. Остала удружења, тражила су властите путеве и остваривала резултате интерног карактера али најважнији проблем нико појединачно није могао ни да начне.

Најразорнији по нас био је неразуман став већине војних пензионера да им је доста политике, неправилно повезујући то са негативним искуствима са идеолошки деформисаним кадром одавно непостојећих СКЈ и СКПЈ. Такође, забрињавајућа је чињеница да се у јавне полемике нису укључивали генерали и пуковници, осим појединих, као и други војни пензионери способни да повуку терет успешне борбе и афирмације места и улоге пензионера у друштву. Постоје одређени анимозитети међу нама који су лишени сваке логике. Не треба одбацити могућност да су поједине институције државе плански  стварале одијум према ефикасном социјално-политичком организовању пензионера примерено нашим могућностима, као једино ефикасном начину супротстављања одлукама државе којима се смањују стечена права пензионера.

У таквим условима родила се идеја о формирању координационог тела које је окупљало већину удружења и које је, да је било правилно профилисано, могло да учини пуно више,али и оно што је учињено допринело је да држава озбиљније приступи решавању нашег проблема. Ми мислимо и слажемо се са оценом већине, да онолико колико смо ми били озбиљни у својим захтевима и својим поступцима толико смо и постигли. Када ово констатујемо мислимо на ангажовање свих субјеката те борбе-појединаца, удружења и адвоката.

Можда ћемо успети да сликовато прикажемо ту ситуацију као понашање фудбалера који предрибла целу одбрану и голмана , стане ногом на лопту испред гол линије, окрене се да види како му навијачи аплаудирају, позира фоторепортерима а голман му узме лопту. И нема гола!

Након почетног успеха, вероватно суочени са чињеницом да би координационо тело могло да избаци на површину неке нове људе, и лутања на тему шта даље  чинити, неки су се повукли у своја удружења, неки су покушали да нашу борбу придруже синдикатима пензионера који опет имају своје облике борбе за права пензионера и који, то треба јавно рећи, нису имали слуха за заједничке интерсе, неки опет лично ангажовање у политичким партијама сматрају нашим ућешћем у политичком артикулисању интерса војних пензионера, што није тачно, него је само параван странака у борби за власт кроз вербално заступање наших интерса.

Између вербалне подршке и практичне делатности постоји јако велик корпус потребних услова. У првом реду политичка снага да се власт натера на поштовање закона. Ми такву политичку снагу, овако разједињени, немамо.

Такође, када  анализирамо чињенице које се односе на политичке партије, наше интересе форсирају странке опозиције али то за нас, пензионере, не производи никакве конкретне последице. Они бојкотују рад Парламента и локалних скупштина док онима који стварно одлучују не пада на памет да се баве нама. Сада се ми питамо, како то и ко то заступа наше интересе?

За нас је одговор јасан – нико!

Било би веома добро када бисмо имали толику снагу да можемо да путем странака на власти, првенствено, али и деловањем опозиције, наметнемо реализацију наших интереса путем закона, али за то нам, јасно је, треба масовност, односно бирачко тело.

Како год да посматрамо проблем он се своди на размишљање и закључак да се пензионери Србије морају ујединити у једну политичку снагу, у један покрет. Реално, ми сада у Србији немамо ту снагу, а  лидери многих удружења пензионера или не разумеју проблем, или њихови лидери гледају своје мале, скромне и надасве ситносопственичке инетерсе или, што не би требало искључити, колаборирају са узурпаторима наших права, ради сопствених интереса.

ПУПС не постоји у политичкој пракси, УВПС не делује као социјално-политичка снага већ као локална интерсна заједница, које је то постало због несхватања нове улоге у друштву и неразумевања да као највеће удружење војних пензионера мора почети да примењује неке облике социјално-политичке борбе ради остваривања утицаја на одлуке власти. Ми не мислимо да је то лако, јер одговорност подједнако деле како руководство тако и чланство које је пасивно, које не разуме шта се дешава у реалном животу и које је научено да је неко други дужан да му убаци печену кокошку у уста а да је његова обавеза да је поједе.

Оштрица наше критике је усмерена према свим пензионерима који не схватају да се за своја права морамо борити. Такође критикујемо свакога од нас ко покушава да користи настало стањезбог личних интереса, заговара сепаратизам међу нама и шири дефетизам у могућност борбе за наша права.

Ове чињенице погодују актуелној власти а погодоваће и будућим уколико се не организујемо у једну социјално-политичку снагу кроз систем парламентарне демократије,
 која ће у тежишту имати очување одбрамбених потенцијала државе, имовине у власништву државе и имовине пензионера стечене минулим радом.

Ми другог избора немамо, уколико не желимо да нам се стечена имовина одузима како којој власти падне на памет.

Зато од вас тражимо подршку да се ујединимо у, колоквијално назван, покрет војних пензионера Србије.

О томе на који начин то да урадимо, разговарајмо на овој и на будућим дебатама уз уважавање и поштовање аутохтоности свих удружења.

Ми можемо да закључимо да нисмо способни за тако нешто и да се разиђемо задовољни што смо успели да немамо никакав утицај на одбрану земље, иако имамо кадар који је изнео терет успешне одбране од копнене агресије НАТО, да не чинимо ништа и на тај начин дамо сагласност да никада не добијемо опљачкане пензије или 4,21%, и гледамо у будућност уплашени од нових намета као што је овај за оружје, или да ишчекујемо неки нови инцидент са папирним рецептима, или неким другим проблемом.

Ми можемо да закључимо да ово промишљање није утопија већ могућа будућност.

Ако то закључимо кроз дебату, онда хајде да одредимо људе који могу и желе да одраде почетне, припремне радње. Неки, одушевљени емотивци би већа сада да региструјемо покрет. То је најлакши део посла. Дајте да агитујемо међу људима, свако удружење да то чини. Персонални састав и личне позиције нас у покрету је маргинална питања.

Међу нама има млађих и способних колега који могу да изнесу терет организације и наше јединство. Свакако, очекујемо конструктивну сарадњу председника и руководстава свих удружења пензионера и они ће бити ти који ће дефинисати персонални састав руководства покрета. Челну личност, какву год функцију да јој дамо, изабраћемо кроз припремни период пре званичне, оснивачке скупштине и регистрације покрета.

Ми данас, ако смо сагласни, треба да усвојимо општу Платформу покрета војних пензионера Србије да војни пензионери Србије не прихватају да буду маргинализовани у питањима која се тичу области одбране и безбедности државе, нити да прихватају правни вакум настао ћутањем Уставног суда у доношењу оцене уставности Закона о ПУНИП којим је део пензионера Србије дискриминисан по основи имовине, као ни било који облик угрожавања уставности и законитости као основног начела модерне државе.

Заборавимо на све анимозитете јер нам је будућност угрожена. Ако будемо стално каснили, никада и нигде нећемо стићи на време.

Ту смо да дискутујемо и да изнесемо мишљења о могућим решењима.

Овим желимо да нагласимо да је време да почнемо да се уважавамо и да од људи који чекају нечије решење њихових проблема постанемо неко ко ће своју судбину узети у властите руке. То није лако, али ово је први корак.

Хвала вам!